Sedmorica kauboja harali su velikim platnom u filmu „Sedam veličanstvenih“. Početkom tih šezdesetih, prošlog veka, sedmorica naših muzičara u jakom galopu osvajala su domaću muzičku scenu. Grupa „Sedmorica mladih“ bila je u sedlu sve do početka devedesetih, kada su razdužili instrumente. Jer naša ukupna stvarnost postala je jedan opasan rodeo.

Danas su u „životnom sedlu“ ostali Jovan Radovanović, Ljuba Milić, Nebojša Kunić i Zarije Raković. Umrli su Nebojša Dančević, Milutin Vasović i Ljubiša Stošić. Kad su Buci Stošiću nedavno davali čitulju, ostatak orkestra je crnohumorno predložio sledeći tekst: „Ćao Bule, čuvaj glas, evo uskoro i nas“. Bilo je to samo za njihovu internu upotrebu.

Tu priču o „Sedmorici mladih“, koja je za mlade naraštaje ostala zaključana iza sedam vrata i sedam brava, otključavamo sa Jovanom Radovanovićem. Njegovi vršnjaci su ga upoznali kao džezera, malo mlađe generacije kao kozera. Trenutno je mladić u ostavci, muzičar u penziji, zabavljač na doživotnom izdržavanju i optimista po rođenju.

Svojim simpatičnim licem osvojio je najširu publiku i za njih postao samo - Jova. Svi su mu tepali Jova Nos, a on je jednostavno samo imao nos da namiriše pravu i dugu muzičku karijeru.

- Prvi instrument koji sam uzeo u ruke bila je frula - počinje priču popularni Jova. - Do nje sam došao zahvaljujući jednom mom drugaru koji ju je za mene maznuo na pijaci od nekog seljaka. On je to uradio prepodne, a poslepodne sam već svirao „Zoro, Zorule“. Tek toliko da je melodija mogla da se prepozna.

Odrastao je u delu Beograda oko Cvetkove kafane, gde je krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina bilo dosta Roma, koji su znali lepo da sviraju, tako da nije morao da brine za svoje muzičko obrazovanje.

- Naravno, ja sam želeo da idem u muzičku školu, ali roditelji nisu imali novca da me školuju - nastavlja Jova. - Srećom, imao sam drugara koga su roditelji tukli da svira violinu. Često mi se žalio da njega tuku da svira, a mene da prestanem da sviram. U muzičkoj školi sam se opredelio za klarinet jer je on od svih instrumenata najviše ličio na frulu.

BROZ I ONI JOVA podseća da su bili vrlo popularni kod Tita i Jovanke. Kaže da je Tito bio vrlo muzikalan i duhovit na poseban način, mada se često dešavalo da kaže nešto što nije smešno, a da pritom svi moraju da se smeju. - Broz nam je pomogao jer nas je oslobodio vojske. Nikad nam se nije mešao u izbor pesama koje smo mu pevali.

Jova je „posle sedam mora i sedam gora“ postao član „Sedmorice mladih“.

- Kada sam pošao u muzičku školu pronašao sam u novinama jedan članak o „Sedmorici mladih“ i isekao ga. Dve godine kasnije, već sam svirao sa njima. Prethodno sam osnovao svoju grupu koja se zvala „Domino“. Svirali smo diksilend. Pedesetih godina to je bila glavna muzika u Beogradu. Svirali smo sasvim dobro i na naše koncerte ponekad bi navraćala i „Sedmorica mladih“. Onda se dogodilo da je jedan od njih otišao u vojsku. Pitali su me i pristao sam da ga zamenim. Umesto zamene, postao sam stalni član.

Neposredno po Jovinom dolasku u orkestar, „Sedmorica mladih“ su otišli u inostranstvo i tamo ostali 15 godina. Bili su popularni u Jugoslaviji, ali su ipak želeli da se oprobaju i u Evropi. Konkurencija je bila surova. Godinu dana su opipavali puls, a već sledeće godine napravili veliki uspeh i postali jedan od najboljih zabavnih bendova u Evropi. Gde se krije tajna dugovečnosti ovog sastava, koji je po godinama trajanja ušao i u Ginisovu knjigu rekorda?

- Mi smo uspešno funkcionisali dugi niz godina jer smo se međusobno poštovali - kaže Radovanović. - Među nama je bilo nekad i nesuglasica, ali sve smo rešavali demokratski - glasanjem. Proba je za nas bila neprikosnovena, a dok smo vežbali ženama je tamo bio pristup zabranjen. Na vreme smo shvatili da žene mogu da nam rasture bend.

Od nekakvog novog okupljanja „Sedmorice mladih“, čije su šou-programe nekada sa istim žarom gutali i baba i deda, otac, majka, brat i sestra, sigurno da nema ništa.

- Kada ansambl funkcioniše decenijama, kada uđe u Ginisovu knjigu i dostigne visoke standarde - tu više nema oživljavanja. Mi smo sve to radili u jednom velikom zanosu... Nema ni govora o novom okupljanju, sem pokoji put, onako, drugarski, uz kafu. Osim toga, nismo svi na broju.

U svom domu na Novom Beogradu sa velikim oduševljenjem je pričao o svojoj sada najvernijoj „publici“. O ženi Koviljki sa kojom ima troje dece, sina Miloša i bliznakinje Ivanu i Zoranu. Dedi najveću podršku, ipak, daje unuka Anja, koja se ne razdvaja od njega.

Naravno da Jova ni danas nije zaboravljen. Upravo se sprema da 1. aprila otputuje u Kruševac. Tamo će mu biti uručena nagrada „Zlatni šlem“. Jedna od poslednjih emisija koju je imao na televiziji zvala se „Povuci ručnu“. Popularnih emisija tog tipa više nema, mada Jova, u ovim godinama, i dalje ne povlači ručnu.