Vest da je Severina Kojić izgubila starateljstvo nad sinom Aleksandrom je odjeknula poput bombe! Na adresu hrvatske pevačice stižu mnogobrojne poruke podrške, ima onih i koji je krive, ali nekako se čekalo da se oglasi jedna žena. Vedrana Rudan je uputila Severini otovreno pismo koje možete pročitati u celosti.

"Poštovana gospođo Kojić!

Vidim, plačete, vidim, čudite se zato jer su vam oteli dete. Ja, manje slavna, prošla sam sličan put.

Davne 1988. godine odlučila sam da napustm muža. Žieli smo u zajedničkoj kući. Na startu mi je dao do znanja da će se za kuću boriti do kraja. Tada nisam znala što je to “kraj”. Saznala sam 2017. Dvadeset i devet godina borila sam se da bih mogla doći do dela zajedničke kuće koji je bio uknjižen na moje ime.

Srećom, advokat me sve te godine zastupao besplatno. Da sam morala platiti troškove nikad ne bih došla do svog dela. Hvala, Siniša.

Kuću sam napustila s torbicom u ruci. Deca su ostala s njim jer nismo imali kuda. Nema ko me od suseda, neznanaca i bivših prijatelja nije proglasio “kurvom”. Usudila sam se uzeti život u svoje ruke, krenuti dalje bez njega, izabrati sama svoj put.

Unajmila sam stančić u potkrovlju. Preko veze. Niko mi nije hteo iznajmiti stan kad je čuo da imam dvoje dece. Znanci, neznanci, bivši prijatelji, bili su zgroženi što sam otišla s ljubavnikom i “ostavila” decu. Umesto da ostanem sa zlostavljačem i čekam kad će mi razvaliti glavu.

S riječkim Centrom za socijalni rad imala sam vrašku sreću zato jer je moj “slučaj” dobio muškarac. Nikad ga neću zaboraviti. Tada sam naučila, slušajući priče svojih “kolegica” koje su imale manje sreće, da je žena ženi žena.

Čovek mi je spasio život. Rekao mi je, to sam prvi put u životu čula, da imam pravo na izbor, da sam dobra majka, da će deca jednom shvatiti i da nema potrebe da se tako strašno osećam krivom.

Osećala sam se krivom što sam deci “razorila život”, što sam im oduzela “oca”. Sad već godinama žive opušteno bez njega, nit’ ga čuju, nit’ ga vide, što sam učinila ono što udate, “pristojne” žene i majke ne rade: između novog života i pakla, izabrala sam, ne novi život, nego život.

U ono doba, ponoviću, bila je 1988. godina, muškarac koga ostavljaš mogao je odbiti razvod. Moj je to učinio. Borio se protiv razvoda jer me “voleo”. Na sudu je tražio da se vratim “kući”, njemu i deci, iako je u našem “domu” s njim već živela druga žena.Sudija nas je ipak razveo.

Po svoje lične stvari, uzela sam odeću, jastuk i pokrivač, otišla sam jednog jutra kad je vazduh bio “čist”. Nekoliko dana kasnije usudila sam se otići po metar drva. “Ukrala” sam drva iz sopstvenog dvorišta koja sam kupila sopstvenim novcem, sin mi je držao stražu. Pevala sam u malom kamionu dok smo prijatelj i ja vozili “ukradeno” prema mom podstanarskom stanu srećna što me nije uhvatio “na delu” i razbio mi glavu.

I danas me neki zbog bega od kuće i “napuštanja” dece koja godinama nisu videla “oca” nazivaju “kurvom”. Ne pogađa me to. Znam gde živim, znam da sam dobra majka, znam da imam prekrasnu decu i divno unuče i dobrog muža, znam da sam srećna. Srećna sam zato jer sam imala hrabrosti boriti se i protiv “suseda” i protiv “prijatelja” i protiv “sistema”.

Niko u ovoj zemlji nije na strani žene. Kako je bilo pred četrdeset godina, tako je i ostalo. Danas je još gore jer se i Crkva uključuje u lov na “kurve”.

Gospođo Kojić! Čemu suze? Baš je to ono na što se on pali. Čemu čuđenje presudi? Živimo u Hrvatskoj. Ne znate moć novca? Ne znate koliko ženska mržnja može biti ogromna kad ženka oseti da bi neka druga ženka mogla odbaciti okove u kojima se ona sama batrga?

Gospođo Kojić, kako ne razumete? Svi su protiv vas. Portali, susedi, tabloidi, sudovi, sistem, žene, žene, žene. Na strani vaših protivnika je i ogroman novac uložen u vaš progon.

Gospođo Kojić, vi ste veštica koju treba zgaziti, pretvoriti je u baru suza. Treba vas uništiti pa vam zauvek oduzeti pravo da viđate sina zato jer ste “ludi”. Da ste “normalni” u nekom biste kamenom dvorcu gledali “Zadrugu”, lakirali nokte i pevali sebi pod bradu.

Gospođo Kojić, kad vas vidim ovako uplakanu pitam se, gde je Severina? Severina koja leti kroz vazduh, Severina koja peva pred hiljadama ljudi, Severina koja ne plače ni kad se čitava ženomrzačka Hrvatska protiv nje digne na noge.

Severina! Od****te sve te odvratne ženke koje na vas reže. Od****te i sve napaljene mužjake koji vas mrze jer vas ne mogu ščepati. Od****te i njega koji ovih dana svršava jer je “pobedio”. Ne, nemojte obrisati suze i rastegnuti usta u osmeh zbog mene. Ja sam spašena. Učinite to zbog nekoliko desetina hiljada Hrvatica koje nisu Severina, a prolaze isto.

Održite koncert u Zagrebu! Blistajte i u Ljubljani! Budite Severina, budite velika mama malog Aleksandra koji će jednoga dana na vas biti ponosan, ako dobijete ovu bitku. A dobićete je.

Eto, sestro, nikad vas nisam viela, ne slušam vaše pesme, ne odlazim na vaše koncerte, ali jesam na vašoj strani. Vi ste jedna od nas. Stisnite lepe zube, o****te suze i krenite u rat protiv zmijurina koje su se prodale za šaku dolara.