DLETO PO PRIZIVU PREDAKA: Četiri decenije stvaralaštva vajara Milutina Rankovića iz Lajkovca

Branko Puzović

11. 04. 2021. u 18:16

VAJARSTVO je za mene priziv predaka. Ne kaže se badava da je i najmlađe dete starije od svake drevne građevine jer nosi gene ko zna koliko generacija. Tako ni kod mene nije bilo dileme, jer odmalena, pre polaska u školu, u radionici moga davno počivšeg dede Živorada, majstora na železnici, na kojoj su bili zaposleni bezmalo svi Lajkovčani, dočepao sam se dleta i u drvetu, kamenu, počeo da stvaram neke rezbarije, čak i likove. Mnogi koji su to videli, govorili su: "Ovaj mali mora biti živopisac".

ДЛЕТО ПО ПРИЗИВУ ПРЕДАКА: Четири деценије стваралаштва вајара Милутина Ранковића из Лајковца

Milutin Ranković u svom ateljeu u Lajkovcu / Foto B. Puzović

Ovo govori Milutin Ranković (57), vajar iz Lajkovca, koji je upravo navršio četiri decenije umetničkog stvaralaštva, ispod čijeg su dleta i čekića izašle na stotine skulptura i ikona u drvetu i kamenu. Od prve na kojoj je učestvovao, međunarodne "Rad, mir, sloboda", u Sarajevu 1984. godine na Zimskim olimpijskim igrama, do danas, Ranković je imao više od 250 izložbi u Srbiji, regionu i svetu.

- Nadimak, a verovatno i staro prezime mojih Rankovića je Kulača, što je svakako odredilo moje umetničko bavljenje - kaže Milutin. - Od Prevlake kod Tivta u Crnoj Gori, gde su ih zvali kuljače, preko Durmitora, užičkog kraja, do Vojvodine, gde su bile kulače, postojale su drvene kuće koje su mogle da se premeštaju, jer su naši preci često migrirali. Te kuće su se kušačile ili kulačile, pomerale, a da bi se sklopile ili rasklopile bilo je majstora koji su to umeli da rade. Kasnije, kada su te kuće postale statične, majstori su ih ukrašavali rezbarijama. Neki moj predak sigurno je bio taj majstor. Otud moje bavljenje dletom i čekićem.

UMETNIK veli da Rankovići - Kulače potiču iz kolubarskog sela Strmova, gde su se u vreme Kočine krajine doselili iz Drobnjaka u Crnoj Gori, bratstva u Kosorićima kod Šavnika, koje je tom plemenu dalo najviše vojvoda, čak devet. Jedan od njih, Mirko, učestvovao je u Kosovskom boju, a u Kosorićima su izgradili, kaže, crkvu u 13. veku, samo godinu dana mlađu od manastira Morače...

- Taj priziv predaka, siguran sam, zaslužan je što sam 1997. godine, u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj postao svešteni ikonopisac i drvorezbar, uz jemstvo eminentnih stručnjaka Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu i Muzeja Srpske pravoslavne crkve - ponosno kaže Ranković. - Tome je činodejstvovao, u carskoj lavri Svetot arhangela Mihaila, na Prevlaci kod Tivta, otac Ilarion Đurica, uz blagoslov sada blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija. To i nije slučajno, jer je mitropolit Amfilohije bio duhovno čedo Ave Justina Popovića, u manastiru Ćelije kod Valjeva. Opet, ne čudi, što je reka Kolubara iz svog korita baš pred mene izronila kolubarski hrast u kom sam otkrio skulpturu mitropolita Amfilohija, koju je sama priroda izvajala. Moje je bilo da samo dletom doradim lik.

DELA lajkovačkog umetnika, koji je jedan od osnivača Srpskog akademskog društva "Vizantija" u Beogradu, dobitnik između ostalih priznanja Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Medalje Saveza Srba Francuske i Gramate Saveza umetnika Ruske Federacije, nalaze se u muzejima i kolekcijama širom sveta. NJegova skulptura, kao jedinog stranog autora, izložena je u Bogorodskom muzeju u Moskvi, a u prestonici Rusije, na Fakultetu umetničkih zanata održao je master-čas.

- Gde god sam izlagao, svi su nepogrešivo govorili da sam iz Srbije, očigledno postoji neki prepoznatljiv rukopis - kaže Ranković. - U mojim delima su staroslovenski likovi i božanstva, zatim period Nemanjića, možda najznačajniji za srpski narod, onda likovi dinarskih gorštaka, što se kod mene, kažu stručnjaci, u potezu dleta prepoznaje. Ovekovečen je umetnički venac koji me okružuje, od Balkana do kolubarske kotline, gde živim, a kroz skulpture pokušavam da očitam genetski kod predaka. U san mi, opet, neretko, dolaze svi ti bezimeni rezbari drvenih kuća, kola i koševa, krstova po nekropolama, i vazda mi daruju novu inspiraciju da stvaram.

NIJE SVE REČENO

- SAM pristup drvetu, hrastovina koja je provela vekove pod zemljom ili na dnu reke Kolubare, naprosto ožive vezu sa davnim vremenima i precima - kaže Ranković. - To je direktna veza s njima, što se, uostalom, vidi u mojim radovima. Za ove četiri decenije, stvaram u tri pravca pod uticajem ekspresionista, zatim duhovnosti, odnosno Vizantije i srednjovekovne Srbije, te narodne umetnosti, u kojoj je na mene najveći uticaj ostavilo književno delo Marka Miljanova, o čojstvu, junaštvu, običajima, kulturi. Imam još mnogo toga da kažem u umetnosti, željan sam dleta i čekića sa istim žarom, kao kada sam počinjao.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)