BOŠKO Đurovski (28. 12. 1961, Tetovo) je u pravom smislu vojnik Crvene zvezde. Više od decenije je nosio crveno-beli dres, peti je po broju utakmica (509-103 gola), ispred njega su samo legende Dragan Džajić, Branko Stanković, Bora Kostić i Kule Aćimović. Uspešan i kao trener, diči se duplom krunom, sada je član Upravnog odbora, igra za veterane kluba...

Početak u Teteksu, a onda, sa samo 14,5 godina - Crvena zvezda?

- Posle turnira u Zemunu, gde nas je gledao Bora Kostić, stric Aca je razgovarao sa Milovanom Đorićem koji me je doveo na probu. Bilo je to 1976. godina, ostao sam. Bilo je i normalno da pređem u Crvenu zvezdu s obzirom na to da me je otac učlanio kada sam imao samo dve godine?

Za prvi tim ste debitovali 1978. godine sa samo 17 godina?

- Pobedili smo Željezničar u Sarajevu (1:0) a ja sam zamenio sadašnjeg selektora Slavoljuba Muslina.

Šta može da se izdvoji iz crveno-belog doba koje je trajalo više od decenije?

- Pre svega, derbiji sa Partizanom. Tada su navijači zajedno dolazili na utakmice, bio je to rivalitet bez mržnje i agresije. Kao klinci, tada nije bilo televizije, slušali smo radio, sanjali o derbiju. A onda, san je postao java, odigrao sam nekoliko utakmica pred 90.000 gledalaca, u 13 utakmica sa večitim rivalom, radovao sam se osam puta!

Naravno, to nije sve?

- U Evropi sam odigrao 38 utakmica i postigao 12 golova, mnogo kada se zna da sam najčešće igrao zadnjeg veznog. Upisao sam se u listu strelaca protiv Real Madrida, Barselone, Panatinaikosa, Anderlehta, u to vreme sjajnog Banjika iz Ostrave...

Pročitajte još Zoran Stojadinović: U Zvezdu bih se uvek vratio!

To je ono lepo, ali ne zaboravljaju se ni neki “crni dani?

- Problemi za mene su krenuli kada je stigao Velibor Vasović. Vratio sam se iz JNA, a Vaske je imao svoju priču, svoj interes. Uzeo mi je traku, a nije ispoštovao tradiciju velikog kluba i dogovor. Zna se da kapiten ne mora da bude najbolji igrač nego najstariji, najiskusniji... Uostalom, da nije tako, onda bi Ronaldo bio kapiten Real Madrida ili Mesi Barselone. Dao je Vaske traku Piksiju, koji je moj prijatelj i bio je bolji igrač od mene ali sam se ja pobunio jer smo nekoliko dana ranije imali drugačiji dogovor. On je to jedva dočekao, pozvao me u karantin a onda poslao na tribine.

BALKANSKI MAKEDONCI BILI ste i selektor Makedonije?
- Nisam uspeo nešto da napravim zbog balkanskog mentaliteta. U svim kvalifikacijama Makedonci su bili poslednji ili pretposlednji, a kada sam ja došao hteli su da se kvalifikujemo za velika takmičenja. A za tako nešto potrebno je vreme koje nisam dobio.

Iz svega ste izašli jači, ali u vreme emotivne krize pregovarali ste i sa Dinamom i sa Hajdukom?

- Jesam pričao, ali Hajduk nikada nije bio ozbiljna opcija. Kada je Dinamo u pitanju, Branko Zebec je insistirao da dođem u Maksimir, ali ja sam u duši uvek bio zvezdaš. Znao sam i da ću posle završetka karijere ostati da živim u Beogradu i zato nisam mnogo razmišljao. Nisu me interesovale ni pare, deset puta veće nego u Zvezdi, odlučio sam srcem i ne kajem se.

Bilo je i optužbi i da ste savetovali Milka Đurovskog da pređe na crno-beli deo Topčiderskog brda?

- To je ordinarna budalaština. Plakao sam kod Džaje i Cveleta kada je Žota Antonijević rekao da je Milko viđen u bašti Partizana. A ništa nisam mogao da učinim da se predomisli. I danas mislim da je pogrešio, da je mogao da postane peta Zvezdina zvezda!

Samo četiri utakmice u dresu Jugoslavije, ko je krivac?

- Pre svega povreda. Slomio sam fibulu na Rijeci, aprila 1984. godine, a bio sam kapiten olimpijske reprezentacije. U kvalifikacijama samleli smo Italijane sa 5:1, dao sam gol, u Padovi, mislim, odigrali smo 2:2, postigao sam izjednačujući pogodak. A igrali su za “azure” Barezi, Vjerhovod, Gali... To je uticalo da ne odem na Olimpijske igre u Los Anđeles, a posle toga je Ivica Osim, koji je sa Ivanom Toplakom vodio tu selekciju, postao selektor A reprezentacije, ali me više nikada nije zvao, odlučio se za Marka Elznera.

Niste igrali na istoj poziciji, ali ipak, ko je bio bolji igrač: Milko ili Boško?

Pročitajte još Milko Đurovski za “Novosti” prvi put otvoreno o prelasku u Partizan: Da je htela Zvezda bi me zadržala

- Milko je bio bolji, jači individualac, popularniji, ali mislim da sam ja bio korisniji za tim!

Drugi klub vašeg života Servet, u Švajcarskoj ste proveli 12 godina?

- U Ženevi je bilo fenomenalno, kao igrač sam u Servetu proveo šest godina, još toliko kao trener. Kao igrač sam osvojio šampionsku titulu, a šef stručnog štaba je bio Ilija Petković. Kao trener sam prvo vodio mladi tim, zatim bio asistent Vujadinu Boškovu i Lusijanu Favru, bili smo šampioni 1999, a osvojili Kup 2001. Dobio sam svoje mesto i u Kući slavnih...

U Zvezdi ste prvo bili pomoćnik, a onda, posle odlaska Dušana Bajevića vodili ste tim samostalno do duple krune?

HAZARDEROPET mi o Milku, koji se takođe bavi trenerskim poslom, po rezultatima bolji ste od brata?
- Danas među trenerima nema velikih razlika. A mnogo je bitna i sreća. Milko je ostao specifičan i kao trener, sve daje na napad. Pričao mi je: “Izbaci meni sudija igrača a ja ubacim novog napadača, hoću da pobedim”. Milko je bio i ostao hazarder, mada ja mislim da jaka odbrana donosi uspehe. Timski, defanzivan rad donosi samopouzdanje i rezultate.

- Odmah da kažem da je Bajević sjajan čovek, veliki zvezdaš i sjajan trener. Otišao je posle prozivki sa tribinama kada smo imali šest bodova više od Partizana. Imali smo i plus 13, ali smo upali u malu krizu. Žao mi je bilo što je otišao, ali Dule je takav, nisam uspeo da ga ubedim da ostane. Preuzeo sam ekipu a znao sam da nešto moram da promenim. Ne nešto drastično, ali sam shvatio da je to jedini način da ekipu trgnem iz letargije i vratim na staru stazu. Tako je i bilo. Osvojili smo duplu krunu, tri puta tukli Partizan, titulu overili na Stadionu JNA, pobedili Vojvodinu sa 2:0 u finalu Kupa i tako na neki način “osvetili” Bajevića koji je otišao posle poraza 3:0 od Novosađana na “Marakani”.

Otišli ste sa Piksijem Stojkovićem u Japan?

- Bilo nam je fenomenalno, Nagoja je stigla do prve i jedine šampionske titule u Džej ligi, osvojili smo i Superkup, igrali tri puta u Ligi šampiona Azije. Piksi je u Japanu legenda, ma pravo božanstvo, njegovo ime nosi jedna tribina, pa ulica, Sportski centar. Bilo je fantastično sarađivati s njim.

Vratili ste se u Nagoju 2016?

- Nagoja je u to vreme praktično već ispala iz Džej lige. Zvali su me kao savetnika, a posle nekog vremena zamolili da sednem na klupu. Uspeo sam da u drugom krugu napravim dobar rezultata, ali minus iz prvog nisam uspeo da nadoknadim. Ispali smo na gol-razliku, a opet, doživeo sam ovacije od 25.000 navijača.

Pročitajte još Slobodan Marović: Stanković mogao da mi uništi karijeru

Drugi put ste samostalno vodili Zvezdu u maju 2017. godine kao prelazno rešenje do kraja sezone?

- Miodrag Božović je otišao i zvali su me iz Zvezde na razgovor. Rekli su mi da bih bio prelazno rešenje uz poruku - ako ostanemo mi, ostaćeš i ti. Bila je to specifična situacija, tužno mi je bilo kako su prozivali Grofa koji je dve godine bio stalno na prvom mestu, a odjednom “ništa nije znao”. Ipak, Zvezda je moj život i prihvatio sam izazov. U prvenstvu smo odigrali nekoliko utakmica zaista dobro, u finalu Kupa, protiv Partizana pošteno, muški, hrabro, otresito. Da je Mažić svirao penal koji je postojao, možda bih i danas bio trener Crvene zvezde. Ipak, očekivao sam da ostanem, pogotovo što je Zvezdan Terzić to rekao posle utakmice, ali, nešto se dogodilo... Ne znam šta i neću o tome da pričam. Bez obzira na sve, Zvezda je moja i ja ću uvek biti tu, u bilo kom svojstvu.