Penzija hrani pola Vladičinog Hana

Lj. PAVLOVIĆ

12. 05. 2014. u 06:10

Пензија храни пола Владичиног Хана
Od primanja najstarijih, ma koliko bila mala, žive i nezaposleni, a pomoć dobro dođe i onima koji rade

VLADIČIN HAN - S obzirom na to da na teritoriji opštine ima oko 4.000 penzionera, koliko je i nezaposlenih na tržištu rada, uz dvostruko manje zaposlenih, penzija je mnogim porodicama jedini mesečni prihod.

Iako preciznih podataka o prosečnom iznosu ovih prinadležnosti nema, u Udruženju penzionera kažu da je najviše onih sa primanjima od 10.000 do 16.000, dok prosek iznosi oko 25.000 dinara. O tome koliko je pomenuta suma, u ovom delu Srbije, i te kako za poštovanje, svedoči i podatak da je prosečna zarada u martu, u opštini Vladičin Han, iznosila 28.051 dinar.

U takvim (ne)prilikama, kad je prosečna potrošačka korpa u februarau ove godine iznosila 65.718, a minimalna 34.090 dinara, jasno je zašto, pored lekova, Hančani, već poduže, i mnoge životne namirnice kupuju na komad ili gram. U prodavnicama, kažu trgovci, redovno se pazari po pola kilograma pasulja ili pirinča, po jedno-dva jajeta, a suhomesnati proizvodi, naravno najjeftiniji, na po desetak grama... I, uzalud su rafovi u prodavnicama, kao i tezge na pijacama, puni ranih povrtarskih proizvoda: prodaja je, iz godine u godinu, sve gora.

- Promet je veoma loš. Kilogram paradajza košta oko 180, krastavac je oko 60 dinara manje, ali kupci uzimaju po komad-dva, najčešće za decu. Sve se slabo prodaje, osim donekle starog krompira, za koji treba izdvojiti 40 dinara po kilogramu - kaže Rade Zdravković, prodavac na pijaci.

Penzioner Zoran Omerović, srčani bolesnik i invalid rada, mesečno prima samo 10.000 dinara penzije. Kaže, ima 30 godina radnog staža, ali ne i uplaćene poreze, odnosno doprinose.

- U porodici nas je sedmoro i niko nije zaposlen, pa nam je moja penzija, kolicka god bila, jedini prihod. A, samo lekovi za suprugu i mene koštaju više od 2.000 dinara mesečno. Zato, da bismo nešto zaradili, sakupljamo plastične flaše, gvožđe, papir... ali od toga mesečno možeš da zaradiš najviše tri hiljade. Što je najgore, nemamo kome da se obratimo, požalimo... Dođu i iseku struju, odavno dugujemo za vodu, odnošenje smeća... U Fabrici omotnog papira i ambalaže ostali su mi dužni 270.000, nadali smo se i ratnim dnevnicama od oko 200.000 dinara, ali nema ni od toga ništa. E, sad, kad već državi moramo baš sve da platimo, zašto ne „prebije“ te dugove sa onim što mi od nje treba da naplatimo - pita Omerović.

Nažalost, ovakvih primera ima još mnogo: Od deset matičnih preduzeća, osim u „Delišesu“, s obzirom na to da je preduzeće bilo u restrukturiranju, staž je „povezan“ samo radnicima u „Mehanizaciji“. U preostalima su gazde zaposlenima ostale dužne milione dinara, ne samo za plate, već i na ime doprinosa Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja.

Upravo zato, mnogi ne mogu da ostvare pravo na penziju, pa im je ugrožena i najosnovnija egzistencija.


PROBLEM

VOZAČ i mašinbravar, Stojan Krstić, gotovo tri decenije radio je u Fabrici omotnog papira i ambalaže, a još nije u penziji i, po novom zakonu, ko zna kada će.

- Od velikog radnika, pretvorili su me u neradnika i uličara. Imao sam platu, živeo od svog rada i, u normalna vremena, napravio tri kuće za dvanaestočlanu porodicu. Sada, kada tražim socijalnu pomoć, dođu iz Centra i kažu: „Ne može, ti imaš sređeno domaćinstvo“. A, ja bih najrećniji bio kada mi socijalna pomoć ne bi bila potrebna - veli Krstić.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije