Putujemo u Prčanj, jedinstveno mesto na svetu u kome "cvetaju lekovite ruže vetrova". Upravljamo se prema busoli koju je ostavilo vreme, a izbaždarila struka: ovo je blagodetni kraj za isceljenje svakojakih bolesti.

Prva stanica - prelepi drevni Kotor. Na sedmom kilometru, odavde, između Orijena i Lovćena je mali Prčanj, kao kakav nestvarni brod koji je davno bacio svoja sidra da tu vekovima i ostane.

Legenda kaže da su "vođeni busolom svoga srca" ovo mesto osnovali bokeljski ratnici i vešti pomorci koji su tadašnji Perzano, a današnji Prčanj, povezivali sa Venecijom i Carigradom. Istorija beleži da je upravo sa ove tačke Ivo Vizin, svojim brodom "Splendido" krenuo na put oko sveta. Njegovim povratkom odgonetnuta je magična privlačnost i lekovitost ovog dela Bokokotorskog zaliva, najlepšeg u južnom Jadranu. Prvom ovdašnjem pomorcu koji je oplovio svet, iscrpljenom višemesečnom avanturom, nisu bili potrebni ni lekovi ni lekari "samo govor vode i vazduha na Rtu Svetog Marka".

Upravo ovde je čudesni Prčanj, a na samom Markovom rtu - Vrmac "za umornu dušu utočište, za slabo telo lečilište", kako je struka dokazala vek posle vizionara Ive Vizina.

Stručnjaci kažu: ovo je mesto za lečenje respiratornih organa, bolesti srca, kože i nerava u sinergiji darova prirode. Banja koju po talasoterapiji upoređuju, danas, sa francuskim Dovilom u kome se leči - stres. Okidač za teške bolesti ovog vremena.

Nije ni čudo što Prčanj upoređuju sa Dovilom. Neopisiva lepota zaliva, peščane plaže, lekovita vazdušna strujanja, isceliteljska sila mora i vetra, algi i četinara i gorobilja sa Orijena i Lovćena koji se izdižu iznad obale i štite zaliv od otvorenog mora i hladne zimske klime - ovo maleno mesto svrstavaju u jedinstvenu oazu zdravlja.

U Institutu Vrmac, koji je u sastavu Instituta za rehabilitaciju Srbije, upućuju nas da se ovde lečio i vladika Rade Tomov - Petar Petrović Njegoš. Ali, najrečitiji odgovor o lekovitosti ovog dela Bokokotorskog zaliva dali su ruski lekari koji su posle pada carstva 1918, sa svojim porodicama ovde našli utočište. Prčanj je bio adresa gde su se deca propale carske ruske vojske lečila, iscrpljena dugim putem i raznim bolestima. Na obolela dečija tela privijali su im kašu od algi iz morskih dubina koje je priroda izdašno darovala ovom delu Bokokotorskog zaliva.

U jednom zapisu iz tog vremena o ruskim izbeglicama u Peći, upisano je: "Stotinu naše dece sa dr Julijom Sliškinovom uputili smo u Prčanj, u Bokokotorskom zalivu, da se tamo oporave. Lepo su ih primili, u kućama, naša braća. Ali, nije lepo da budu na smetnji tamošnjem osiromašenom narodu. Svako od nas, koliko može, treba da učini toliko da se u Prčnju podigne dom ili bolnica za naše prognanike ali i za domaći svet".

Tako je u Prčnju podignut Ruski dom. Pre toga, nedaleko odavde, već je podignuta vila u kojoj se lečio Njegoš. Oba zdanja, vidimo, odolevaju zubu vremena i vapiju za rukom dobrog domaćina koji bi im vratio stari sjaj... Posle Drugog rata, na mestu gde je sadašnje zdanje Vrmac, podignuta je bolnica za decu, plućne bolesnike. Vrmac je, krajem osamdesetih godina integrisan u Institut za rehabilitaciju Srbije, u čijem je sastavu već bila Selters banja. Lokomotiva tog vremena i te integracije upravo je bio Selters - čudo koje je uz mudru i znalačku snagu pokrenuo prim. dr Tomislav Mališić, objedinjujući "Selters", Vrmac i Sokobanjsku u Beogradu.

U atestima koje su ovom lečilištu zvanično dali najpre ruski lekari, potom i Kinezi koji su u pionirskom projektu na našim prostorima upravo u Prčnju potvrdili nespornu moć prirode. U to vreme Vrmac je bilo mesto u kome je turistička sezona, uz sve potrebne medicinske usluge, trajala tokom godine. Bilo je ovo mesto u kome se čekalo i po više nedelja za ležaj. U međuvremenu Vrmac se sudario sa besparicom, smenom vlasti, razmiricama, sujetom i prepucavanjima - tipično našem društvu - zapustili su deo Instituta i zatvorili vrata ovog čudesnog lečilišta. Novo rukovodstvo Instituta za rehabilitaciju rešilo je da po svaku cenu ponovo otvori vrata ovog zdanja.

Prčanj, danas

Lep otvoren vidik, između praskozorja i zore koja se spušta kao lako, kao vilinski veo. Obala se još nije probudila u tamnozelenoj boji od četinara, a cveće je već zamirisalo. I Andrić je jednom zapisao: "Ovde nema cveta bez mirisa. Čovek kada se jednom ovde probudi, najbolje može da oseti razliku između svetlosti, ove i one, odakle je došao. Svetlost je, ovde, element za sebe. Ona je snažna, živa, prodorna. Od nje su ljudi vešti i racionalni".

U noći koju smo ispratili suočeni smo sa naporom zaposlenih u Vrmcu da, posle višegodišnje pauze, osveže unutrašnjost hotela, ambulantu, kuhinju, restoran. "Selters" je ponovo bio lokomotiva ove obnove: ono što je upravo u ovoj banji zarađeno na tržištu turizma, preusmereno je da se obnovi Prčanj. I, u tome se uspelo, 10. juna je Vrmac spremno primio prve goste, o kojima brine više od 40 zaposlenih. Na usluzi su im svakodnevno lekar i drugo medicinsko osoblje.

Očigledno je da u Vrmcu ništa nisu šminkali. Spolja ovo zdanje, nekadašnja dečija bolnica, izgleda prilično oskudno jer zaposleni u ovom lečilištu nisu formu pretpostavili suštini. Veruju da gosti to razumeju. Među prvima koji dolaze su oni koji se Prčnju rado vraćaju. Zbog lekovitosti, mira duše, ali i tradicionalno dobrih domaćina. Ovo je priča o obnovljenom delu Instituta, a drugi deo koji čeka obnovu, ušuškan je i time pogodan za đačke ekskurzije i smeštaj dece sa problemima disajnih organa i ometenih u razvoju. Ali i za festivale...

Vrmac u Prčnju je, na svakom koraku je to vidljivo, mesto pozitivne energije. Mesto u kome je moguće da se pronađe drugačije od - svakodnevnog. Mir i životna lepota u nesvakidašnjem krajoliku lekovitog Prčnja, na Markovom vrtu Bokokotorskog zaliva.