PODGORICA - Najveća nesreća u istoriji građevinarstva u „velikoj“ Jugoslaviji dogodila se 26. maja 1962. godine kada se u Međuriječju, na tridesetak kilometara od Podgorice, srušila skela mosta Pjenavac.

KAPETAN ĐORĐEVIĆ POSEBNA misterija je sudbina kapetana Vlastimira - Vlaste Đorđevića, koji je uz vojne počasti sahranjen 30. juna 1962. godine. Njegovo telo, navodno, pronađeno je poslednje u ruševinama mosta u koritu reke, mesec dana posle nesreće. Vlastina kćerka Dragana Đorđević-Putica svedoči u Simonovićevoj knjizi da je 1992. godine, kada je otvarana grobnica na beogradskom Novom groblju, utvrđeno da u limenom sanduku nema tela njenog oca! Unutra je, kaže, našla samo nešto kao spečenu glinu i ostatke nekih krpa i folija, bez ijedne kosti... Ostala su nagađanja da je Đorđević, možda sam a možda po nalogu tadašnje službe vojne bezbednosti, na dan nesreće pobegao iz Crne Gore i da je kasnije živeo u Grčkoj. Navodno, plašio se odgovornosti, baš kao što su se i čelnici vojske uplašili da bi suđenje kapetanu Vlasti moglo razotkriti da je tada moćna armija mnogo grešila prilikom izgradnje mosta Pjenavac.


U ambisu je smrt našlo 25 neimara, desetine njih je povređeno, a neki su kasnije prerano preminuli od posledica povreda zadobijenih u jezivom lomu i stradanju u kanjonu nabujale reke. Bio je to dan kada je u crno zavijena cela Jugoslavija, jer su poginuli bili iz Srbije, Bosne, Slovenije, ponajviše iz Crne Gore.


Gotovo pola veka kasnije, istina o tome šta se desilo u tih tridesetak kobnih sekundi ponovo je na proveri. Publicista iz Podgorice Budo Simonović, posle mnogo godina istraživanja, objavio je o ovoj tragediji knjigu, koja će, nema sumnje, otrgnuti od zaborava jednu strašnu priču, ali i otvoriti intrigantna pitanja.


Knjiga je objavljena baš nekako u vreme kada se vitkom mostu Pjenavac, podvigu građevinara s početka šezdesetih, priprema potop zbog izgradnje lanca hidrocentrala.


- Nad tim mostom i celim putem kroz Platije nadvijaju se crni oblaci potopa - kaže autor knjige jednostavnog naslova - „Pjenavac“.


- Sadašnji vlastodršci i novograditelji crnogorski u slepoj uobrazilji da svet od njih počinje, da Crna Gora ne može da živi od lepote i da će je iz siromaštva izbaviti hidrocentrale na Morači, hoće zarad mizernog ćara da žrtvuju i lepotu prirode i zadivljujuća dela neustrašivih graditelja. Ako Pjenavac zaista ostane pod vodom, neka ova knjiga bude trajno podsećanje na tragediju koja se tu desila, odocneli skromni spomenik stradalnicima...


ZABORAV U KANJONU Morače ima bezbroj krajputaša i spomen-ploča, koje podsećaju na stotine saobraćajnih nesreća koje su se dogodile na ovom putu kroz ljuti krš. Na Pjenavcu, međutim, nema nikakvog obeležja da je tu u jednom danu, predviđenom za finalno betoniranje lukova mosta, život izgubilo - po zvaničnom spisku - 25 oficira, inženjera, tesara, armirača...

Svaka žrtva i svaki povređeni priča su za sebe, pa je „Pjenavac“, u stvari, zbirka dokumentovanih pojedinačnih pripovedaka o ljudskim sudbinama, porodičnim stradanjima i drugim posledicama loma ogromne drvene skele nad moračkim ambisom. Kao crvena nit, kroz priču o velikoj tragediji provlači se i sumnja: da li se sve desilo onako kako je tada rečeno?


Neistraženo je, čak, i koliko je žrtava bilo: 24, 25 ili 26. U skrivenim fiokama ostala je uloga tadašnje vojske, koja je bila i graditelj i nadzorni organ, a da se to u javnosti u vreme nesreće nije ni pominjalo. Pod senkom je i kasniji sudski proces, u kojem su za „propuste u radu“ osuđeni inženjeri i nadzornici na gradilištu, iako je jasno da je neko drugi grandioznu skelu za betoniranje gradio od trulih dasaka...


Pitanja bez odgovora nižu se već pola veka. Kao opomena i optužba stoji jetki epitaf na Novom groblju u Beogradu, na zajedničkoj grobnici kapetanima Vlasti Đorđeviću i Josipu Štimcu, takođe nastradalim na Pjenavcu:


Nemirna i plaha Moračo, most preko tvojih voda na Pjenavcu cementiran je kostima našim. Ako na prelazu neko zastane da iskaje grehe pred senima 26 neimara, pitaj ga za savest“.