GOTOVO da nema Novosađanina koji ne pamti Velju ribara, čoveka koji je rizikovao život i umalo poginuo na Dunavu, da bi spasao žrtve NATO bombardovanja Mosta slobode, 3. aprila 1999. godine. I u tome je uspeo. Danas, 10 godina posle tog podviga, Velimir Teodorović, junak Novog Sada kaže da je on isti, da se ni Novosađani nisu promenili, iako se lice grada menja iz dana u dan. Takođe, i obećanja gradske uprave se ispunjavaju, pa je Velja pre desetak dana postao član kolektiva ”Čistoće”.
- Dunav je moja prva ljubav - sa osmehom, po ko zna koji put ponavlja novosadski heroj. - Zajedno smo nebrojano puta strepeli, borili se, plakali i smejali se. Trebalo bi mi nekoliko dana da ispričam sve ono što sam proživeo na ovoj reci.
Velja kaže da se od noći bombardovanja mosta do danas u njemu ništa nije promenilo: i dalje ga Dunav vuče, ne može da ostane gluv na nečiji bespomoćni vapaj, poziv u pomoć... To ga, veli, ispunjava, a sa prolećem stižu i mnogobrojna druženja uz riblju čorbu.
- Preporuka lekara je da se ne izlažem stresu i naporu, jer imam bolesnu tiroidnu žlezdu, koja me je u noći tog užasa kod mosta dovela u stanje kome. Institut u Kamenici me je lečio o svom trošku, radioaktivnim jodom, i tako su mi spasli život - seća se Velja. - Odmor mi je u čamcu, na vodi, dok kuvam riblju čorbu i družim se sa prijateljima, ali i u Crkvi rođenja presvete Bogorodice, uz protojereja Teodora Katića, koji je uvek bio kraj mene i moje porodice. I u dobru i u zlu.
Kulinarstvu ga je naučio teča, kojem je prvo bio asistent. Danas, Velja kaže da njegov sin ume da skuva bolju čorbu od tate.
- Ljudi kažu da odlično kuvam, a ja prosto uživam dok se krčka čorba u kotliću. Drago mi je da i u sinovljevim očima vidi taj isti žar. Odmalena je uvek bio pored mene i kotlića, a prošle godine je u konkurenciji 114 učesnika bio četvrti na međunarodnom skupu kulinara, sa samo 16 godina - ponosno će Velja. - Ja nisam učestvovao, jer me je sin eliminisao pobedom na lokalnom tamičenju.
Velja je i lovac - najradije lovi jarebice. Majstor je i za specijalitete od divljači.
Novom Sadu nedostaje ekipa koja će uvek biti na Dunavu. Velja je spreman da, pored svakodnevnog posla, bude član takvog tima i edukuje mlade, koji su spremni da pomognu svima koji se nađu u nevolji.
Velja ribar, novosadski heroj, humani alas, veseli gospodar čamca, prijatelj Dunava i svih ljudi - čovek sa bezbroj pozitivnih lica, omiljen svima, pleni očima i osvaja osmehom i toplinom. Malo li je?
- Ne rađamo se sa unapred određenom sudbinom, već je krojimo sami, a početak je porodično vaspitanje - uveren je naš sagovornik. - Mi smo svoju decu naučili da se bore za sebe i rade da bi imali, a mama i tata su tu da pomognu i savetuju. Svaki život je roman, ja sam se uverio da je moj roman onaj pravi. Žao mi je, s druge strane, ljudi koji se prošunjaju kroz svoje živote...
Petočlana porodica Teodorović (Jovana, naša najbolja gimnastičarka poslednje dekade, Teodora, koja se sprema za put u Ameriku, Borislav, budući zlatar, mama Anđelka, koja punih 25 godina radi noćnu smenu u pekari i tata Velja, alas, ljubimac Dunava i Novog Sada, odnedavno zaposlen u ”Čistoći”) oličenje je zdrave zajednice. Žive u Sremskoj Kamenici, u, gle simbolike, Dunavskoj ulici, jednoj od retkih koje nisu menjale ime, osim za vreme okupacije.

USPOMENE NE BLEDE
- NIKADA neću zaboraviti Slobodana Savića, koji je tražio svoju kameru ili Kristijana, koji nije želeo u čamac bez svog bicikla... Mnogih drugih sa kojima nisam više u kontaktu - sa osmehom se seća Velja. - Jedne noći, po rođenju, bebi su otkazale životne funkcije, hitno je morala u KCV, sa sremske na novosadsku stranu. Medicinska sestra je unela u čamac taj zavežljaj, veličine vekne hleba, i zaplovili smo Dunavom... Posle dve godine sam saznao da je devojčica odličnog zdravlja. Želeo bih da je upoznam.

NIŠTA OD ODLIKOVANJA
- SVAKI osmeh i zagrljaj, koji i dan-danas dobijam na ulici od svakog trećeg prolaznika, uz povike ”Veljo ribaru blago nama dok si ti na Dunavu”, najveće su moguće priznanje koje sam dobio -objašnjava Velja. - Ali, zar je moguće da su učesnici spasavanja bugarskih učenika iz Lima, gde je upao autobus i gde je bilo utopljenika, odlikovani ordenima i Bugarske i Srbije. A, ovde gde nije bilo žrtava, dovoljne su čestitke?