BRUS - Daleko od očiju javnosti, u ovdašnjem staračkom domu, preminuo je poručnik Nikola Marković Čičin, poslednji od 26 ustanika koji su sa generalom Dragoljubom Mihailovićem razvili barjak na Ravnoj gori, maja 1941. Tokom rata, Marković je bio je bio ne samo ađutant legendarnog đenerala, već i glavni inspektor pri evakuaciji američkim pilota, u Pranjanama, 1944, u čuvenoj "Operaciji Halijard"... Posle rata - po svedočenju sagovornika "Novosti", koji su ga posećivali i u starosti - Nikola je postao živi mučenik.

- Gotovo šest godina, Čičin je proveo u staračkom domu - kaže Zoran Popović iz Aleksandrovca, staratelj Nikole Markovića. - Donosili smo mu hranu, pomagali oko lekova, odlaska kod doktora... Bio je veliki čovek, koji je do poslednjeg dana ostao veran svojim idealima.

Kako ekskluzivno saznajemo, Nikola Marković za sobom je ostavio ratne dnevnike i brojna svedočanstva iz Drugog svetskog rata, pa i iz četničke Vrhovne komande, u kojoj je bio tik uz Dražu Mihailovića.

REHABILITACIJA IAKO je za javnost ostao gotovo nepoznat, Nikola Marković Čičin ipak je doživeo rehabilitaciju, u 87. godini. Presudu Vojnog suda divizije u Nišu, koji ga je 1947. osudio na 20 godina zatvora, sa prinudnim radom, uz pet godina gubitka građanskih prava, 2007, Okružni sud u Kruševcu proglasio je ništavnom. - Osudili su me samo zato što sam bio uz kralja Petra i Dražu, jer na suđenju nije bilo svedoka - svedočio je Čičin za života.

Stoga, prijatelji - na čelu sa Zoranom Popovićem - planiraju da objave tu dokumentaciju, koja se još nalazi u rukopisu. Inače, iako se stari ratnik gotovo nikome nije poveravao, niški istoričar Aleksandar Dinčić jedan je od retkih pred kojima je Čičin otvorio dušu...

- Otkrio sam da su Dražu Mihailovića Nemci bili ranili u Aprilskom ratu, što je u našoj istoriografiji nepoznato - svedoči Dinčić, koji je sa Nikolom Markovićem razgovarao 2007. godine. - Čičin ne samo da je bio svedok tog ranjavanja, već je uspeo i da đenerala, bacajući bombe, izvuče sa položaja... Zbog toga je unapređen u čin potporučnika, te dobio zlatnu Karađorđevu zvezdu vojničkog reda. Nadalje, u decembru 1942, Nemci su streljali Markovićeve bliže i dalje rođake, u njegovom rodnom selu Bozoljin. Tada su likvidirani Sinadin, Momir i Nedeljko Marković, te Boško, Marko, Dragutin i Radule Petrović, uz Borivoja, Čedomira i Apostola Šindića. Čičina su ranili na planini Čemerno, kod Studenice, u septembru 1943, dok je štitio Vrhovnu komandu. Sećam se da mi je pokazao tu ranu od nemačkog kuršuma, na levoj nozi, a tik iznad nje bila je druga, od partizana na Kopaoniku...

ZASTAVA U RODNOM Bozoljinu, kod Blaževa na Kopaoniku, Nikola Marković sahranjen je u prisustvu članova najuže porodice, predstavnika Ravnogorskog pokreta, te malobrojnih prijatelja. Kovčeg je, saznajemo, bio prekriven zastavom Kraljevine Srbije...

Nikola Marković, dakle, nije baš sve tajne odneo u grob. Sagovornici "Novosti" ističu kako im je ispričao da mu je dr Dragić Joksimović, advokat Dragoljuba Mihailovića - s kojim je delio ćeliju u zatvoru, u Sremskoj Mitrovici - poverio da su komunisti Dražu, po zarobljavanju, avionom najpre odveli u Moskvu. Ovaj podatak, uveren je istoričar Dinčić, ruši zvaničnu verziju po kojoj je đenerala izdao Nikola Kalabić. Šta se dalje dešavalo, nažalost, ni Čičin nije uspeo da sazna, jer je Dragić Joksimović preminuo pet dana kasnije...

AMNESTIJA BEZ SLOBODE

NIKOLA Marković, između ostalog, bio je učesnik bitke za oslobađanje Kruševca, 1944, a komunisti su ga zarobili na Kopaoniku, dve godine kasnije, i osudili ga na 20 godina zatvora. Robijao je u Nišu i Sremskoj Mitrovici, amnestiran je i oslobođen 1952, ali ni potom nije bio slobodan. Pod neprestanom prismotrom policije, preživljavao je radeći najteže poslove u rudniku, mada mu ni po penzionisanju nije bilo lako. Poslednje godine, u staračkom domu, kažu, proživeo je kao razočaran čovek...