Zoran Kalezić: Nije mi mesto u rijalitiju

POVODOM pola veka karijere, Zoran Kalezić objavio je dupli album "50 godina života sa muzikom" (PGP RTS), s pesmama sa poslednjeg beogradskog koncerta u Domu sindikata "Kotrlja se život", pre 14 godina. Baš posle tog nastupa život ga je odveo u Ameriku, ali je, kaže, srećan što se vratio među svoje i što danas živi na relaciji Podgorica - Beograd. Na disku je i pet novih kompozicija koje je snimio na tekstove pesnika Vitomira Vita Nikolića, Dragana Radulovića i Aleksandra Lese Ivanovića. Zlatni jubilej i povratak na scenu posle duge pauze, jedan od najpopularnijih pevača narodne muzike na ovim prostorima obeležiće solističkim koncertom u Beogradu.

- Dugo sam razmišljao kako da proslavim 50 godina rada, a koncert u Domu sindikata je možda nešto najlepše što sam uradio u životu - kaže za "Novosti" Kalezić. - Nisam čovek kome je mesto u rijalitijima, mada su mnoge kolege pristale na to. Rekao sam sebi da mi ništa ne preostaje nego da budem edukativan, ali bih voleo da me u tome slede kolege kako bismo bili primer generacijama koje dolaze. Nije sve u tome da se pojavite na televiziji pod bilo kojim uslovima i za bilo kakav novac. Nije valjda da je toliko zapelo uvaženim kolegama koji su se odrekli ponosa, imena i umetnosti i pomešali sa osobama koje vape za karijerom preko rijalitija?

* Nekima je, ipak, stalo?

- Nek im je stalo! Meni do takvih kolega više nije stalo, jer ne mislimo isto. Svako ima pravo da živi kako hoće.

* Da li ste zakazali koncert u Beogradu?

- Još nisam i ne mogu samo tako da dođem u Beograd posle toliko godina. Pesma "Umesto molitve za daleku" Vite Nikolića daje mi za pravo da punog srca, čiste duše i uzdignute glave dođem, nazovem koncert "Da li još šetaš ponoćnim Beogradom" i posvetim ga dobrim i finim ljudima s kojima sam živeo 40 godina. Biće to lepa pozivnica publici da se makar još jednom vidimo u Beogradu. Nikad neću zaboraviti odlazak u Ameriku i toplinu s kojom su me ispratili iz Doma sindikata. Želim da Beogradu, Sarajevu, Banjaluci i Zagrebu, ponudim nešto toplo iz mog zavičaja i razbijem famu o kršu, čojstvu i junaštvu. Sve poštujem, ali sam to ostavio iza sebe. Više sam za lepu, ljudsku i ljubavnu emociju. Zahvalan sam životu što mi je dao šansu da radim ono što volim. Vratio mi je i više nego dovoljno kada je muzika u pitanju. Živeću dokle god budem pevao.

* Kako u retrovizoru života vidite tih pola veka na sceni?

- Bilo je teško. Ne mogu da zaboravim dolazak u Beograd i "tamnovanje" u jednom podrumu, gde sam proveo četiri meseca tražeći sebe, ne razmišljajući da ću napraviti karijeru. Želeo sam da snimim ploču i pokažem onima koji nisu verovali u mene kako nisu u pravu. Bila je to osveta dečaka od 16 godina. Prolaze mi razne slike kroz glavu, srećni i tužni trenuci, ali je lepo kada se žrtvujete za nešto do čega vam je stalo. Moguće je da sam grešio. Ponosan sam što sam šest i po godina bio predsednik Udruženja estradnih umetnika Srbije, ali mi je žao što nije bilo razumevanja za ono što sam govorio. Evo, vidite u šta nam se pretvorila muzika! Pričao sam tada da ne smemo da poništimo ono što nas čini umetnicima i to prepustimo onima kojima nije stalo ni do svog naroda, ni do ponosa, ni do pesme, već samo do novca.

* Da li je kasno da se nešto promeni?

- Ne može ništa da se uradi dok država ne bude rekla šta sme, a šta ne. Ne možete dovoditi u rijaliti programe socijalne slučajeve i na njima zarađivati novac. Uništili su nam decu, omladinu i duh ovog naroda. Za vreme mog 12-godišnjeg tamnovanja u Americi, jedan stariji čovek mi je rekao da ću biti srećan onda kada punom dušom izgovorim "Moje oči nisu gladne" i u toj rečenici prepoznam sebe. Kada prestanete da vapite za nečim, onda shvatite da ste srećni, a ja sam srećan čovek.

* Mnogi odlaze u beli svet uvereni da ih tamo čeka bolje sutra, zašto ste život u Americi doživeli kao tamnovanje?

- Najbolje je tamo gde ste srećni. Ne vapim ni za čim i nije mi potreban veliki novac da bih bio srećan. Lepo mi je kada putujem kolima iz Crne Gore u Beograd, bez obzira na to što mi treba dva dana da stignem. Usput obiđem drage ljude i nigde više ne žurim. Svratim kod Dobrivoja Topalovića, donesem mu flašu loze iz mog zavičaja, a on iznese šljivovicu. Na rastanku mi se požali da se ne oseća dobro, a ja mu kažem: "Nemoj slučajno da umreš, nemam gde da svratim. Nemoj da ti se to desi!"

* Za čim ste u Americi najviše žudeli?

- Nisam imao s kim da popijem kafu jer su ljudi u stalnoj jurnjavi. Dobar je to narod i nikog nisam čuo da kaže da ne voli svoju zemlju. Nikada nisam rekao nijednu ružnu reč, niti ću reći o svom narodu i zemlji, ni u Beogradu, ni u Podgorici! Ali ne može da se poredi Amerika i ovo ovde. LJudi nisu svesni šta znači imati svoju zemlju, narod, kuću i dedovinu. Mladi mogu u belom svetu da zarade više novca, ali faliće im toplina bake, deke, školskog druga. Jedva čekam da mi dođu slavuji i laste. Toga u svetu nema. Proveo sam u Beogradu 40 godina i niko ne može da kaže da to nije divan grad. Srećan sam jer mogu da prošetam Terazijama, Podgoricom, Banjalukom, Kraljevom i Valjevom, a da me niko ne pogleda mrko!