NIKŠIĆ - Niko se još nije usudio da javno pomene, a kamoli posveti neko svoje delo uspomeni na žrtvu 14 učitelja iz Bjelopavlića, koji su pre 96 godina odbranu srpskog jezika i ćirilice platili životima, do nikšićkog profesora srpskog jezika Veselina Matovića. Upravo je ovih dana svetlo dana ugledala njegova knjiga „Noć dugih makaza“ u kojoj je sabrao sva potiskivanja srpskog identiteta u crnogorskim udžbenicima za jezik i književnost od pre nekoliko decenija do danas. I nije bilo pozvanijeg da o tome piše jer je 2004. godine zajedno sa suprugom Radmilom i još 24 profesora iz Nikšića i jednog iz Herceg Novog, između hleba i jezika izabrao ovo drugo.

Usprotivio se preimenovanju nastavnog predmeta srpski jezik u maternji, što je kasnije uslovilo brisanje njegoševskog jezika iz crnogorskog Ustava kao jedinog službenog.

- Nakon uvođenja vojne uprave, okupator je, početkom 1916. posebne mere u Crnoj Gori sproveo u školstvu. Naređeno je da se u crnogorske škole, umesto ćirilice, uvede latiničko pismo, kao i da se iz nastavnih programa izbace junačke i patriotske pesme i srpska istorija. Tome se odlučno, podnošenjem otkaza na službu, suprotstavila grupa učitelja iz Bjelopavlića, njih četrnaest, zbog čega su ubrzo uhapšeni i stavljeni pod vojni sud - navodi u „posveti“ profesor Matović.

MRAČNE PORUKE VESELIN Matović se upustio u analizu sadržaja udžbenika za jezik i književnost u crnogorskim školama, od prvog razreda osnovne do četvrtog razreda srednje škole. Imao je za cilj da na delu prikaže „udruženi poduhvat“ progona srpske književnosti i jezika iz obrazovnog sistema - istakao je pisac Budimir Dubak. - Zaista zastrašujući projekat. O tome svedoči i izjava jedne univerzitetske profesorke: „Pogledala sam nove programe i udžbenike i vidim da su očišćeni od pisaca koji decu usmeravaju prema srpstvu. I to je dobro.“

Ostavke koje su potpisali u vojnoj komandi u Podgorici, 19. oktobra 1916, ovako su obrazložili: „Ćirilica je srpska istorija-arterija, aorta srpskog nacionalizma, a mi smo spremni da budemo srpski učitelji i nećemo da budemo anacionalni. Da bismo ostali dosledni pozivu srpskog učitelja u Crnoj Gori, čast nam je izvestiti komandu da sa ovim podnosimo ostavku na svoju dosadašnju dužnost.“

Nakon dvomesečne istrage izrečene su im presude, kao i trojici njihovih navodnih podstrekača, pravnicima: Nikoli Dragoviću, Marku Jovoviću i Radovanu Boškoviću. Učesnici pobune bili su: Vuksan Radović, Savo Đurović i Velizar Đuranović, koji su posle dva meseca provedena u zatvoru pušteni na slobodu, dok su njih jedanaestorica: Ilija Mijušković, Tripko Brajović, Andrija Dragović, Savo Jovović, Tomo Dragović, Radovan Popović, Miladin Vujadinović, Novo Vučinić, Blažo Radonjić, Cvetko Stanišić i Jakša Brajović - internirani u Boldogason, a kasnije za Nežider, gde su ostali sve do kraja Prvog svetskog rata.

- Ovaj moj skromni rad posvećujem uspomeni na njihovu žrtvu, koja je, verujem, poznata Bogu, iako od nas zaboravljena - poručuje profesor Matović.

Profesor Miloš Kovačević, jedan od recenzenata, navodi da profesor Matović, koji je i sam stradalnik, knjigu posvećuje ne kolegama koji zajedno sa njim postradaše braneći od „montenegrinski povampirene aktuelne vlasti ne samo istinu o srpskom jeziku nego i pravo na njegovu službenu upotrebu - nego onima koji zbog sličnog čina sličnu žrtvu podnesoše gotovo devedeset godina pre njih.“

- Da sadašnji stradalnici zbog usuda srbistike na tlu Crne Gore ne bi bili zaboravljeni, i da se ne bi zaboravile golgote kroz koje prolaze srpski jezik i srpska književnost u Crnoj Gori danas, a koje će jednog dana, verujemo, biti samo „ružna prošlost“ jer istina mora pobediti laž, bez obzira na to koliko put do njenog prihvatanja bio spor i trnovit, najbolji garant je upravo ova knjiga što je Matović podastire kulturnoj, stručnoj i naučnoj javnosti na „proveru“...