Trener Ljupko Petrović izjavio je da su tri od četiri poluvremena protiv Bajerna bile najbolje partije generacije fudbalera Crvene zvezde 1991. i istakao da je revanš u Beogradu "mogao da ga košta života".

- Trčati kao Nemci, igrati do poslednjeg sekunda meča kao Nemci i na kraju dati gol više od Nemaca. To su tri stvari zbog kojih je moja ekipa 1991. godine u konačnom zbiru pobedila Bajern i ušla u finale Kupa šampiona - rekao je Petrović za sajt Zvezde.

Crvena zvezda je 24. aprila 1991. godine autogolom Augentalera u 90. minutu remizirala sa Bajernom u Beogradu (2:2) i nakon pobede u Minhenu od 2:1 obezbedila plasman u finale Kupa evropskih šampiona.

Drame u revanšu ne bi bilo, tvrdi Petrović već 29 godina, da je imao na terenu Iliju Najdoskog.

- To tvrdim i dan danas, jer da Najdoski nije imao dva žuta kartona i morao meč da odgleda sa tribina uveren sam da nam Bajern ne bi gol dao na "Marakani". Vidite, u fudbalu, kao i u životu odlučuju detalji, nekad nevidljivi. Mi smo imali štoperski tandem Belodedić-Najdoski a nismo imali trećeg štopera. Umalo nam se obilo o glavu što smo propustili da ga kupimo u toku zime. Marović je dao sve od sebe na tom meču kao štoper, ali on je vrlo dobar levi bek, dobar vezni i štoper 'samo ako baš mora'. Koliko je značio Ilija u celoj kompoziciji našeg tima pokazalo je finale - rekao je Petrović.

Po njegovim rečima, Zvezda je u Minhenu odigrala najbolju utakmicu koju je on vodio sa klupe.

- Definitivno. Bio je to vrhunac moći našeg tima, perfektan meč - rekao je Petrović.

- Ako bih morao da ređam po kvalitetu, posle Minhena bih stavio revanš meč protiv Grashopersa, pa onda prvo poluvreme protiv Bajerna u Beogradu i prvo poluvreme 88. derbija protiv Partizana koji smo dobili 3:1. Sećam se da je svakih pet minuta bila šansa za nas, svakih 10 minuta po gol u mreži Partizana. Najdoski glavom, pa Robi i Juga i 3:0 u 30. minutu. A, onda je izbila tuča na tribinama pa nikome više nije bilo do fudbala - dodao je on.

Legendarni je bio dijalog Petrovića i direktora Dragana Džajića po završetku te prve utakmice u Minhenu koju je Zvezda pobedila 2:1.

- Kako kroz dve nedelje da pripremim ekipu da opet pobedimo i prođemo, pitao sam Džaju svestan da ćemo teško sprečiti da nam igrači od tapšanja ne dobiju 'rupe' po ramenu. Uz to nismo imali Iliju, a euforija kod naroda je bila nezapamćena. Igrači su bili pod velikim pritiskom javnosti - rekao je Petrović.

Da nije bilo želje za samoisticanjem, kako je rekao, njegov tim bi rešio utakmicu u prvom poluvremenu "koje je odigrano skoro bez greške".

- Igrači su valjda osetili potrebu da se takmiče ko će dati gol i ući u istoriju. A, ja sam ih lepo na putu za svlačionicu upozorio - Nemci su Nemci, oni igraju do kraja. Za kaznu nastao je pakao kad smo primili dva gola i malo je nedostajalo da primimo i treći jer su Nemci pogodili stativu. U tom momentu sam rekao Dujki: viči da svi idu napred. Kad oni nisu dali - mi ćemo. Pančev je uplašio golmana, lopta je ušla u mrežu... - rekao je Petrović.

Dok je na stadionu trajalo slavlje, Petrović je gledao kako da se privede meč kraju.

- Četiri minuta kao četiri godine, imao sam pritisak 200, a opet smiren. Kao trener moraš da eliminišeš emocije i da uradiš sve da dobiješ meč. Mene je taj revanš mogao života da košta. Ali, opet ti momenti se ne zaboravljaju, ostali su u istoriji da se pamte i prepričavaju - zaključio je Petrović.