SUROVA borba, sintagma je kojim Lusi Lu (48), proslavljena američka filmska i TV glumica, režiserka, producentkinja, pevačica i umetnica, u ekskluzivnom intervjuu za "TV novosti" opisuje svoju skoro tri decenije dugu karijeru. Ćerka kineskih imigranata, biohemičarke i civilnog inženjera, u Njujork prispelih iz Pekinga i Šangaja, preko Tajvana, davnih šezdesetih, kako kaže, svoj američki san gradila je na znoju, društvenim predrasudama i pred brojnim zatvorenim vratima. Sve dok joj kapiju Holivuda, iza koje je tokom devedesetih, a i kasnije, virilo malo Azijata, nije otvorila kultna serija o luckastoj advokatici Ali Mekbil. Čuvena ledena kraljica Ling Vu bila joj je odskočna daska za velike naslove kao što su "Čarlijevi anđeli", "Kil Bil", "Čikago", "Kung fu panda", ali i "Elementarno" (prikazuje se radnim danima oko ponoći na RTS 1), poslednju ekranizaciju sage Artura Konana Dojla o avanturama najboljeg svetskog detektiva Šerloka Holmsa i vernog mu pratioca dr Votsona, čijoj je britanskoj uglađenosti dala novu perspektivu. Žensku!

- Tako je. Bacila sam u nesvest zaklete obožavaoce starog doktora - uz smeh započinje Lusi razgovor sa nama o ulozi Džoane Votson u seriji "Elementarno", dodajući da je ona bila prva koja se onesvestila kad je dobila tu ponudu od produkcije. - Odmah sam osetila na koži poglede skeptika naviknutih na Votsona u odelu i sa šeširom. Nisam se mnogo dvoumila oko toga da li ću prihvatiti rolu ili ne. Holivud me je, kao Azijatkinju, već dobro naučio da se dokazujem van svih realnih mogućnosti. Bilo mi je važno da opravdam poverenje ljubitelja Šerloka Holmsa i pokažem im da se on u potpunosti može osloniti na ženu kao pomoćnika. Nadam se da je publika u Srbiji takođe prihvatila mog Votsona na štiklama. Po reakcijama koje stižu iz vaše zemlje, rekla bih da jeste.

* Opišite nam Džoanu Votson.

- Ona je veoma komplikovana žena. Osim polne, to je prva značajna razlika u odnosu na Votsona kog smo do sada znali. Za razliku od njega, Džoanina prošlost krije mračnu tajnu. Pre nego što se upustila u avanture sa Holmsom, bila je uspešan hirurg, ali je usled nejasnih razloga izopštena iz profesije zbog zloupotrebe položaja. Mada se to klupko tokom sezona razmotalo, nesumnjivo je da se na njegovom početku krije osnov njene ličnosti. Džoan je neverovatno strpljiva. Hrabra. Ne strahuje od toga da proba sve ono što njeni najbliži, porodica i prijatelji nikada ne bi očekivali od nje. Uprkos tome što se ne plaši da igra protiv svih pravila, veoma je predusretljiva, saosećajna, i što je najvažnije - iskusna u rukovanju sa Holmsom.

* Ima li sličnosti između vas dve?

- Džoana je moja druga polovina. Ona koju još nisam uspela da pronađem (smeh). Ipak, tokom ovih pet sezona uspela sam da naučim nešto od nje. Džoan sve rešava mudro i sa mnogo strpljenja. Ja drugačije razmišljam, otprilike - uradi onako kako ti ja kažem ili ću ti odseći glavu. To sada zvuči zastrašujuće, i verovatno bi se moglo reći da sam Džoanina zla sestra bliznakinja, ali imamo više sličnosti nego što se na prvi pogled da zaključiti.


* U čemu se ova rola razlikuje od vaših prethodnih?

- Mnogo je složenija. Raniji likovi koje sam glumila bili su frigidne kučke, akcioni junaci i ljudi brzi na jeziku i u akciji. Džoan je mirna, staložena, ali, ipak, žena ogromne energije koja pokreće i dopunjuje jedan komplikovan um kao što je Holmsov. Takav karakter zahteva mnogo pripreme, istraživanja, psihološke analize i posmatranja. Nije reč o instant ulozi u koju je lako uživeti se. Džoana je deo mog života već pet godina. I prija mi. To je moj prvi istinski izazov u glumačkom smislu.

* Koji Votson vam se više dopada? Vaš ili oni raniji?

- Sa mnogo izazova sam se borila stvarajući Džoanu. Najpre sam transformisala klasičan muški lik u ženski. Zatim, morala sam da izađem na crtu svim sjajnim glumcima koji su Votsona glumili pre mene. Ipak, to što smo nedavno proslavili 100. epizodu i već duboko zagazili u petu sezonu sa sjajnim kritikama, dovoljan je znak da smo uspeli da odgovorimo svim zahtevima. Čak i onom da Votson bude žensko. Samo zbog činjenice da po ciklusu snimamo 24 epizode, u vreme kad se svi odlučuju na 13, retko na 22, trebalo bi sve da nas nagrade. Dopada mi se ovaj naš Votson. I njen odnos sa Holmsom. Laganiji je, lepršaviji. Nemaju tu povezanost nožnog zgloba i kugle. Ona nije njegova majka koja će mu diktirati šta sme, a šta ne, već saveznik. I prijatelj. A lanac među njima zamenili smo humorom. Smrt se lakše podnosi uz malo smeha.

* Osim kao glumica, u "Elementarnom" ste se oprobali i kao režiser?

- Ideja da neki od nas u seriji uzmu učešće i kao režiseri postoji od prve epizode. Međutim, to se nekako otezalo, te su producenti tek pred kraj druge sezone odlučili da nam pruže šansu. Režirala sam 22. epizodu druge sezone. Bilo je to sjajno iskustvo za mene. Teško u svakom pogledu, ali dokazala sam sebi da nije nemoguće. Čak mi je bilo i inspirativno, jer sam, na neki način, pronašla svoje mesto. Prijatelji, porodica i kolege stalno mi prigovaraju da sam hiperaktivna. Zaista, u svakom trenutku istovremeno funkcionišem na hiljadu nivoa - čitam scenario, kucam poruke, telefoniram, rezervišem restoran, razgovaram o poslu, planiram nove projekte. Kad sam se našla u režiserskoj stolici, shvatila sam da ta pozicija podrazumeva baš takav stil života. Haos je moje prirodno stanište. I odlično se snalazim u njemu.

* Gledali smo vas i na malom ekranu, i na velikom platnu. Ima li razlike između ova dva formata?

- Televizija pruža mnogo više kreativnosti. Čini mi se da je zanimljivija i nama glumcima, i publici. Poredila bih to, recimo, sa muzikom. Film je nalik koncertu. Publika dođe da se provede, priča o tome nekoliko dana, i tu se sve završava. Film se svodi na početak, sredinu i kraj. Televizijska serija nudi mnoštvo početaka, zapleta i raspleta, a kraj zavisi od produkcije i uspeha projekta. Uvek se može odložiti. U tome je čar serija. Sviđa mi se što je televizija uzela primat, i što joj sve više filmskih ikona posvećuje pažnju.


* Da li se mnogo promenila u odnosu na vreme kad ste vi započinjali karijeru?

- Tehnički jeste. Mogućnosti su ogromne, produkcija je sjajna. Prilike fenomenalne. Ono što se nije mnogo promenilo jeste to kome su te šanse namenjene. I dalje je teško doći pred kamere ako ste pripadnik neke nacionalne manjine. Uspeh je moguć, ali borba je surova.

FLEKSIBILNOST KAO IMPERATIV

* KAKO gradite vaše likove?

- Za uloge kao što je ova u "Elementarnom", pripremu počinjem polako. Proučavam sitnice. Prvo sam osmislila Džoanine svakodnevne navike. Kako se oblači, češlja, čemu se raduje, od čega strahuje. Zatim, da li je uredna, kako izgleda soba u kojoj provodi vreme i spava. Kojim motivima se vodi u životu... Posle toga stvaram kompleksniju sliku, uvodim lik u međuljudske odnose... Za glumca je važno da ima svoju energiju i ideje, ali još važnije je da bude svestan toga da je on tek deo mehanizma koji čini set. Svaki glumac ima svoj svet koji je stvorio oko lika koji glumi. Sledeći korak je prilagođavanje partneru. Fleksibilnost ideja je bitna stvar u našem pozivu.