SVAKO od nas ima bar poneki, skriveni ili osvešćeni strah, a kad smo bili deca imali smo ih više. Serijal namenjen mališanima "Plaško Hrabrović uzvraća udarac!" bavi se strahovima na duhovit i edukativan način, olakšavajući im detinjstvo. Plaška, i samog uplašenog svim i svačim, dočarava nam Bojan Dimitrijević (43), koji nam otkriva čime su ga zastrašivali kad je bio mali.

- Govorili su mi da moram da budem dobar, inače će biti posledica po mene. Vremenom sam shvatao da biti dobar znači biti dobar za njih, za starije, a ne samom sebi. Plašili su me kažnjavanjem ili odsustvom nagrada. Mislim da je to klasika u vaspitavanju sve dece, stav da bi trebalo ukrotiti ih i učiniti ih poslušnim - smatra Dimitrijević, koji trenutno igra i u predstavi "Hamlet", za koju se traži karta više.

* Čime vas sada plaše?

- Ne mogu ničim da me uplaše, jer sam izašao na kraj sa strahovima u sebi. Više me ništa ne plaši. Sad imam globalne strahove, poput toga da se neće vratiti dostojanstvo građanima naše zemlje. Odmalena sam se suočavao sa strahom i samim tim ga prevazilazio, to je prirodan način bavljenja sobom i stvarima koje te remete kroz život.

* Da li je drugačije raditi za decu nego za odrasle?

- U pripremama nema razlike, ali ima u radu. Moja interpretacija lika prilagođena je deci. U "Plašku" je specifično to što je projekat koji se sa decom radi za decu. Rad sa mališanima je poseban, jer nije reč o profesionalnim odnosima i uslovima, već je to blaga dečja anarhija, gde se svašta nepredviđeno non-stop dešava, pa je trebalo rešiti sve te razne probleme koji nastanu usput. Intenzivno, kako je uvek sa decom, prelepo i naporno iskustvo.

* Koliko je važno izboriti se sa strahovima još u detinjstvu?

- Okruženi smo strahovima od malih nogu, ali to nije prirodno stanje. Deca ne poznaju strah, on im je strano osećanje koje im se nameće vaspitavanjem i obrazovanjem. Školstvo nudi mnogo stresa i odgovornosti. Strah parališe čoveka. Niko ko ga oseća nije slobodan ni na koji način, već je njegov rob i on mu određuje ceo život. Svi ti strahovi kasnije utiču na sve segmente života. Naravno, oni ključni, prvi, potiču iz detinjstva. Imao sam sreću da su u mojoj porodici bili razumni, niko me nije ničim plašio, već su mi pomagali da se oslobodim straha. S druge strane, mnogo dece je baš u porodici bilo najviše zastrašivano.

* Može li to ostaviti traga na budući život?

- Svi mi iz detinjstva i puberteta nosimo traume i strahove. Kad god da su oni nastali, uvek se možemo suočiti sa njima. Ukoliko nešto vučemo iz prošlosti što nas muči, i razrešimo to sada, sve što nam je nekad bio problem - polako više neće biti. Prošlost će se takođe izmeniti, jer svaki put kad se budemo setili onog što nas je plašilo, više neće izazivati strah već osećaj pobede.


ČUVAM DETE U SEBI

* Koliko je detinjeg ostalo u vama?

- Povremeno se pitam da nije možda i previše. Mnogo je detinjastog u meni, a daleko sam od tog doba. Nisam usklađen sa godinama. U doživljaju sveta i dalje sam dete otvoreno za sve što me okružuje.