Apatinski majstor za drvene čamce

JEDAN od nekad najpoznatijih apatinskih majstora za drvene čamce Marko Bokan (76), konstruktor poznatog čamca „Apatinca“, za kojim je tražnja prelazila granice bivše Jugoslavije, u svojoj čamdžijskoj karijeri izgradio je na stotine barki, laptaša i drvarica, radeći u Ribarskoj centrali i u svojoj radionici, pored Dunava.

Nedavno je dobio poziv da modele svojih rečnih plovila predstavi stručnjacima i publici u nemačkom gradu Ulmu. Njegovi čamci će u julu biti prikazani na Evropskoj izložbi,što će svakako biti najveće priznanje u Bokanovoj graditeljskoj karijeri.

- Za mene je velika čast što sam dobio poziv Ulmskog muzeja, poznatog po dunavskim eksponatima - kaže Bokan.

I dok se priprema za odlazak u Ulm, priseća se lepog vremena. Gradio je Marko i sportske čamce, sredinom šezdesetih prošlog veka, zajedno sa još čuvenijim majstorom kajaka i doajenom kajakaškog sporta Zlatojem Tominom. Ipak, Marko je najponosniji na svoj čamac „apatinac“.

- Kada su se pojavili „lamovi“ motori, zbog zaobljenog trupa, švancovanog, tada standardni čamci, čikle, nisu mogli da ga koriste. Zbog iskustva koje sam imao radeći na izradi barki i laptaša, koje su koristili ribari, došao sam na ideju da zadnji trup čamca izravnam i ugradim dasku za motor - priseća se Marko, tada jednostavnog ali spasonosnog rešenja, zbog kojeg su po „apatince“ dolazili kupci iz svih krajeva tadašnje zemlje, a najviše iz Osijeka.

Apatinski graditelji, šoperi, bili su poznati u prošlom veku po brojnim rešenjima i kvalitetu plovila koja su se koristila u ribarstvu. Samo na apatinskoj Ribarskoj centrali u Markovo doba je bilo 150 profesionalnih ribara.

- Svaki ribar nosio je stotinak vrški, a na Dunav su izlazili sa čiklama i barkama, u koje je moglo da se ubaci od 50 do 1.000 kilograma ribe - sa setom priča Marko, objašnjavajući da je slavonski hrast i tada i sada najbolji za drvena plovila na vodi.

Čikle se više ne izrađuju, kao ni laptaši, za čije je pokretanje bilo potrebno najmanje tri ribara za veslima.

Marko, koji je za mesec dana, pravio i po četiri čamca, dok je trajala tražnja, i danas rado prepričava svoje doživljaje sa reke.

- Svaki isporučeni čamac prilkom predaju kupcu se obeležavao u restoranu „Šaran“ kraj Dunava. Zalivao se špricerima, ribljim paprikašima, uz neizostavne tamburaše iz obližnjeg Romskog naselja - šeretski će Marko, uz napomenu da su Osječani bili široke ruke, i da se od gradnje čamaca moglo pristojno živeti.

Markovi čamci su hranili mnoge ribarske porodice, a njemu su bili izvor zarade i velikog zadovoljstva. Vezivali su ga uz reku, bez koje ni danas ne može. Uvek je učestvovao u trci čamaca, a tu ljubav preneo je i na sina Branka, koji je bio reprezentativac u kanuu.