SERGEJ Vladimirovič Šubenkov svetski je prvak na 110 metara prepone. I dvostruki evropski prvak. U oktobru ove godine će napuniti 26 godina. Nikada nije bio pozitivan na doping kontroli. Ipak, danas, svega nekoliko dana pred početak Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru, sasvim je jasno da na njima neće nastupiti. Iako je potpuno zdrav. I u formi.

Šubenkova ja i svi oni koji vole atletiku nećemo gledati u trci. Nećemo zadržati dah kada on i svi drugi takmičari u finalu to učine. Nećemo razmišljati o tome šta je u njegovoj glavi kada ulazi u startni blok. Nećemo gledati foto-finiš i ponovljene snimke. Neće ga - verovatno, jer neće imati vremena za to, a ne zato što to neće želeti - spomenuti odlični komentatori atletike na RTS, Rale Simić i Neđo Kovinjalo.

Sergej Šubenkov neće nastupati na OI zbog toga što je Rus koji, pri tome, o nezamislivog greha, živi u Rusiji. I što je neverovatnom odlukom Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) i Međunarodnog saveza atletskih federacija (IAAF) elimisan, kao i mnogi drugi ruski atletičari, savršeno nevin, sa ovog takmičenja. MOK je doneo odluku da učešće svih ruskih sportista na Olimpijadi bude moguće samo ako nikada nisu bili pozitivni na doping kontroli tokom karijere, kao i ako to dozvole nadležne međunarodne sportske federacije. IAAF je, kao nadležan za atletsko takmičenje, odluku doneo pre MOK, i saopštio da su svi atletičari iz Rusije koji ne treniraju i ne žive van ove zemlje u startu eliminisani. A sve zbog navodne umešanosti Rusije i njenih institucija u sistematski doping i prikrivanje uzoraka uzetih tokom doping kontrola.

Niti želim, niti mogu da govorim o tome jesu li institucije države Rusije umešane u sistematski doping. Jednostavno, o tome ne znam dovoljno niti imam dovoljno podataka. Neću da komentarišem ni očigledno pristrasan i u nekim tačkama materijalno netačan izveštaj koji je prihvatila Svetska antidoping agencija (VADA).

Napisaću jednostavnu istinu da je ruskim atletičarima presuđeno bez dokaza.

Da su se svi oni takmičili u inostranstvu mnogo više i češće nego u Rusiji. Da su mogli da budu testirani na doping koliko god je to neko hteo. Da su bili dopingovani, bili bi uhvaćeni. Kontrolisali su ih na takmičenjima u inostranstvu. Šubenkov i svi oni koji su zaslužili Olimpijske igre su bili čisti.

Mogla je VADA i da šalje kontrole u Rusiju, mogao je to da radi i IAAF, ako je želeo da sportiste testira tokom pripremnog, netakmičarskog, perioda, a nije verovao antidoping sistemu u Rusiji. Jesu li to radili? Jesu li nekoga uhvatili u korišćenju nedozvoljenih supstanci? Ako nisu, sami su krivi. Nisu krivi atletičari.

Od kraja prošle godine svi uzorci uzeti za doping kontrolu svih ruskih sportista, pa i atletičara, obrađivani su potpuno pod kontrolom britanskih eksperata, a same analize su rađene u Velikoj Britaniji. Ipak, ni to nije bilo dovoljno. Čisti ruski atletičari su eliminisani sa igara.

Konačno, pravilo da sportisti, iz ma kog sporta, koji su nekada u prošlosti bili dopingovani ne mogu da nastupe na Olimpijskim igrama, po mom ličnom sudu nije loše. Ali se primenjuje samo na ruske sportiste. Ne na ostatak sveta. A atletičari su kažnjeni i rigoroznije. Niko ko živi u Rusiji, čak i sa potpuno čistom sportskom biografijom, ne može da nastupi.

Nemoguće je, zbog diskriminacija ruskih sportista, pogotovo atletičara, ne pomisliti, ne napisati, ne reći, da se radi o odmazdi i kolektivnoj odgovornosti. O principima koji u pravu ne postoje.

I nemoguće je ne setiti se da su naši sportisti, devedestih godina prošlog veka, bili pod sankcijama, uvedenim Rezolucijom 757 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. U kolektivnim sportovima nisu mogli da se takmiče, u pojedinačnim, poput atletike, ali ne i u štafetnim trkama, na međunarodnim takmičenjima su nosili bele dresove bez ikakvog obeležja, bele trenerke koje su, barem u atletskoj reprezentaciji, barem mene, u jednom periodu strahovito podsećale na zaštitna odela lekara koji sprovode sanitarni kordon u Markovićevoj "Varioli veri". Pratili su nas, kada smo se tako odeveni pojavljivali na takmičenjima, sažaljivi pogledi, ali i mešavina prezira i gađenja drugih učesnika. Prostor oko nas je na treningu, ili zagrevanju, uvek bio čudno prazan, bili smo označeni. Bili smo parije. A štafetu da trčimo nismo smeli. Mi, potpuno beli. Označeni.

SEĆAM SE TIH DANA.

ZBOG toga sam odlučio da napišem ovaj tekst. Svet može da misli da su Rusi kažnjeni preblago ili prestrogo. Ruske zvanične izjave mogu da budu i uzdržane, jer ih daju zvaničnici srećni zato što svi ruski sportisti nisu potezom pera eliminisani sa igara.

Ali su Šubenkov, Isinbajeva i toliki drugi kažnjeni bez ikakve svoje krivice, kažnjeni politički, kažnjeni zbog zemlje čiji pasoš nose, grba na svojim grudima, zastave koja bi se vijorila kada pobede. I himne koja bi se čula.

Vreme je da se setimo da smo u Barseloni 1992. na isti način iz istih, političkih razloga, bili kažnjeni mi.

I da će svet biti lošiji, a ne bolji, siromašniji, a ne bogatiji, zato što Sergeja Šubenkova, tihog momka iz Altaja, svetskog prvaka na 110 prepone, nećemo gledati na Olimpijskim igrama.

Ko to ne razume, ne razume suštinu sporta.

*Autor je i bivši jugoslovenski atletski reprezentativac