SVITANjE“ i prva jutarnja kafa sa Irenom Jovanović obećavaju uspešan i lep dan. Mada, sa njom su priče uvek inspirativne, pa i veče uz „Večernje novosti“ ima svojih draži i nekih novosti koje se pamte, jer Irena jeste ličnost i lice uz koje period od sumraka do svitanja nije horor.

Trenutno je gledamo ranom zorom, u ulozi nasmejanog ranoranioca, koji put od stana do ekrana ume da pretvori u „Doručak kod Tifanija“, pa je izlog u kome se svakodnevno pojavljuje, onaj uz koji vredi zastati. Ne menjati ni kanal, ni jutarnji ritual. Kafu vam neće zagorčati, to je sigurno, a ni buđenje, iako ne beži od toga da je „prestupnica“. I u tom smislu je jedna od retkih.

Pogled sa Beograđanke je usmerila ka ružičastim svitanjima, shvativši da su neka jutra, ipak, pametnija od večeri, ma šta ko o tome mislio. I nije pogrešila.

Na početku još jednog „Svitanja“, sa nama je podelila neke misli koje se obično, jutrom, motaju po glavi, dok pokušavamo da pozdravimo dan i ostanemo koliko-toliko svoji i optimistični u ovom vremenu sumornih svitanja.

Kakva svitanja su najlepša?

Junska, vedra, kad se naslućuje dan, dok ukućani duboko dišu, a posao zove.

Koje svitanje nikada nećete zaboraviti i zašto?

Svitanje između 31. maja i 1. juna 2001. godine, kada sam rodila Luku i postala majka.

Šta nam je potrebno za jasna svitanja i mirna jutra?

Za život mi je potreban vidik, tako je svakog jutra, kao da počinjem sa novom šansom u kojoj valja potrošiti preko osamdeset hiljada sekundi, a ljudi sa televizije znaju koliko sadržaja može da stane u minut. To me čini odgovornom i osvešćenom u svakom trenutku.

foto: Anđela Stevanović

Koga ne očekujete, a koga priželjkujete u svitanje?

Ne očekujem neprijatnosti, a čula su pojačana u to doba, kada tek napuštate san, pa mi se čini da priželjkivanje postaje suvišno. U tim susretima sa samim sobom, u kojima se iz nesvesnog upuštate u svesno, jedino što želite je da budete realni.

Da li je jutro zaista pametnije od večeri i kako se to u vašem životu pokazalo?

Za svaki novi korak treba se pripremiti. Zastati ili, sasvim bukvalno, prespavati, osvežiti se snom. Svaki trenutak poklonjen Morfeju višestruko se vrati.

Koje snove zaboravljate, a koje želite da ostvarite?

Zaboravljam samo ono čemu još nije došlo vreme. Privremeno. Ne odustajem od snova, pokušavam da ih ukorporiram u realnost. Snovi su želje. Želje prate mogućnosti. Njih treba popravljati.

Kako izgleda Beograd u četiri ujutru, a kako život?

Beograd je noću mali, provincijski grad, miran, u kome se jasno čuju, dnevnom bukom, utišani zvuci: šuštanje lišća, bolnički vešeraji, poneki lavež ili škripa kočnica zalutalog automobila. I koraci niz ulicu. Moji.

Sa kim je najprijatnija prva kafa? Sa voljenom osobom, samoćom ili nekim trećim?

Uz prvu kafu, ekipa „Svitanja“ postala je bliska i posebna, prijateljska. Crna kafa miriše jače, ona ublaži adrenalin živog programa, niveliše ono stanje „među javom i med snom“, pa je, iako volim jutarnju tišinu, kafa u „Svitanje“ postala vrlo uticajna u mom dnevnom rasporedu.

Kome ste poželeli da zagorčate i kafu i život, i kako se odnosite prema onima koji su to vama uradili?

Učim iz svakog razočarenja. Učim i da se štedim, da ne napadam i ne gubim kontrolu.

Ima li ljubav omiljeno doba dana ili života?

Ako životu pokloniš poštovanje, on te daruje ljubavlju. Onda je svako doba omiljeno.


foto: Anđela Stevanović

Više od godinu dana je prošlo od kako ste sa Studija B prešli na Pink. Kako, kroz ružičaste naočare, izgleda Beograđanka?

Sa vrha te zgrade svet je uvek bio ružičast.

Kada danas izgovorite „Beograde, dobar dan“ kakav je osećaj?

Uvek isti. Kao nekada.

Ko gleda „Svitanje“, a kome nije mesto u „Svitanju“?

Sve više ljudi se budi uz „Svitanje“. „Šer“, Oskar televizijskog trenutka, pokazuje da smo zadobili poverenje i da moramo podizati kvalitet, kako bi taj program pokrio najrazličitija interesovanja, jer on i jeste ono što se nekada zvalo „kolažni program“ informativnog karaktera.

Da li je medijska scena Srbije „sumorno jutro“ ili „zlatni dan“?

Ima i jednog i drugog. Ne treba očajavati, već raditi i birati, sa stilom i argumentima.

Da li živimo u zemlji u kojoj, dok jednom ne smrkne, drugom ne svane?

Mislim da je to pojedinačni princip koji treba staviti „ad acta“.

Kada je pametno staviti tamne naočare i isključiti televizor?

Ukoliko čovek nauči da razume stvarnost i sebe u njoj, shvatiće da spoljašnje uzroke mi ne možemo da menjamo. Jedino što preostaje je da se usmerimo na sopstvene kapacitete, da iz njih, za sebe i svoje bližnje, izvlačimo alternative.

foto: Jelena Đukić

Kroz kakve naočare danas posmatrate stvarnost, sebe, decu, brak, a da vas to u potpunosti određuje?

Jačam volju, koristim dan, ne predajem se letargiji. Volim umerenu tišinu povremeno, radi osnaživanja. Sve ostalo teče.

U čemu ste prestupnica i uvek ćete to biti?

Samo u naslovu svoje knjige.

Koje „Večernje novosti“ ćete uvek pamtiti?

One u kojima su izlazili moji prvi lapsusi sa televizije. Opominjali su na zadivljujuće zabavan način.