NEČUJNE MOLITVE: Kajoko Jamasaki o prvoj antologiji japanskog eseja na srpskom - Akutagavine crtice podsećaju na Andrićeve "Znakove"

V. STRUGAR

12. 04. 2021. u 11:48

JAPANSKA književnost (poezija, romani i druga prozna dela) prisutna je i rado čitana u Srbiji, ali odnedavno se prvi put pojavila u novoj književnoj vrsti: u izdanju "Službenog glasnika" izašla je "Antologija japanskog eseja" koju je priredila Kajoko Jamasaki, pesnikinja, prevodilac i profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. Odabrala je dvadeset dva autora (u izvrsnom prevodu Dalibora Kličkovića), koje povezuje isti, 20. vek.

НЕЧУЈНЕ МОЛИТВЕ: Кајоко Јамасаки о првој антологији јапанског есеја на српском - Акутагавине цртице подсећају на Андрићеве Знакове

Kajoko Jamasaki / Foto Ž. Knežević

- Za ovu knjigu uzeli smo vremenski okvir od 1910. godine, do naših dana. To je period velikih društenih promena, otvaranja granica, prodora zapadnih uticaja. S njima i kapitalizma, kolonijalizma, anarhizma, socijalizma, sindikalizma, komunizma, hrišćanstva - objašnjava Kajoko Jamasaki. - Uočivaju se zanimljiva kretanja, a velika prekretnica je Drugi svetski rat i nova tema: atomsko bombardovanje Hirošime i Nagasakija.

Naša sagovornica ističe da ono što je bio Prvi svetski rat za srpsku knjževnost naredni je bio za japansku. Jer, zemlja se promenila iz temelja, s njom i poetika.

Jedan od najstarijih autora Nacume Soseki prilično kritički je posmatrao evropeizaciju Japana. Zemlja je odlučila da se otvari prema Zapadu u drugoj polovini 19. veka i rapidno je počela da gubi duhovne vrednosti starog društva. Soseki je bio svestan da je ono bilo zasnovano na kolektivu, dok su strani uticaji dovodili do individualizacije. Uočavao je i težnju ka materijalnom bogatstvu, po uzoru na Zapad.

Stari oblik porodice polako se razgrađivao, promenio se i odnos čoveka prema prirodi, kao i međuljudski odnosi uopšte. Nimalo slučajno, Kajoko Jamasaki predgovor ovoj antologiji počinje citatom Miloša Crnjanskog ("kao, iz zavičaja, trešnje"), a završava, takođe, njegovom rečenicom "sve je u vezi, na svetu":

- Htela sam da pokažem, iako su svi eseji nastali u japanskom društvu, kako se kao reke ponornice nekako spajaju naše zajedničke muke i radosti. Od svetski poznatog pisca Akutagave odabrali smo crtice o istini ljudskog bića, koje podsećaju na Andrićeve "Znakove pored puta". Kratki tekstovi, u obliku aforizama i epigrama, ukazuju na paradoksalnosti našeg života.

Kako ističe naša sagovornica, ciljano je odabrala i kratki potpisani zapis autora Kaneko Micuharu. Veliki pesnik, inače francuski đak, u eseju "Sumatra" (značajno geografsko ime za srpsku avangardu i Crnjanskog) problematizuje temu kolonizacije. Sa zebnjim i tugom posmatra male i nemoćne zemlje čiji je skroman, ali skladan život, ugrožen dominacijom moćnijih. I kao što se Andrić povukao u dobrovoljnu izolaciju tokom Drugog svetskog rata, Kaneko je kao antiratni pesnik otišao u podnožje planine Fudži, ne želeći da učestvuje u bilo čemu...

Dva eseja (Hara Tamiki "Zemlja nemih molitvi" i Akutagava Rjunosuke "Oproštajno pismo") ne samo da su posvećeni temi samoubistva, već su za njegove autore bili testamentarne poruke pre samog izvršenja:

- Japanska kultura, pošto nije hrišćanska, samoubistvo je čak kanonizovala kao čin u vreme srednjeg veka, kada je zemlja bila u potpunom haosu zbog neprestanih bitaka među pokrajinama. U takvim okolnostima, formirala se jedna veoma specifična ideja da je bolje izvršiti samoubistvo nego živ ostati osramoćen. I ženama samuraja bilo je dozvoljeno da prekrate sopstveni život. Ova ideja je vrlo opasna i teško se može razumeti među Evropljanima. Inače, budizam takav čin ne odobrava, ali po njemu nije ni greh - u hrišćanskom smislu.

Kako navodi Jamasakijeva, nije jednostavan odgovor na pitanje koji su razlozi za tako visoku stopu samoubistava u Japanu i, inače, suicidnu tendenciju u tamošnjem društvu.

Prošle su već dve decenije novog veka, pa se postavlja pitanje: koje su teme trećeg milenijuma i savremene esejistike u Japanu?

- Danas, kad je Japan visokorazvijena zemlja, suočavamo se sa novom krizom: otuđenjem. Raste broj saoubistava ne samo kod odraslih već i kod dece. Produbljuju se ekološki problemi, setimo se samo nuklearne katastrofe u Fukušimi posle velikog zemljotresa 2011. godine... U ovoj antologiji predstavljene su i žene, spisateljice, veoma aktivne na književnoj sceni. Jedna od važnih odlika savremene esejistike je da ona ne obuhvata samo Japan nego i druge predele sveta, Italiju, Brazil, Francusku, Irak, Srbiju i mnoge druge. Pojedini eseji su viđenja putnika u prolazu, dok su drugi napisani iz ugla stanovnika, tuđinaca. Na kraju knjige, bila sam slobodna da stavim svoj esej "Zeleni plodovi dženarike", sećanje na porodicu izbeglu iz Sarajeva. Tako su i toponimi iz Srbije, odnosno bivše Jugoslavije, ušli u japansku književnost.

SMIRENI I U STRAHOTAMA

ZA razliku od srpske književnosti, u kojoj postoji dinamika (kao plod ukrštanja različitih religija, kultura i jezika), Japanci umeju smireno i suptilno da govore, čak i duhovito, o nekim strašnim događajima. Srpska književnost i poetika, čini mi se, formirana je potpuno drugačije i u drugačijem okviru: kroz ratove i istoriju, u kojima su se na najrazličitiji načine susretale razne civilizacije. Japanci su uspeli da se sačuvaju, relativno mirni, sve do Drugog svetskog rata. Taj duh smirenosti i bliskosti s prirodom pretrajao je, nekako, do naših dana - kaže Kajoko Jamasaki.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)