NIJE Novak Đoković igrama protiv Dominika Tima i Rodžera Federera, ma koliko mladi Austrijanac i vremešni Švajcarac odigrali dobro, zaslužio da se nađe u polufinalu ATP turnira. Ali, iskreno, ni londonska publika nije zaslužila da ga gleda u završnim borbama za pehar.

Jer, ako manje-više isti gledaoci za ukazanu ogromnu privilegiju od pre samo nepuna četiri meseca, "reterniraju" zvižducima, povicima i kojekakvim pokušajima dekoncentracije jednom od najboljih ikada na turu, onda je i dobro što ih je Novak lošijim izdanjima u "O2 areni" lišio mogućnosti da opet budu pasivni deo teniske istorije. A tada su, nekih dvadesetak kilometara zapadnije, bili svedoci jednog od najneverovatnijih mečeva otkad je 1868. posejana trava na najglamuroznijoj teniskoj pozornici zvanoj "Sveengleski klub za tenis na travi i kriket".

PROČITAJTE JOŠ - Britanski teniseri kritikovali publiku u Londonu: Novak ovo nije zaslužio

Doduše, ne može im se zameriti što im za Federera jače kuca srce, u koje je on ušetao još na početku uspona ka vrhu, kao "dobri dečko iz kraja", a ne za Novaka koji se, ma koliko mediji pokušavali da ga drugačije predstave, nikad nije trudio da na terenu, bilo da je sazdan od šljake, trave, betona ili raznoraznih veštačkih "fleksova", podilazi (kvazi)gospodskim pravilima uštirkanim kao obavezno bela oprema na Vimbldonu.

Ponekad preglasan, ponekad ljut, ponekad drčan, često nasmejan... Ali, Đoković nikad nije dozvolio da odsjaji sa silnih pehara, a njih je sakupio za muzej pozamašnih dimenzija, njegovim iskrenim emocijama, pa makar one bile i negativne, zaslepe put do istinskih ljubitelja tenisa. Možda ga baš i zato publika u oblastima u kojima izvire veliki strah današnjice da tokovi novca ne poplave običajne i moralne norme ponašanja, ne voli. Odnosno, zavide mu što je uvek bio i ostao samo svoj.