DAJ, daj, daj... - ponavljala je dvogodišnja devojčica, cupkajući u mokrim soknicama oko kese, u kojoj joj je dopremljena hrana. Uzela je teglicu, podigla kašiku sa prljavog tepiha i očima potražila nekog da joj otvori tu poslasticu, u kojoj je samleveno i konzervirano voće, koje sveže nikada nije videla a ni probala. Ona se zove Arnela. Ima dve godine, a njenim nožicama su velike čak i cipelice za jednogodišnju devojčicu. Svega nekoliko reči ume da kaže, a od igračaka ima jednu knjižicu, autić, konjanika i plastičnu jelku. To je ono što su njeni roditelji uspeli da nađu za nju na ulici.

Otac Afrim Tetova i majka Devahira Rama, koja je u petom mesecu trudnoće, našli su posle sedam godina života pod otvorenim nebom, utočište među zidovima.

- Još ne mogu da verujem da živimo u pravoj kući, evo, vidite, ovo je sve beton - ponosno pokazuje Afrim, raseljenik sa Kosova. - Dovukao sam ovde nekoliko tepiha, što sam našao kraj kontejnera, oprao ih, pa nisu sad mnogo plesnavi. Dušeke sam takođe pronašao na smeću, a ovu drvenu kolevku dobili smo od komšije za dete koje treba uskoro da se rodi.

KO MOŽE, NEKA POMOGNE - PRIJATNO smo iznenađeni odzivom građana - kaže Dobrila Pejin iz novosadskog Humanitarnog centra (NSHC). - Ova porodica je zaista na ivici egzistenciji i svaka pomoć im je dobrodošla. Kada bi imali kupatilo i šporet, bilo bi im lakše. Sada su dobili nešto garderobe, hranu koja može da stoji van frižidera, jer nemaju ni frižider, a ni struju. Svi koji mogu da pomognu, mogu da donesu stvari kod nas, u Ulicu Arse Teodorovića broj 3 i mi ćemo im sve odneti.

U kupatilu, osim memljivih zidova, nemaju ništa. u dve sobe samo otrcani dušeci. Nemaju ni struje, ni lične karte. Majka male Arnele je svoju izgubila u Sarajevu, odakle je izbegla, a Afrim ima samo kopiju. Trudna Devahira ne može kod lekara, a danima ima jake bolove u donjem delu stomaka. Boluje od epilepsije. Pokušavamo da pričamo sa njom, ali ona samo neutešno plače.

- Nemam mogućnost da primam socijalnu pomoć, a ona ne može čak ni kod lekara da ode, sve treba da se plati - jada se otac. - Ona je bolesna, pa ne smem dugo ni nju, ni ćerkicu da ostavim same. Da imam makar bicikl, bio bih brži, mogao bih više kontejnera da obiđem i brzo se vratim kući, da im dam da jedu. Svako jutro idem da tražim hranu, dobri ljudi hleb nikad ne bacaju, nego ga zakače o kontejner. Nađem nekad i neke konzerve, kojima je istekao rok trajanja.

Afrim kaže da je Arnela stalno gladna, a on očajan što ne može da joj priušti pristojan obrok. Kuvao bi joj nešto, da ima šporet, govori dok miluje ćerku po kosi... Bori se za svoju porodicu koliko može. A može malo. Ruke su mu vezane. Jedno kratko vreme radio je na građevini, ali ni to nije potrajalo, bez ličnih dokumenata.

Ova porodica bez nade sada živi na Adicima, na periferiji Novog Sada. Sazidanu, ali nedovršenu kuću, dobili su na korišćenje od poznanika, koji su otišli da žive u inostranstvu. Dokle će ostati tamo, ne znaju. Šta će sutra da jedu, ne znaju. Šta će raditi kada im stigne i drugo dete, takođe - ne znaju. Sudbina je za svo četvoro neizvesna.


KRPE UMESTO PELENA

TRAČAK nade ova porodica osetila je tek pre nekoliko dana, kada se obratila novosadskom Humanitarnom centru za pomoć oko nabavke ličnih dokumenata. Mnogi građani su tada, preko ovog centra, poslali obuću i odeću malenoj Arneli. Stiglo je i nekoliko pakovanja pelena. Majka nije znala kako se koriste, jer je dosad, umesto njih, devojčici stavljala pocepane krpe.