Život mlade Beograđanke Ivane Maksimović se od 4. avgusta 2012. godine iz osnove promenio. Sudbina je htela da jubilarna 100. olimpijska medalja za Srbiju ode baš u ruke i da sa 22 godine uđe u olimpijske besmrtnike.

- Jeste mi se mnogo toga promenilo, iako su mi prijatelji i mesta na koja odlazim ostali isti. Mnogo je novinara oko mene, mnogo dece i ljudi koji žele da čestitaju, da se slikaju. Svakog dana, svake večeri imam neke obaveze, ali ne žalim se. Ovo je ostvarenje sna i u proteklih 20 dana proživljam najlepše dane života – priča Ivana Maksimović u porodičnom okruženju, dok su ih reporteri „Sporta“ posetili u njihovom domu u ulici Radoja Dakića, u Novom Beogradu.

Junakinja iz Londona dalje objašnjava da joj je izjednačavanje državnog rekorda bio jedan od ciljeva...

- Želela sam da sve tehnički odradim kako treba i da oborim državni rekord, ako je to moguće. Na državnom prvenstvu u tome nisam uepela, pa sam u London otišla baš naoštrena. Za poslednji hitac sam se spremala pet minuta da bi to bilo 590 krugova i izjednačenje rekorda. Jako sam srećna što sam u tome uspela.

Drugo mesto posle osnovnog dela je olakšalo put do medalje.

MAJČINSKE EMOCIJE Normalno je što mama Mira izuzetno emotivno podnela Ivanino osvajanje olimpijske medalje.
- Kad je opalila poslednji hitac, počele su da mi prolaze kroz glavu slike od trenutka kad sam je rodila, uzela prvi put u naručje... ceo njen život do osvajanja olimpijske medalje i čega je sve morala da se odrekne zarad tog cilja. Spojile su se u meni obe uloge, i majčinska i trenerska,samo sam želela što pre da je zagrlim. Suze su mi išle ceo dan same od sebe, nisam mogla da se obuzdam.

- Bila je velika razlika između mene i trećeplasirane takmičarke, pet krugova. Nije bilo razloga za strah u finalu, iako je bilo treme. Sve je to dosta dramatičnije, ali nisam pucala osmice i nije bilo šansi da padnem na treće mesto. Borila sam se i za zlato, nije da nisam i ko to ne bi uradio, ali Amerikanka Džejmi Li Grej je već dugo u vrhu. Ni sa najboljim pucanjem nisam mogla više.

Dosta joj je pomoglo to što nije bila pod pritiskom javnosti.

- Igrom slučaja, Zorani Arunović su izmakle dve medalje, ni ostali izuzev Andrije Zlatića nisu imali sreće. A svi su bili spremni da uzmu medalju. Možda sam uspela zato što se od mene to toliko nije očekivalo, pa mi je utoliko bilo lakše. Mada je i to moglo i da bude opasno, nisam znala šta me čeka, ali izborila sam se sa celom tom atmosferom - mirno prepričava londonsko iskustvo od pre dve nedelje.

Dan pre Ivanine srebrne medalje je bio specifičan za srpski sport: Novak je ispao u polufinalu, Čavić je bio četvrti.

- Bodrila sam i Noleta i Čavića pre toga, svi smo bili srećni i radosni zbog njih. A onda, nismo mogli da poverujemo šta se desilo, zavladala je tišina u našem paviljonu, svi su išli pognutih glava, bilo je jako teško. Ipak, na Igre sam otišla da odradim svoje... Iako mi je Nole bio idol, Čavić je prava ljudina, kad sam izašla na strelište postojala sam samo ja i meta ispred mene. Trudila sam se da odradim sve maksimalno kao na treningu i - osvojila medalju!

Ivanino odličje je preokrenulo situaciju među srpskim olimpijcima.

TRENINZI Izuzetno se naporno i ozbiljno radilo ne bi li Ivana osvojila olimpijsko odličje.
- Sve zavisi od discipline, ali proteklih nekoliko meseci je bilo jako naporno. Na strelištu sam po ceo dan, a trening traje od 10 do 16 časova. Sve zavisi šta se radi, ali za vazdušnu pušku mi treba oko dva, dva ipo sata, a za malokalibarsku - tri, četiri. Imam i kraće odmore - kaže Ivana.

- Svi smo ponovo živnuli, da bi ponovo usledio pad posle negativnih komentara novinara i informacija koje smo dobijali iz zemlje. Takav smo narod, ne ceni se ništa ispod zlata. Miličina medalja je ponovo podigla atmosferu.

Mama Miriban, Ivanin trener, kaže da joj je u finalu bilo najteže.

- Osetila sam da posle osnovnog dela nisam mogla da pružim maksimum kao njen trener i zamolila sam Maksu da bude iza nje u finalu. Svaki hitac sam isto proživljavala, a on ima više iskustva od mene. Stalno mi je prolazilo kroz glavu: „Samo da se ne desi nešto...“.

Tata Goran, selektor srpske reprezentacije, osvajač zlatne olimpijske medalje u Seulu 1988. godine, priznaje da je teže podneo Ivaninu borbu za medalju nego svojevremeno svoju.

- Mnogo je teže stajati iza vatrene linije - kaže nam Goran.

U tim trenucima samo najmlađi član porodice Maksimović nije bio sa njima.

TETOVAŽA Ivaninu ruku krasi tetovaža na kojoj su olimpijski krugovi.
- Uradila sam je u novembru, htela sam da na neki način obeležim uzimanje olimpijske kvote. Oduvek mi je san i želja bila da odem na Olimpijske igre, još sam i medalju osvojila, tako da se sve poklopilo. Nikada neću zažaliti što sam to uradila.

- Bio sam u Crnoj Gori na letovanju i nisam mogao da pratim Olimpijske igre onako kako bih to obično činio. Okupljalo bi se društo iz kluba, sedeli bi i gledali, navijali, a ovako sam imao osećaj kao da puca na običnom treningu a ne u finalu Olimpijskih igara - priseća se Marko sopstvenog doživljaja sestrinog veličanstvenog uspeha.

Sad članovi srpske olimpijske ekspedicije iskreno kažu da im je falilo njegovo prisustvo u Londonu.

- Čuli su se i pre i posle pucanja i u osnovnom delu i u finalu, čak i dok je bila na vatrenoj liniji. Zvali smo ga i dok smo bili u svečanom defileu. Baš nam je nedostajao - priča srećna mama Mira.

U priču se ubacuje - Ivana:

- Zato sam i posvetila medalju bratu. Od kada smo saznali da će i mama ići kao trener i da ćemo nas troje biti tamo, trudili smo se da i Marko pođe sa nama privatno, ali nismo uspeli u tome.

PORODIČNI PLAN Uz mamu trenera, oca selektora i osvajača olimpijskog zlata i mlađeg brata strelca, u kući Maksimovića se po ceo dan priča o streljaštvu.
- Kada se vrati sa mora, potražićemo joj stan i počeće da živi sama. Treba da se osamostali i izoluje od konstantnih priča o streljaštvu. Bilo je baš teških perioda i razgovora, jer se priče sa strelišta prenose u kuću. Najavila je da želi da živi sama, zrela je i mi smo tu da pratimo njene ciljeve - ističe majka.

Sve ovo su lepi trenuci za sreću i pamćenje, ali bilo je kroz karijeru i onih teških.

- Bio je jedan jako stresan period posle Evropskog prvenstva u februaru. Jednostavno sam „prsla“ jer se tri godine unazad ponavljalo jedno te isto. Spremim se maksimalno za velika takmičenje, dovedemo tehniku do savršenstva i kad sve počne, kao da to nije isto dete. Nisam mogla to da izdržim i zato smo krenuli u ozbiljnu priču kako psihički da je spremimo za Olimpijske igre. Probali smo da joj usadimo onaj bezobrazluk na okidaču koji je u streljaštvu potreban. Što se tehnike tiče, sve je bilo vrhunski, osećali smo samo da joj fali hrabrosti. Imala sam utisak da je samo potrebno da se pojavi na strelištu i uzme medalju. Sada je uspela sve da spoji - kaže mama Mira.

Mama je već sedam godina i trener svojoj Ivani.

- Svojevremeno sam prekinula sa trenerskim poslom i posvetila se porodici. Kada su deca porasla i stvorili se uslovi za to, vratila sam se poslu u klubu u kom je i Ivana trenirala - Novi Beograd Ušće. Bilo je naporno, trudila sam se uvek da druga deca ne osete razliku i čak sam njima posvećivala više pažnje nego Ivani. Imamo veliku podršku celog kluba i bezgraničnu ljubav od svih njih. Zato je i Ivana jako emotivno doživela proslavu koju su joj priredili.

Osim olimpijske medalje, ostvarila je Ivana još neke snove.

OBRAZOVANjE I pored velikih sportskih obaveza, Ivana studira - dva fakulteta.
- Nadam se da ću u septembru dati uslov za četvrtu godinu na Singidunumu gde studiram Turizam i hotelijerstvo. Na Visokoj sportskoj i zdravstvenoj školi sam morala da zamrznem drugu godinu, jer sam se posvetila pripremama za Olimpijske igre. Još nemam ideju čime bih se bavila posle sportske karijere, da li bih ostala u streljaštvu i bila trener, ili će to biti nešto vezano za turizam.

- Sve je bilo jako emotivno i dirljivo još od dolaska na aerodrom, a o balkonu da i ne pričam. To mi je oduvek bio san, sve staje u tom trenutku i osećate samo ljubav i sreću. Prvi put se desilo da strelci budu na balkonu. Pevao je moj omiljeni pevač Saša Kovačević. Imali smo proslave i sa vaterpolistima, Milicom Mandić, klub mi je priredio slavlje... Matičnom klubu dugujem ovaj uspeh, sa drugaricom Draganom Todorović provodim deset meseci godišnje i zato mi je žurka na Adi bila baš emotivna i dragocena. Svi su došli i podelili sreću sa nama - sija od sreće srebrna olimpijka.

Ivana sada ide na zasluženi odmor.

- Za dva dana putujem na more. Odmor mi je i te kako potreban, a i šteta je da ne iskoristim poslednje sunčane dane - ističe Ivana.

Zaslužila je, nego šta. Kao što su odmor zaslužili i njeni roditelji, koji su dvostruko bdeli nad ćerkom i takmičarkom koja im je tako veličanstveno vratila za sve što u nju ulagali.

Jednostavno, ovo su srećni ljudi, srećna porodica Maksimović! Sa tim utiskom smo napustili njihovo porodično gnezdo u srcu starijeg dela Novog Beograda, gde se odgajila - 100. olimpijska medalja za Srbiju!

IGRE U RIJU
Ivanin mlađi brat Marko će sledeće godine najverovatnije otići u Ameriku na studije. Neće, naravno, zapostaviti streljaštvo i možda će već u Riju oboje da budu deo olimpijskog tima Srbije.
- Razgovaramo o tome i to su nam planovi. Svi potenciraju da Maki treba da nastavi porodičnu tradiciju. Pred sobom ima dovoljno dug period za napredovanje i u potpunosti je izvodljivo da u Riju budemo oboje kao takmičari - kaže Ivana.