REČENICA KOJU PAMTI SRBIJA: Zar je trebalo da ceo moj narod izgubi slobodu da bih je ja stekao

Rade Dragović/Ivan Miladinović

01. 08. 2020. u 10:00

РЕЧЕНИЦА КОЈУ ПАМТИ СРБИЈА: Зар је требало да цео мој народ изгуби слободу да бих је ја стекао

Foto arhiva

VAŠE visočanstvo, vi ste slobodan čovek - rekao je princu Đorđu nemački general, okupacioni komandant Beograda.

Posle dugih 16 godina u zatočeništvu nesrećni kraljević mogao je da gospodari svojim postupcima.

"Da li dobro čujem. Šta priča nemački general? Posle 16 godina sanjanja, danas sam slobodan. Ali ko mi je daje? Hitlerov general i predstavnik, zavojevač koji je oduzeo slobodu celom mom narodu", opisao je ovaj trenutak princ Đorđe u svojoj knjizi "Istina o mome životu".

"Zar je trebalo da ceo jedan narod, moj narod, narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu - da bih je ja stekao", rezignirano zaključuje princ.

Nemci su sa Đorđem imali određene planove u čijem je središtu bila mogućnost da prihvati presto okupirane Srbije. Oslobođeni princ odbio je i samu naznaku da bi o tome trebalo da se razgovara. Detalji ove ponude nikada nisu objavljeni. Nemci ga, ipak, nisu uznemiravali. Dozvolili su mu da se nastani u Beogradu, van dvora, i da živi povučenim životom.

Time je okončana najburnija faza Đorđevog života. Početak njenog kraja dogodio se 1934. Marseljskim atentatom.

Foto arhiva

Posle ubistva kralja Aleksandra položaj princa Đorđa nije se promenio. Ostaće zatočen u psihijatrijskoj bolnici u Toponici kod Niša sve do nemačkog napada na Jugoslaviju. Po svedočenju Uroša Jekića, upravnika bolnice, iz Beograda je stiglo naređenje da se princ pripremi i transportuje kolima do Pljevalja, gde je trebalo da se pridruži kralju Petru Drugom Karađorđeviću i njegovoj pratnji. Karavan iz Niša je požurio na put, ali su Nemci bili brži. U Pljevljima ih je zatekla kapitulacija zemlje.

JATAKOVAO KOMUNISTI SUREPU

"U TO vreme Đorđe je 'dobio' i ličnog sekretara - pesnika Miodraga Panića Surepa. Na tu dužnost pesnik je došao uz pomoć Jaše Prodanovića, retkog prinčevog prijatelja, kome je ovaj jednostavno mogao da kaže da tog momka - pesnika treba skloniti, odnosno, prijaviti ga nadležnim vlastima kao ličnog sekretara. Pesnik se zatim predstavio princu, odnosno 'poslodavcu' i katkad dolazio u njegovu kuću, da tobože vodi njegove poslove. Sve dok sredinom 1943. godine nije nestao, bez ikakvih najava, isto kao što se i pojavio. To je Đorđe saznao od Gestapoa, kada su mu policajci negde oko pola noći upali u spavaću sobu, pa pošto su dobro ispretresali celu kuću, saopštili su princu da traže Surepa, opasnog komunističkog ilegalca. Zahtevali su od Đorđa da ne izlazi iz kuće i ne odaziva se na telefonske pozive. Kuća je stavljena pod prismotru. Surep se pojavio tek posle rata", zapisao je Mihailo Popovski.

Nemački oficiri u crnogorskoj varošici, sa kojima je princ Đorđe stupio u kontakt, pokazali su sva uvažavanja prema članu kraljevske porodice. Posle konsultacija sa višom komandom, Nemci su otpratili Đorđa do Beograda.

Ubrzo po dolasku u Beograd, Đorđe je na Dedinju zakupio vilu, baš prekoputa vinograda Mike Alasa, gde je, još kao momak i prestolonaslednik, često navraćao.

Neko ga je zapitao, da li, osim toga, ima sve što mu je potrebno. Odgovorio je potvrdno. Vratili su mu automobil marke "kadilak" koji je bio rekviriran za vreme borbi...

Taj "kadilak" pripadao je američkom ambasadoru u Beogradu. Kada je, 7. decembra 1941. godine, dakle, osam meseci posle dolaska princa-zatočenika u Beograd, došlo do ulaska Sjedinjenih Američkih Država u rat, prekinuti su diplomatski odnosi SAD sa Nemačkom.

Ambasador i osoblje američke ambasade su napuštajući Beograd, poneli sa sobom najneophodnije stvari. "Kadilak" je bio poklonjen princu Đorđu Karađorđeviću, susedu i prijatelju ambasadora. Do tada, u uslovima koji nisu dopuštali ništa više, princ je vozeći bicikl stizao da obiđe Miku Alasa i prijatelje u gradu.

Susret princa Đorđa i generala Peka Dapčevića na Dedinju oktobra 1944. godine već se smatra legendarnim, iako svi detalji ovog razgovora nisu poznati. U štab oslobodilaca navodno je iznenada i nenajavljeno jednog dana banuo stariji čovek zatraživši razgovor sa najstarijim oficirom. Uredno se predstavio imenom, prezimenom i titulom. Dapčević je primio gosta, a Đorđe mu je stavio na raspolaganje svoj autombil.

IMAO I VANBRAČNU ĆERKU?

O NESREĆNOM princu se govorilo da ga žene uopšte ne interesuju, pa se čak tvrdilo da se njegov otac, kralj Petar, u očajanju žalio političaru Ljubi Jovanoviću Patku kako mu čuveni profesor Mihajlo Petrović, Mika Alas, "pečati sina otpozadi".

Puno je indicija da je Đorđeva navodna homoseksualnost bila samo proizvod kleveta. Dr Branislav Gligorijević, koji je godinama radio na trotomnoj monografiji "Kralj Aleksandar Karađorđević", naišao je na neke dokaze koji govore da je najstariji sin kralj Petra Drugog imao čak i vanbračnu ćerku i da je ona začeta u prvim godinama njegovog boravka u "ludnici" u Gornjoj Toponici. Gligorijević o tome piše:
"Prema prilozima za utvrđivanje identiteta Eve (Mileve) Almaši-Ilić, rođene 1928. godine u Senti, koje mi je dao da pregledam Đorđe Mitrović, kustos Muzeja Srbije, ona bi mogla biti vanbračna kći princa Đorđa. Njena majka Katarina Šarkanji u vreme začeća nalazila se na radu u Toponici, gde je Đorđe tada bio na lečenju. Međutim, ni majka, ni Đorđe, koji je posećivao posle rata, nisu otkrili ko je njen otac, a Eva je to saznala posle njihove smrti, otkrivanjem nekih dokumenata, i na osnovu njih je polagala pravo i tražila da se utvrdi da je njen otac Đorđe Karađorđević."

O životu princa posle rata, pričala je i njegova supruga Radmila Karađorđević, koja je rodom bila iz Njeguša i prezivala se Radonjić.

"Mog supruga sam upoznala još u vreme rata. Dolazio je redovno kod mojih rođaka na Dedinju. Bilo je to samo jedno kraće viđenje. Simpatije su došle kasnije, tek 1946. godine, pošto smo se posle rata ponovo sreli. Samo naše venčanje proteklo je bez uobičajenih ceremonijala. Bio je to građanski brak. Princ nije dopuštao nikakve parade i ceremonijale.

Ne poštujući nikada pravila kraljevskog dvora, koja je, uzgred rečeno, smatrao glupom izmišljotinom, Đorđe nije našao za potrebno čak ni da obavesti o svom braku kralja u emigraciji. Još manje da od njega traži ili očekuje odobrenje, kako su to nalagala dvorska pravila."

"NAŠ život u prinčevoj vili na Dedinju tekao je uobičajenim i ustaljenim tokom. Kako je još odmalena vaspitavan u vojnim školama, znao je da se drži utvrđenog reda. Ustajao bi oko šest časova i pošto nije ni doručkovao ni kafu pio, odlazio bi u grad. Pošto smo imali kola, taj izlazak se brzo završavao. Skoro svakodnevno, odlazili smo na ribarenje, na Savu ili kod Ritopeka iza Vinče. Tu bi sa ribarima provodili celo prepodne. Sa ribarenja smo uvek dolazili kući tačno na vreme, da se u podne sedne za sto..."

Istorija je princu Đorđu namenila još jedan apsurd - tokom komunističkih godina on je bio jedini Karađorđević koji je živeo u Jugoslaviji, mirno i bez ikakvih posledica. Komunisti ga nisu dirali, a ni njemu nije više bilo do velikih borbi.

Starijem gospodinu sa obaveznom francuskom beretkom, koji se svakodnevno vozio trolejbusom, kako se sećaju stariji Beograđani, najviše su smetali zatvoreni prozori na vozilu. Ne bi se smirio dok ih sve ne bi otvorio, pa bi tek onda seo na slobodno mesto.

Umro je 1972. godine, a danas počiva u crkvi na Oplencu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

tadija64ZEMUN

28.08.2020. 09:32

sta reci o ovakvom coveku,koga su i nemci i komunisti postovali,a sta o njegovom bratu,koji ga je smestio u ludnicu,samo da bi postao kralj jugoslavije(posto kralj SRBIJE nikad bio nije,hvala dragom bogu na tome)