Sicilija - opojno vino i divlji peršun

Sicilija je, ma koliko puta da ste boravili na ovom prelepom italijanskom ostrvu, uvek nepoznata, posebna i neistražena. Ovo ostrvo koje se “kupa” u tri mora – Tirenskom, Sredozemnom i Jonskom - treba ga upoznati u proleće, kada se na nebu smenjuju bleštavi sunčevi zraci i paperjasti oblaci, a duž puta ka Marsali, gradiću na jugozapadnoj obali Sicilije u koji smo se prvo uputili, protežu stabla badema, krošnji otežalih od cvetova koji oko sebe šire opojan miris. U tom bajkovitom pejzažu netaknute prirode kao da su same od sebe nikle čudesne vetrenjače. Jer, Sicilija je uveliko prešla na obnovljive izvore energije, kako one na vetar tako i na solarnu energiju. Ove visoke, moderne vetrenjače, međutim, narušavaju savršen pejzaž netaknute prirode.

Marsala

Najisturenija tačka zapadne obale Sicilije, na kojoj se nalazi ljupka, pomalo uspavana luka Marsala, mnogima je poznata po čuvenom vinu koje je svetom pronelo slavu imena ovog grada. Sam grad, međutim, ima istoriju dužu od istoimenog vina. Njegovi koreni potiču iz 4. veka p.n.e, kada su na malo ostrvo Mocija, pravi mali arheološki biser koji se nalazi preko puta Marsale, stigli Feničani. Potom ovuda prolaze i svoje tragove ostavljaju različiti narodi i osvajači. Marsala je osnovana 397. godine p.n.e, kao kolonija tada moćne Kartagine, a posle nepunog veka i po, osvajaju je Rimljani. Pokušali su da je osvoje i Vandali. Porušili su je i skoro do temelja sravnili, ali ona je opstala, obnovljena je... Ipak, u 7. veku pala je u ruke arapskih pirata koji su joj promenili ime u Marsa Alah (Božja luka).

Prolazimo kroz grad, čije zgrade sa ravnim krovovima rečito podsećaju na ostatke arapske kulture. Svuda okolo, ali i u samom gradu, podignuti su vinogradi. Nizovi čokota nalaze se i između stambenih zgrada ili privatnih kuća, na pojedinim mestima udaljeni su svega nekoliko metara od trotoara. Na centralnom trgu, Trgu Republike, na jednoj od zgrada postavljen je natpis da je u njoj boravio Đuzepe Garibaldi, kada se sa hiljadu vojnika iskrcao na Siciliju da bi potpisao prvi dokument o ujedinjenju Italije. Tada se nakratko zadržao i popio čašu vina u nadaleko poznatoj kantini "Florio". Zanimljiva je i priča o omiljenoj Garibaldijevoj beloj kobili koja se takođe zvala Marsala, a od koje se slavni italijanski revolucionar i borac za slobodu i ujedinjenje Italije nikada nije odvajao. To se vidi i na fotografijama izloženim u gradskom muzeju. Kada je njegova Marsala uginula, Garibaldi je naredio da bude sahranjena na ostrvu Kabrera, gde je, kasnije, i sam proveo svoje poslednje dane.
Na centralnom gradskom trgu pažnju privlači srednjovekovna crkvica, kasnije renovirana u baroknom stilu, ali i monumentalni kompleks "San Pjetro". Po bledobež boji zidova zgrada i balkonima sa kovanim gvožđem, trg veoma podseća na trgove španskih gradova, što svedoči o uticaju arapske kulture. U gradskom Muzeju "Garibaldi" izložene su amfore, pehari, vaze i drugi predmeti od terakote i keramike iz 3. i 2. veka p.n.e, što govori o razvijenoj kulturi stanovanja nekadašnjih meštana ovoga gradića.
Svaki boravak u Marsali, ma koliko kratak bio, ne može se ni zamisliti bez posete čuvenoj vinariji "Florio". Zadivljuju veličina i lepota prostora, a skoro da opija miris vina i pre nego što ga probate. Vinariju je davne 1832. osnovao Vinčenco Florio Stariji i ona do danas, baš nikada, nije prekidala proizvodnju vina. Pripada joj više od 500 hektara vinograda u provinciji Trapani. Njena nadaleko čuvena vina bila su predstavljena i na Svetskoj izložbi vina 1915. godine u San Francisku. Na ulazu u vinariju izloženo je jedno od osam ogromnih buradi. Baš to bure, zapremine 71.800 litara, zbog izložbe, bilo je razmontirano, brodom prevezeno u Ameriku i tamo ponovo sklopljeno. Iako je vinarija vremenom promenila mnoge vlasnike, ona i danas nosi ime porodice koja ju je osnovala. Smeštena je tik uz more. Temperatura i vlažnost vazduha u skladištima vinarije tokom zimskih i letnjih dana prava su blagodat za sazrevanje vina. Naime, ovde temperatura vazduha nikada ne pada ispod 15, niti se diže iznad 25 stepeni Celzijusa. Zanimljivo je da burad u kojima se čuva vino "marsala" nikada ne smeju da budu puna do vrha radi pravilne oksidacije. Vino mora da sazreva pet godina da bi se pustilo u prodaju. Da bi ponelo etiketu "marsala rezerva 1840" prvo mora da odleži tri i po godine u burićima od slavonskog ili francuskog hrasta, zapremine 1.800 litara, potom još godinu dana u antičkim burićima od 300 litara, i, na kraju, još najmanje šest meseci u flašama. Kada otpijete gutljaj tog vina, ili gutljaj onog sa etiketom "marsala tere arse“, čuvanog najmanje osam godina u hrastovoj buradi, njegov ukus vam zauvek ostaje na nepcima.

Posle obilaska samog grada i njegovih ljupkih trgova ne smete propustiti izlet u obližnju lagunu Stanjone, sa četiri ostrvca, koja je proglašena prirodnim rezervatom. Od lepote te netaknute prirodne zastaje dah. Poseban doživljaj je poseta lokalnoj solani, sa kadama i „planinama“ od soli, zato što je zalazak sunca na tom mestu fascinantan. Plavetnilo mora i treperenje najfinijih snežnobelih čestica soli doživljaj je koji se teško može opisati. A šetajući uz more, "zagrljeni" nedirnutom prirodom, izvesno je da ćete završiti u nekoj od bezbroj konoba i taverni, gde se na meniju nalaze sicilijanska paelja, kus-kus od povrća, različiti specijaliteti od morskih plodova i ribe, kolači, poput čuvenog sicilijanskog kasata ili bogate voćna salata.

Selinunte
To mesto zaista vredi videti, upoznati njegovu istoriju i zavoleti ga. Impozantnost ovog arheološkog nalazišta na istočnoj obali Sicilije zadivljujuća je u svakom smislu: po visini sačuvanih stubova, po prostoru koji je grad nekada zauzimao, po broju stanovnika koji su u njemu živeli. Selinunte je najveći arheološki park u Evropi i zauzima površinu od 260 hektara. Ovde je svojevremeno bila izgrađena najvažnija grčka kolonija na Siciliji i u to doba najmoderniji grčki grad. Dobio je ime po grčkoj reči "selinon" (divlji peršun), jer ova biljka raste u izobilju u ovom delu Sicilije. Na metalnim novčićima nađenim u ovdašnjim arheološkim iskopinama ugraviran je divlji peršun.
U gradu je tada živelo oko 30.000 Grka i oko 60.000 robova. Kada je početkom 5. veka izbio rat između Grka sa Sicilije i Kartaginjana, koji je okončan čuvenom bitkom kod Himere, stanovnici Selinuntea su se opredelili za ujedinjenje sa Kartaginjanima. Ali, baš oni su ga 409. p.n.e. potpuno srušili. Razorili su ga i Rimljani, a njegove ostatke veoma su oštetili i snažni zemljotresi u 10. i 11. veku. Njegove ostatke, u drugoj polovini 16. veka, otkrio je istoričar Tomazo Fazelo, ali prva arheološka iskopavanja započeli su Englezi 1823. godine. Od pet veličanstvenih grčkih hramova, čiji su ostaci ovde pronađeni osamdesetih godina prošlog veka, u potpunosti je rekonstruisan samo hram posvećen boginji Heri, Zevsovoj ženi. Ali, još mnogo toga ovde leži onako kako su "ostavili" vekovi i svedoči o istorijskim promenama koje su se od davnina odigravale na prostoru Sicilije.