Impuls Naide Kundurović je sam život zabeležen njenom kamerom, perom, okom, srcem. I svim impulsima koji je čine putnikom sveta ali i jednom od onih osoba zbog kojih je Sarajevo tamo gde je nekad bilo. Naida je, prosto, Naida.

Beskrajno autentična i obična do te mere da, sedeći na trotoaru, sa prosjakom, uz pivo, traži puteve među zvezdama, enigmatična i zavodljiva na crvenim tepisima koje osvaja harizmom, a ne pozom i štiklama, svoja u svim svojim suzama, vedro lice sa ekrana koje impulse nekih važnih ljudi brani od zaborava, a Instagram pretvara u knjigu života, potpisanu melanholijom i radošću.

Odraz duše je njen selfi, sloboda imperativ, svetlost put. Njen lični zakon održanja impulsa, koji otkrivamo u ovom intervjuu, vodi nas do kompasa koji nepogrešivo pokazuje njen put ka sreći. I tajni njenog impulsa.

* Po kakvom impulsu birate sagovornike za svoju emisiju i čiji je na vas ostavio poseban utisak?

Impuls” je regionalna emisija, koja se bavi ljudima koji imaju nekoliko decenija stvaralaštva iza sebe, u raznim oblastima. Počeli smo sa muzikom, pa se proširili na kulturu, sport, šou biznis, književnost. Sagovornike biram impulsivno, na prvu, i dugo istražujem njihove karijere i živote kroz razne tekstove i intervjue, ali i kroz neke vibracije koje online mogu osetiti, jer ih retko srećem uživo. Skoro devet miliona ljudi prati „Impuls“, što, zaista, nije malo, pa je i odgovornost po pitanju izbora gostiju velika. Retko ko me je razočarao, svi su vrhunski profesionalci, samo nisu navikli na mene kao novinara koji razbija te slojeve popularnosti i odjednom ih stavlja u kontekst običnog čoveka. Nekima se to nije svidelo, jer su im sujeta i ego bili previše izraženi, pa smo imali blagi nesporazum na početku, ali onda, jednostavno, ispliva stid običnog čoveka i oni shvate da smo svi isti. Nikoga ne bih izdvajala, preko stotinu gostiju je prošlo kroz emisiju, iz sve tri zemlje, a možda će moj najvažniji gost biti onaj koji tek treba da bude intervjuisan.

foto: Aida Redžepagić

* Karijera je za vas smisao ili dopuna smisla?

Za mene je karijera mnogo više od same reči koja se koristi u današnje vreme i pretežno se tumači kao posao za koji smo plaćeni da radimo od devet do pet. Za mene je karijera most! Kreacija sopstvene misije na ovom svetu, odraz duše i onoga što je ona naumila da uradi dok je na planeti. Možemo to nazvati i nekim mojim spiritualnim tumačenjem, ali ja, zaista, to tako doživljavam i veoma sam srećna zbog toga što sam otkrila da, ukoliko već bivstvujem na ovom svetu, onda mogu da upotrebim sve te bogom dane talente i opravdam svoje postojanje. Važno je da, dok dišemo, iskoristimo te poklone na najbolji način, a ukoliko se to poklopi sa žarom u srcu, onda imamo dobitnu kombinaciju.

* Uspeh je trajanje ili naslovna strana?

Uvek se vraćam Džozefu Kembelu koji je savršeno rekao da je privilegija života da budeš svoj. Za mene je to uspeh. Tokom ovih petnaest godina, koliko traje moja medijska karijera, definitivno sam birala i biram trajanje. Međutim, ono je uslovljeno autentičnošću i mislim da je to, možda, neka čarobna formula, bez obzira na to da li smo rođeni na Balkanu ili se bavimo šou biznisom u Americi.

* Popularnost je pobuda ili udar?

Kao student novinarstva obrela sam se na praksi, na televiziji, ne sluteći šta će se desiti posle. Prošla sam kroz nekoliko televizija, u različitim državama, kao i kroz različite formate emisija, ali, u mom slučaju, popularnost nije bila ni pobuda ni udar, već sastavni deo javnog posla. Mnogo je važniji način na koji to nosimo. Da li je to šminka koju svakodnevno stavljamo i skidamo, da li je začin svakom jelu, ili, kao što se ja trudim da popularnost nosim kao deo osmeha. Lepo je kad budem prepoznata ili doživljena na neki način, ali to je toliko minorno i sporedno u odnosu na misiju koju obavljamo na ovom svetu.

foto: Eldar Nurković

* Mediji su danas postali proizvod sile i vremena, ili su neki pravi impulsi, još uvek, u etru?

Kad sagledam regionalno medijsko nebo, rekla bih da ima svetlih primera. Jesam realista, ali uvek više naginjem isticanju onoga što je pozitivno. Nisam kao noj, da zagnjurim glavu u pesak i kažem da je sve dobro, opšti je haos i prilično je mračno, ali baš zato ono što svetli, jako svetli. Neke kolege iz Srbije i Hrvatske imaju sjajan pristup i opstaju godinama bez cenzure i autocenzure što je, čini mi se, danas najveća vrednost na našem medijskom tlu. Vraćamo se na onu autentičnost i doslednost sebi, i ta, uslovno rečeno, opozicija, je veoma bitna u današnje vreme, kada se novinarstvo od sedme sile, kako je nazivano, a novinari smatrali najobrazovanijim ljudima, srozalo kao i većina profesija. Tako da, prilično je promenjeno stanje, ali ne bih rekla da je beznadežno i potpuno izgubljeno i mislim da renesansa tek predstoji. Želim da verujem u to.

* “Impuls” ili Instagram? Ili nešto treće?

Da ste mi ovo pitanje postavili pre nekoliko godina, sigurno bih rekla “Impuls”, kao topla ljudska priča, međutim, u međuvremenu sam pokušala pametno da odrastem i spojim prednosti digitalnog doba sa tim ljudskim impulsom i čini mi se da sam uspela, što će moji pratioci na Instagramu, možda, bolje od mene potvrditi. Često pišem i volim da pišem o običnim ljudima. Nedavno je moja priča o prosjaku sa psom naišla na sjajne reakcije širom regiona, tako da se impuls života itekako može provući kroz impuls društvenih mreža, samo je pitanje u čijim je rukama i na koji način ga koristimo. Presrećna sam što imam priliku da doprem do mladih ljudi, probudim im emociju i suzu i ganem ih do te mere da im više ne pada na pamet da stalno rade selfije, nego da, recimo, stanu i popričaju sa prosjakom.

foto: Privatna arhiva

* Koji je osnovni impuls vašeg života i vašeg bića?

Život je za mene, pre svega, jedna čarobna igra. Samim tim, svaki moj odnos, profesionalni, prijateljski ili emotivni, nastoji da zadovolji tu formu. Za mene život nije trka, već putovanje u kojem treba uživati, tako da su impulsi vedrine, koja mi je, kako kažu, urođena, a onda i veštine, koja se stiče tokom života, nešto što me određuje. Perspektiva je veoma bitna u životu, pa je impuls mog bića upravo taj moj zaštitni znak – osmeh i vedrina, koji se ogledaju i u deljenju sa drugima.

* Kakve impulse delite sa ljudima?

Imala sam sreću da budem vaspitavana prvenstveno po impulsu moralnosti, jedne vrlo enigmatične, skoro nepostojeće vrline u današnje vreme, a to je duboka ispravnost prema drugim ljudima i načelima kao što su poštenje, istina, dostojanstvo i onaj naš famozni obraz. Naša unutrašnja ravnoteža zavisi od tog impulsa, kao i lepota i dostojanstvo u našem životu. Za njim, impuls slobode. Veoma slobodno živim, u smislu da nema okvira, granica, nekih rigidnih normi ili autoriteta. A onda, impuls samospoznaje. Verujem da su jedini pravi koraci oni koji nas vode ka nama samima, i za mene je svaki bio blagoslov.

* Kad smo kod slobode, svet je, na jedan način, vaše igralište. Kom delu planete se uvek rado vraćate i zbog kakvog impulsa, a šta je neostvaren san?

Generalno, aspekt Južne i Centralne Amerike me mnogo privlači. Oni koji me poznaju znaju koliko sam vezana za egzotične destinacije, poput Kube i Meksika, kojima se uvek rado vraćam upravo zbog tog impulsa koji je sličan mom biću, a to je večna igra sa životom, večna zaljubljenost u život, koliko god da su teške okolnosti, taj flert sa životom koji se ogleda u svemu, počev od ljubavi, preko prijateljstva, plesa, hrane, do poimanja samog života i njegove suštine. Južna Amerika je još uvek neistraženi impuls koji planiram da osetim. Argentina i Buenos Ajres pulsiraju u meni, i to, možda, možemo nazvati ehom prošlih života.

foto: Haris Karamehmedović

* Koliko vas je Moskva, i u čemu najviše, odredila?

Moskva je značajan deo mog detinjstva i formiranja moje ličnosti. Pet godina sam provela tamo, pohađala sam klasičnu, tradicionalnu rusku školu i zahvalna sam svojim roditeljima koji su bili dovoljno razumni da me ne pošalju u privatnu međunarodnu školu. Moj prvi susret sa pozorištem i kulturom je pripadao tom divnom, zanesenom gradu, „Boljšoj teatru“ i poznatim pesnicima, i zaista sam blagoslovena što sam odrasla u takvoj metropoli i od malih nogu imala susrete sa nekim večnim klasicima, čija su dela u meni ostavila dubok trag.

* Kakvu emociju i impuls danas nosi Sarajevo?

Grad, kao imenica, se, inače, piše malim slovom, ali ja, u svojim tekstovima, kad Sarajevo nazivam gradom, tu reč pišem velikim slovom. Pre svega iz razloga što prema Sarajevu osećam ogromno poštovanje, a onda i duboku ljubav kao prema rodnom gradu. Međutim, ja ga više doživljavam kao osobu, kao ličnost koja je, za svojih, preko pet stotina godina, nezamislivo puno prošla. Toliko je puta, nažalost, bio osvajan, napadan, otrovan i ranjen, ali je uvek izašao kao preživeli, kao pobednik, kao simbol srca i života, simbol ljubavi i mudrosti. Čini mi se da nema puno gradova na svetu koji su bili toliko hrabri i pokazali srce kad je bilo najpotrebnije, u najtežim trenucima. Sarajevo je takav grad. Moje mesto, kome duboko pripadam i, koliko god da sam putnik sveta, znam gde mi je baza.

* Koga ostavljate svaki put kad spakujete kofere, i one prave i one u srcu, šta u njima nosite, a kome ili čemu idete u susret?

Kao i svaki putnik, i ja ostavljam najdraže ljude, porodicu, bliske prijatelje i neke druge drage osobe, ali je, možda, važnije ono što nosimo u sebi i čemu težimo kad krenemo ka nekim novim predelima. Ono što ja nosim unutar sebe su upravo svi oni nabrojani impulsi, koji su moj kamen temeljac, ali isto tako i jedna velika čežnja da mi se svet ukaže u svoj svojoj čarobnoj magiji. I uvek sa velikom skromnošću idem prema tom svetu, zato što mi jesmo kap u moru i čovek, kao enigma, nikada neće da prestane da me fascinira. Stalno idem u susret drugom čoveku, na nekom drugom kraju planete, sa željom da ga upoznam, shvatim i da podelimo nešto zajedničko, jer je to ono što me, u potpunosti, oplemenjuje.

* Neka tumačenja vašeg imena znače vesela, kompetentna, kreativna, aktivna, ozbiljna, lepa. Šta još treba dodati, a da, u potpunosti, oslikava vaš portret?

Dodala bih zaljubljena u život. Mene to od rođenja prati i nadam se da ću se, dok god živim, uvek iznova oduševljavati životom. S druge strane, iako sam strastveni putnik i veliki istraživač, u suštini sam enigma. Koliko sam ekstrovertna, toliko sam i introvertna, mnogo pričam o svemu, ali često ne kažem ni reč o sebi. Neke stvari čuvam samo za svoje zidove.

foto: Safet Hadžimusić

* Kako se prevazilazi impuls tuge? Suzama ili osmehom?

Ispoljavanjem onoga što osećate i takvi trenuci su kod mene veoma realni. Nisam pristalica lažnih osmeha i ove nove životne filozofije koja propagira da se stalno pravimo da je sve u redu i potiskujemo emocije. Kada mi se plače, ja, zaista, plačem. To može biti jednom u sedam dana ili svakog dana, zavisi od okolnosti. Dozvoljavam da svaka emocija prođe kroz mene, da je prihvatim i proživim. Itekako umem da budem mrzovoljna, melanholična, setna, volim samoću i često se povlačim u sebe. Nekada me ta samoća centrira i određuje, ali me moja vedrina uvek vrati na ono što jesam. To je neki prirodni impuls.

* U svima nama postoje i oni loši impulsi. Da li se i sa njima suočavate realno kao i sa drugim emocijama?

Život je prepun grešaka. Stalno pričamo o uspesima, manje o svemu što smo prošli, a što je, u stvari, pozadina ledenog brega koji ne vidi niko, osim nas samih. Mnogo je bilo padova, mnogo ožiljaka i stranputica, često prouzrokovanih mojom impulsivnošću, ali verujem da sam rođena pod srećnom zvezdom koja me je vraćala na prave puteve. Čini mi se da tek sad, sa trideset pet godina, uspevam da spoznam značaj svih tih grešaka. Do tridesete sam se, možda, i kajala i nisam htela da ih priznam, ali se to promenilo. U tridesetim, žena, zaista, ima dovoljno snage i potpore da to obasja. Prihvatila sam svoje greške i, što je veoma važno, zavolela ih.

* Koliko ste impulsivni?

Prilično, ali tokom poslednjih godina, dosta radim na tome da to korigujem. Upisala sam psihologiju u trideset drugoj godini, imala sam potrebu za tim, tako da, definitivno, s godinama, dobijam određenu dozu strpljenja, ali je i dalje zaštitini znak mog karaktera brzina i neka dečja impulsivnost. Kod mene se odmah prepozna šta mi se sviđa, a šta ne, iako se veoma trudim da budem diplomata, jer mi se čini da tako bolje prolazim, posebno u današnje vreme.

* Kako glasi vaš lični zakon održanja impulsa u sebi, životu i karijeri?

Jedna od mojih tetovaža, koje, inače, veoma volim, jeste kompas. On nije bez razloga tu i simbolizuje ne samo moralni, nego i spiritualni kompas. Nešto što vam, u trenucima najveće bure i oluje, daje stabilnost i smirenost. Ona samospoznaja se vezuje upravo uz taj kompas. Moje postojanje je uslovljeno tom sigurnošću i tim kamenom temeljcem unutar mene same. I nadam se da će on, u godinama koje predstoje, samo biti produbljen drugim spoznajama iz aspekta duhovnosti, jer mislim da smo, u suprotnom, samo papirić koji leluja na vetru. Moramo biti postojani u ovom izazovnom vremenu promena.

* Na koji način prepoznajte impuls sreće i jeste li do njega stigli?

Po unutrašnjem osećaju koji vas, ukoliko dovoljno dobro znate da osluškujete svoju dušu, nikada neće prevariti. To nije pun novčanik ili račun u banci, iako sam veliki hedonista, nemam ništa protiv novca, i ne verujem u sve one šuplje priče da novac ne znači ništa. Ali, govorim o hedonizmu u njegovom izvornom obliku, a to je ona zaljubljenost u život, vedrina, suživot sa drugim ljudskim bićem, ono novo i nepoznato u koordinaciji sa onim što vi nosite kao svoj integritet. Magija života, isprepletena sa vašim postojanjem. I za deset godina da me ovo pitate, odgovor će biti isti, ali nadograđen mnogim nijansama. Svetlost je jedino što me vodi ka sutrašnjem danu, ka nekom narednom impulsu, ka impulsu sreće. I velika zahvalnost za ovaj život koji mi je dat.