JEDAN stan u centru Beograda podseća na vremeplov, večnu ljudsku žudnju. Pritisnete dugme i vratite se decenijama unazad, negde u vreme kada je košarka tek kovala zaveru o osvajanju ovog dela sveta. Zateknete sebe kako piljite u nešto što izgleda kao lopta, ali niste sigurni u kom sportu se koristila.


- To je kopija prve košarkaške lopte donete u našu zemlju dvadesetih godina. Dobio sam je na promociji moje knjige - rešava dilemu naš domaćin Ranko Žeravica, srpski trener koji ne pripada samo nama.

Osvajač 22 medalje s nacionalnim timovima bivše Jugoslavije, jedine zlatne olimpijske na Igrama u Moskvi 1980, i stanar FIBA kuće slavnih, deo je istorije probacivanja lopte kroz metalni obruč. Muzej u srcu starog dela naše prestonice, čiji je kustos njegova supruga Zaga, od predstavljanja knjige „Žeravica svetske košarke“ bogatiji je za jedan vredan primerak. Olimpijsku nepravdu ispravio je Zoran Moka Slavnić, koji je svom učitelju poklonio kopiju moskovskog odličja.

- Sada imam obe olimpijske medalje, koje treneri u košarci ne dobijaju - pobednički pozira Žeravica pred objektivom „Novosti“, 32 godine kasnije.

Dugme je ponovo pritisnuto i nalazimo se u ranim posleratnim godinama.

NAJSTARIJI NAVIJAČ ZVEZDE
BIO je trener i Partizana i Crvene zvezde, ali se u javnosti uvek pominje kao legenda kluba s Malog Kalemegdana.
- Za Zvezdu navijam od 1945, kada sam kao gimnazijalac u Kikindi pripadao grupi koja je volela crveno-bele boje. Sada sam verovatno najstariji navijač.


- Moj otac je bio imućan čovek, takozvani kulak. Konfiskovali su nam imovinu 1949. On je bio u zatvoru, a mi smo ostali bez ičega. U Beogradu sam spavao na strunjačama Radničkog, nekad u parku, nekad na železničkoj stanici. Nisam imao nikakvih sredstava za život.

Mladić praznih džepova iz banatskog sela Novog Miloševa hranio je svoju dušu na Crvenom krstu.

- U najtežem trenutku života bio sam u Radničkom. Lopta nam je bila najbolji prijatelj. Kada je uzmemo, zaboravimo na sve. Postao sam kapiten, a kasnije i trener, sticajem nesrećnih okolnosti. Naš predsednik Ante Lambaša znao je moju tešku situaciju i dao mi ponudu koju nisam mogao da odbijem: „Uzmi ženski tim Radničkog, a ja ću ti omogućiti da se hraniš u sportskoj menzi Maraton.“ Kada sam video taj ručak, rekao sam da bih trenirao deset ženskih ekipa. Nisam to želeo, hteo sam da igram. Ali hleb se tada kupovao na tačkice, koje, ako ne položim ispite, izgubim.

Prvi trenerski posao hranio je mnoga usta.

- Natrpam hleb u prazne džepove. U početku mi se činilo kao da kradem. Uradim to i sutra, pa i prekosutra, i vidim da osoblje uopšte ne reaguje. Posle su mi fudbaleri Crvene zvezde donosili korpe sa svežim hlebom. Nikad me nisu zafrkavali i govorili ružno o tome. To je bila večera za mene i moje gladne drugove u Radničkom.

Nesrećne okolnosti posadile su Žeravicu i na mušku klupu Radničkog.

- Trener Mija Stefanović otišao je u Austriju 1951. da vodi reprezentaciju. Bio sam već kapiten kada su me na jednoj utakmici igrači sami izabrali za trenera. Da mi nisu dali poverenje, nikada ne bih počeo da se bavim tim poslom. Dve godine sam se kolebao i u 25. ostavio košarku kao igrač. Vodio sam tri ekipe Radničkog, trčao s treninga na trening i sakupio 3.000 utakmica. Posle je sve bilo lakše.

LIČNA KARTA
ROĐEN: 17. novembra 1929. u Novom Miloševu
KLUBOVI: Radnički, Partizan (1971-1974), Barselona (1974-1976), Partizan (1976-1978), Pula (1978-1980), C. zvezda (1980-1986), Saragosa (1987-1989), Irge Desio (1989-1990), Filodoro, Konservas (1990-1991), S. Dalmacija (1991-1992), Kazerta (1993-1994), Partizan (1995-1996), C. zvezda (1997-1998), Saragosa (2002-2003).
TROFEJI: Kup Koraća (1978, Partizan), prvenstvo Jugoslavije (1996, Partizan).
REPREZENTACIJA: SP u Ljubljani 1970. i OI u Moskvi 1980. (zlato), SP u Urugvaju 1967, OI u Meksiku 1968, EP u Italiji 1969, EP u Nemačkoj 1971. (srebro), SP u Kolumbiji 1982. (bronza).

Jugoslovenska košarka bila je na putu da dobije dostojnog naslednika čuvenog profesora Ace Nikolića.

- Savez me je angažovao 1961. kao prvog profesionalnog trenera. U međuvremenu sam u Radničkom našao ženu i napustio žensku ekipu. Šta ću, ne mogu da treniram svoju ženu.

I ljubavna priča bila je košarkaška.

- To je njena priča. Igrala je u OKK Beograd i kada sam se vratio iz vojske trebalo je da obnovim žensku ekipu Radničkog. Isticala se kao plejmejker, otišao sam da je vrbujem, ali nisam ramišljao o njoj. Ona jeste o meni. Bila je agresivna i ja sam popustio.

Novinarski proveravamo verodostojnost događaja.

- Jeste, tako je bilo - potvrđuje Zaga.

- Ona i naši sinovi Dušan i Goran prihvatili su činjenicu da više pripadam košarci nego njima. Nekad sam bio odsutan 280 dana godišnje. Ne samo što su izdržali, nego su me i podržali.

U zvaničnoj biblioteci nećete naći zapis o uspehu kojim se najviše ponosi.

- Za mene je najznačajnije vanredno svetsko prvenstvo u Čileu 1966, kada smo prvi put pobedili. Filipinci nisu dali vize Rusima i nama, pa je FIBA dala prvenstvo Čileu, sa istim učesnicima. Iznenadili smo sve protivnike, već u grupi pobedili svetskog prvaka Brazil, Amerikance sa osam razlike, od Rusa izubili sa jedan i u trouglu bili najbolji. Tada smo stekli potrebnu drskost, shvatili da možemo svakog da pobedimo.

Prva priznata svetska titula, 1970. u Ljubljani, spojila je Jugoslovene i košarku u večni strasni zagrljaj.

- Ta medalja je mnogo značila za razvoj košarke na ovim prostorima. Imali smo iza sebe dobre rezultate, srebrnu medalju na Olimpijadi u Meksiku, koja mi je draža od one zlatne u Moskvi 1980, kada smo imali strašan tim. Mogao sam da sedim skrštenih ruku. Morao sam da odstranim strah od odgovornosti zbog nastupa u našoj zemlji, u čemu nam je publika mnogo pomogla. Već posle trećeg dana osećali smo se kao heroji. Kasnije je došla ta utakmica sa Amerikancima i sve je bilo rešeno. Pobedili bismo i Ruse u poslednjoj, da nam je bila važna. Igrali smo levom rukom, jer smo obezbedili prvo mesto.

Politička nepodobnost pratila je Žeravicu kao podmukla senka, ali se uvek povlačila pred silinom njegovog sportskog autoriteta.

- Samo jedan čovek usudio se da mi ponudi partijsku knjižicu - moj veliki prijatelj Stane Dolanc, košarkaški radnik koga sam poznavao pre nego što je postao političar. Dolazio je kod nas, voleo je Zagin pasulj. Na osnovu tog prijateljstva, jednom mi je rekao da nije u redu da savezni trener ne bude član partije. Na njegovu nesreću, tog dana sam bio krivo nasađen. Toliko sam vikao da je njegova sekretarica pobegla. Ako je to uslov, a ne stručnost, „j“ takav sport. Odmah je shvatio moj revolt i rekao: „Molim te, nismo o ovome razgovarali.“ Više nikad to nismo pomenuli.

Kada se pomene pitanje da li bi asovi iz tog vremena i danas bili vrhunski košarkaši, uvek je spreman da odgovori.

- Znam koliko su bivši i sadašnji igrači različiti. Znam i da Delibašić ne bi mogao da igra u NBA ligi, ali Dalipagić, Kićanović, Ćosić, Plećaš, Daneu - bez ikakvih problema. Bili bi mnogo inteligentniji od današnjih igrača, koji su sputavani u igri. Treneri im ne dozvoljavaju da dođu do izražaja, crtaju im na tabli, što mene mnogo nervira. Nije igrač toliko glup da ne može da zapamti ono što svakog dana radi na treningu.

Ni u 83. godini nije ostao bez vizije o razvoju igre.

- U savremenoj košarci se poštuje publika, koja želi da vidi individualne vrednosti. Razvijaju se kontranapad i raznovrsnost. Odbrane su mnogo pojačane, a zaboravlja se da onda treba pojačati i napad. Došlo je i to vreme, ali se zakasnilo. Šut je zapostavljen, što će se sigurno menjati.

Čudesno putovanje kroz vreme završava se pozivom za odlazak na novosadsku premijeru filma o legendarnom Radivoju Koraću.

- Velika šteta. Da nije nastradao, bio bi funkcioner ili trener, i borio se za ispravnije stvari od ovih u današnjoj košarci.