RADIVOJE Gvozdenović sa sinom Dušanom moli se Bogu za bolji život u selu Mojsinje, nadomak “srpske Svete Gore”. Kraj poznat po priči da su u srednjovekovlju gorele sveće u čak 77 bogomolja, težak je za život i u jesen bogatu plodovima. Zimi se i po mesec dana ne silazi u 15 kilometara udaljen Stalać. U oronuloj kući Gvozdenovića, gori jedino kandilo za suprugom i majkom preminulom ovog januara.

U duši i skromnim sobama ispod trošnog krova stanuje samo mrak. I on “čeka” da se sruši pod teretom prvog snega, jer kuću otac i sin ne mogu sami da oprave. Radivoje sa 55 godina ne može u penziju, a kruševačku Fabriku ulja napustio je 2013. Otpremnina za 32 godine “žuljavog” rada bila je dovoljna da se, neko vreme, ne umre od gladi. Uljara mu je ostala dužna 24 plate. Najmlađi meštanin Mojsinja, Dušan Gvozdenović, u 26. godini kukuruz bere cela tri dana kako bi ocu pomogao da namire račun za struju.

- Dok je žena bila živa, primali smo tuđu negu i pomoć - svedoči, za “Novosti”, Radivoje. - Jadnica je bila u invalidskim kolicima osam godina. Prikovana za krevet, posle tri šloga. Kada smo nju, nesretnicu, sahranili, ostali smo sami kao vukovi. Ne primamo socijalnu pomoć, radimo poljoprivredu pa se prehranjujemo nekako.

NEMA POSLA Neko je morao da brine o njoj. - Na birou sam četiri godine. Za mene posla nema. Zato, čistim đubre, sečem drva, sadim, kopam, sejem. Idem gde me pozovu. Desi se i da mi ne plate. Ništa im ne možeš - kaže Dušan Gvozdenović

Dva puta su Gvozdenovićima sekli struju. Otac i sin pričaju da moraju dobro da se oznoje na tuđim njivama ne bi li zaradili dnevnicu od 1.500 dinara i platili račune. Parče zemlje uzimaju u zakup, pa posade krompir i luk.

- A teško je da se radi i zaradi - nastavlja glava trošne kuće.

Dušan je zbog majčine bolesti prekinuo školovanje.

- Postao sam odrastao čovek odmah posle četvrtog razreda, tad je majka pala u kolica - kaže Dušan. - Otac je u to vreme radio transport u uljari. A Sreten Gvozdenović, Radivojev deda, nekada je brinuo o celom Mojsinju. Bio je solunac, nosilac Karađorđeve zvezde, ljudi su od njega uzimali šta su hteli.

Radivoje Gvozdenović sa sinom Dušanom

POMAŽU LjUDI

U OKOLINI Ćićevca, Mojsinje je najmanje selo. Ugroženih porodica ima svuda, ali su spremni da pomognu, poručuju u opštini i u Centru za socijalni rad, gde kažu da im se do sada Gvozdenovići nisu obraćali. U međuvremenu, priča o siromašnom ocu i sinu došla je do Kaonika.

- Radio sam u selu jedan spomenik i kada sam čuo za njihovu priču nisam verovao dok se nisam uverio svojim očima - poverava nam se Miroljub Cara Milanović, poznati kamenorezac i dobrotvor. - Članovi Udruženja koje nosi ime mog pokojnog sina Marka dopremili su hranu, osnovne potrepštine, nešto odeće. Dušan mi se žalio da su mu pocepani opanci, pa sam to doneo ove nedelje. Nekako sam uspeo da prebacim i kauč da imaju na čemu da spavaju.