NIKADA uloge nisam delila na velike i male. Važno mi je da ima šta da se igra, ono što može da se ispriča kroz lik. A baka Milanka sa Kosova, koju glumim u poslednje dve epizode drugog ciklusa serije "Psi laju, vetar nosi" (subotom u 20.05 na RTS 1), bila je veliki izazov. Ona živi sa kravom, psom i puškom. Okružena je Šiptarima. Dvojicu sinova je izgubila, muž joj je umro od tuge, ali ona neće s vekovnog ognjišta. Prilično realna životna priča. Nisam u karijeri tumačila žene iz tog miljea, ali je scenaristi Radošu Bajiću i rediteljki Jeleni Bajić Jočić palo na pamet da me pozovu za ovu dramsku ulogu. I mnogo im hvala na tome. Upustila sam se u tu avanturu iz radoznalosti i potrebe da uđem u lik žene koja ni izbliza ne liči na one koje sam upisala u biografiju. Jedva čekam da pogledam te epizode, da vidim da li je ispalo sve onako kako smo zamislili. I moram da vam priznam da posle 50 godina karijere imam veliku tremu.

Ovako, za "TV novosti", započinje razgovor doajen srpskog glumišta, Svetlana Ceca Bojković. Jedna od najvećih televizijskih zvezda sa prostora bivše Jugoslavije na sceni je više od pola veka, ali i dalje glumi sa istim žarom kao u drami "Jednog dana moj Jamele", sa kojom je 1967. debitovala na malom ekranu. Osim "Pasa" i "Maminih sinova", Cecu ćemo uskoro gledati u novoj komediji Siniše Pavića "Junaci našeg doba".


PROČITAJTE JOŠ: „Muzika je moj život“: Goran Jović promovisao sing i spot

* Prefinjena, autoritativna i srdačna su epiteti koji uvek stoje uz vaše ime. Toj slici doprinele su Emilija, sestra Antonija, Valerija i ostale TV dame sa kojima ste nas osvajali. U ulozi seljanke ste prvi put. Koliko je bilo teško da se poništite?

- Sećam se, dok sam igrala Žanku Stokić, imala sam odlomke u kojima sam dočarala seljanku koja dolazi prvi put u varoš. Ali, to je bila komedija. Lik Milanke je ozbiljna priča. Nisu svi glumci isti. Ima onih koji vole i umeju da se transformišu, da eksperimentišu. Spadam u tu vrstu. Međutim, postoje i odlični glumci koji odbijaju da menjaju izgled. Naročito žene. Meni je bilo zabavno da nosim pušku, iako to nije bio nimalo lak zadatak. Znate, to je prava puška. Teška. Ali, držala sam je čvrsto.

* Jeste li imali priliku da pucate iz puške?

- Nisam. Doduše, bila sam na ivici da pripucam (smeh). Morala sam da držim pušku, vodim kravu i da se stalno osvrćem i gledam gde mi je kuče. Imala sam i neki dugački šal koji mi se zaplitao oko puške. A vreme je bilo grozno. Radili smo u kasno proleće, u vreme onih gadnih kiša. Jedva smo uspeli da snimimo sve u roku, jer nas je pljusak stalno prekidao. Imali smo mnogo i noćnih eksterijera. Prvog dana mi je bilo teško, ali posle sam se navikla. I uživala sam u igri. Uslovi su bili super. Skoro napušteno selo Donja Ivanča glumilo je Kosovo.

"Bolji život" / Foto Arhiva


* Da li ste se, tokom spremanja uloge, zapitali koliko je teško breme koje nose žene poput vaše Milanke?

- Kako da ne! Njen život je vrlo potresan i realan. Ona je ostala sama. Pomirena sa sudbinom. Ali, nema nameru da se sklanja sa kućnog praga. Takve ljudske priče možete svakog dana da pročitate u novinama. Razmišljala sam o njima dok sam je igrala. To su ljudi koji su razvili duboku vezu s ognjištem. Mentalno su zdravi i jaki, i imaju filozofsko prihvatanje sudbine. Upravo je to životna mudrost, kredo. Mi u većim gradovima uskraćeni smo za tu emociju. Tehnologija nam je izbledela iskonsku vezanost za zemlju i život.

* Sajt IMDb.com (filmska internet baza podataka) izbrojao je 115 uloga koje ste odigrali na filmu i televiziji. A koja je vaša računica?

- Ne vodim evidenciju. Povodom Dobričinog prstena, koji sam dobila 2005, izašla je dve godine kasnije moja monografija. Gospođa Ksenija Šukuljević Marković ju je uradila i stavila je na spisak sve moje pozorišne, televizijske i filmske uloge. Ali to je bilo 2007, a ja sam nastavila da igram. I broj koji je Ksenija navela sam zaboravila, a ne pamtim ni uloge koje su potom usledile.

Sa Olgom Odanović i Sekom Sablić / Foto N. Fifić


* U pozorištu i na televiziji postigli ste sve što jedan glumac može da ostvari. Ipak, nije vas često bilo na velikom platnu. Jeste li ostali željni filma?

- Nisam. Ne volim tehnologiju rada na filmu. Meni je lepo samo dok ja snimam (smeh). Između vaših scena je beskonačno čekanje. Efektivno u toku dana možete da glumite, kada se sve sabere, pet do 10 minuta, a vi potrošite 12 sati! Prihvatila sam taj način rada, ali nikada se nisam navikla.

* U Srbiji se trenutno snima 25 serija, grade se filmski studiji... Ponuda igranog programa nikada nije bila veća, ali nikako da se dogodi novi "Bolji život". Zašto?

- I neće. Tolika je ponuda svega i svačega da narod nema fokus šta i gde će da gleda. Samo vrti kanale. Nikada više serije neće imati tako veliku gledanost, niti će postojati filmske i televizijske dive. Neće se roditi nova Milena Dravić. Taj glamur je zauvek nestao. Pripadam poslednjoj generaciji tog doba. A sa nama će i ono otići. Jednostavno, novo je vreme. Ima mnogo glumaca. Produkcija ranije nije bila ovoliko velika. Manje se radilo, ali mnogo ozbiljnije. Gledala sam kasno sinoć film "Balkan ekspres" i baš sam se rasentimentalisala. Da li danas možete da pogledate u bioskopu takav film? Retko. Tu i tamo se pojavi neki naslov koji blesne, ali nema više velikih filmova koji će ostati. A "Balkan ekspres" je samo jedan od bisera naše kinematografije. Ovo vreme je donelo ubrzanje. Količinski se više radi, a bogami i površno.

* Vaša prva i antologijska scena iz "Boljeg života", u kojoj se Emilija i Giga prepiru oko persijskog tepiha, iz današnje perspektive deluje kao isečak iz pozorišne predstave. Da li je novo vreme umanjilo i moć glume?

- A mi smo to radili sa tri kamere... One prastare, na točkiće. Bilo je to zlatno doba televizije, kada smo imali odlične uslove i posle pozorišnih proba rasterećeni dolazili na snimanje. U studiju je bio pet godina postavljen udoban salon. Imali smo vreme da pripremimo scenu, da je prođemo sa režiserom i da bez presije počnemo da je snimamo. Trajala je dugo. Minimum pet minuta. Prekidali bismo je samo prilikom izlaska iz prostorije. Imali smo zadovoljstvo igre, zato ta scena danas podseća na pozorište. Vidim da i naša profesija stremi ka nekom globalizmu. Snima se mnogo. Čak i glumci uloge prihvataju kao biznis, a nama su one bile život. Danas se razmišlja: "Od ove uloge ću dobro zaraditi, pa ću putovati." Menja se odnos prema poslu. Mi smo bili romantično zaljubljeni u svoju profesiju.

U seriji "Psi laju, vetar nosi" / Foto Kontrast studios


* Danas su u modi krimi-serije. Kakvo mišljenje imate o njima?

- Volim da gledam taj žanr, pogotovo stranu produkciju. Sviđa mi se što je zaživeo i kod nas. Mada, ima tu dobrih i loših stvari. Naši reditelji i scenaristi još nisu savladali ekonomičnost vremena. Krimi-serije su po pravilu pod nabojem, stalno je neka akcija, obrti vas vuku da gledate dalje. A kod nas često ima dugačkih dijaloga, odlaže se otkrivanje cilja... Sve je nekako usporeno, vuče se. Još smo mladi u tom žanru, nadam se da će naši autori biti sve bolji.

* Glumci obično priželjkuju veliku ulogu u popularnoj seriji, a kada im se ona i dogodi vremenom se umore i traže nove izazove, bežeći od poistovećivanja sa likom. Ipak, vi ste jedna od retkih koja nikada nema problem da priča o Emiliji ili sestri Antoniji?

- Svaku ulogu koju sam dobila brižljivo sam pripremala da bih joj se radovala u igri. I danas ih čuvam kao neke svoje biserčiće. Nije da sad fantaziram i mistifikujem, ali zaista ih čuvam u lepom sećanju jer verujem da sam ih dobro uradila. I poslednju seriju "Mamini sinovi" ispratila sam celu. Bila sam toliko srećna što igram Rosu, jer ništa slično njoj pre toga nisam radila.

"Mamini sinovi" / Foto Prva


* Razmišljate li o povlačenju sa scene? Može li glumac da ode u penziju?

- Meni se povlačenje dogodilo kada sam otišla u Finsku. Prijao mi je boravak tamo. Kada bi me pitali da li sam se zaželela glume, odgovarala bih: "Ma, taman posla." Ja sam jako radoznala i prilagodljiva osoba. Načitala sam se knjiga, naputovala... Ma, nauživala. Čak nisam morala da obavljam ni kućne poslove! U međuvremenu, akumulirala sam energiju. Toga sam postala svesna tek kada sam se vratila. Nisam očekivala da će me sačekati Ričard Treći. Šekspir, koga nikada pre toga nisam igrala. I moja predstava "Ti". Kada sam počela da radim, osetila sam osveženje i tek tada sam shvatila da sam se zaželela, a da toga nisam bila svesna.


PROČITAJTE JOŠ: Počinje "Novembar fest": "Garavi sokak", pa Zvonko Bogdan

ZET OPET NA TAPETU

CECU ćemo uskoro gledati u novoj seriji Siniše Pavića "Junaci našeg doba", u kojoj ponovo tumači majku Mine Lazarević (igrale su zajedno u "Porodičnom blagu").

- Pavić mi daje uloge jakih žena koje su stroge u svojim nazorima. Opet igram majku, ali trudim se da ne liči na druge. Ova žena je u penziji, ima muža koji je senilan, a bio je faktor u vreme komunizma i zna sve cake. Ona ga tera da pomogne ćerki da napreduje u karijeri. Navija za nju. Zeta, naravno, ne podnosi. Ali ovog puta nemam direktne scene sa zetom, koga igra Igor Đorđević. Pavić piše o našoj stvarnosti, kao što je to uvek radio. Na veoma pitak i duhovit način. Nije površan. U njegovim delima imate dovoljno stvari oko kojih možete da se zamislite. Naravno, ako želite - kaže Bojkovićeva.