Da je kod NATO-a nastupila moždana smrt i da se Evropska unija nalazi na ivici ponora – nije nikakva novost. Već godinama unazad svi koji su spremni to da vide i priznaju svesni su ozbiljne i duboke krize u kojoj se nalaze obe organizacije. Novost je da je to otvoreno, jasno i glasno rekao jedan od vodećih lidera EU i NATO-a, čovek koji je svoju kratku političku karijeru izgradio upravo na bezrezervnoj podršci obema, a sada je preuzeo retoriku svoje rivalke Marin le Pen

Verovali smo da je najmlađi predsednik u istoriji Francuske Emanuel Makron vatreni Evropejac. Snaženje Evropske unije i njena federalizacija bili su čak jedna od ključnih tačaka njegovog predizbornog programa tokom sučeljavanja s evroskeptičnom liderkom Nacionalnog fronta Marin le Pen 2017. godine. Verovali smo i da je privržen Severnoatlantskoj alijansi, iako je u poslednje vreme sve otvorenije počeo da zagovara staru ideju autonomnih evropskih oružanih snaga nezavisnih od SAD. Verovali smo i da će, po dolasku na vlast tesno, gotovo podanički sarađivati s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel. Le Penova je čak pred drugi krug predsedničkih izbora ne baš neosnovano izjavila da će ko god pobedi na izborima, jedna žena upravljati Francuskom, implicirajući da će ako ne bude ona, to biti Merkelova. Sada se u velikoj meri i to izjalovilo.
U dve rečenice Emanuel Makron je rekao više protiv Evropske unije i NATO-a nego što je to predsednik Rusije Vladimir Putin učinio u proteklih dvadeset godina. Štaviše, Moskvi se Makronov stav toliko dopao da je posredstvom visprene portparolke Ministarstva spoljnih poslova Marije Zaharove ocenila da se radi o „zlatnim rečenicama“. Predsednikov portparol Dmitrij Peskov bio je malo uzdržaniji u radosti i sarkastičniji kada je upitan da prokomentariše Makronov stav: „Da li je NATO živ, ili mrtav i koji su delovi Alijanse u komi, nije na nama da procenjujemo. Nismo mi patolozi.“

Pročitajte još - Makron uporedio Le Pen sa Putinom; Le Pen: Makron je marioneta islamskih fundamentalista

Zaista, rekavši da se NATO nalazi u moždanoj smrti, a EU na ivici ponora, Makron je uspeo da izazove potres i u Vašingtonu, i u Briselu, i u Berlinu, i u Moskvi, pa čak i ovde, u Srbiji.



OTVARANjE PREMA RUSIJI?

S obzirom na to da bi lideri 29 država članica NATO-a trebalo da se okupe na samitu u Londonu početkom decembra i obeleže 70. godišnjicu Alijanse, do Makronovog objavljivanja „urbi et orbi“ da je car go dolazi u čudnom trenutku. A i izbor medija je indikativan pošto londonski „Ekonomist“ važi za referentni list evroatlantskog (neo)konzervativizma. Logika ukazuje da je francuski predsednik ovim želeo da izazove ozbiljnu kontroverzu koju bi iskoristio u svoju korist. I na unutrašnjem, i na spoljnom planu. Unutrašnji je vrlo jednostavan i da se objasni, i da se razume – njegova popularnost opada, dok raste rejting njegove glavne suparnice Marin le Pen, a protivnika je najlakše potući njegovim sopstvenim oružjem. Zato ne treba da čudi gotovo potpuno Makronovo preuzimanje retorike Le Penove i kada se radi o migrantima, i kada se radi o NATO-u i EU, i kada se radi o Rusiji. On očito polako preuzima glavne elemente njenog programa i pred očima francuske javnosti se pretvara u nju.
Zanimljiv momenat je pre svega Makronovo okretanje Rusiji koje je u potpunoj suprotnosti s ranijim prilično rusofobnim izjavama, koje se ipak ne mogu ni porediti sa onim što je dolazilo pre svega iz Londona, ali i nekih drugih evropskih prestonica. Posebno uočljivi od njegovog govora u kojem je obznanio „kraj zapadne hegemonije“ krajem avgusta, Makronovi koraci ka Moskvi su nesporni i sada ispada da bi se svi ozbiljniji politički tokovi u Francuskoj mogli nazvati proruskim. O ovom trendu smo pisali u „Pečatu“ (tekst „Putinova sena će hodati Jelisejskom palatom“) pre prvog kruga predsedničkih izbora u Francuskoj, dok je konzervativac Fransoa Fijon još bio favorit i dok ga establišment nije srušio u korist „autsajdera“ Makrona. Rotšildovski atlantista Makron je nakratko ovo poremetio, ali sadašnji postupci vraćaju Francusku na kolosek saradnje s Moskvom. Iz tog, spoljnopolitičkog aspekta treba posmatrati i njegov sadašnji, gotovo ratoborni stav prema Alijansi koja je od suštinskog značaja za očuvanje vašingtonske hegemonije nad Evropom i sprečavanje bilo kakvog približavanja Evrope i Rusije kao strateških partnera.
Čudno je i kontradiktorno to što Makron u intervjuu Alijansi najviše zamera situaciju u Siriji, odnosno navodno američko povlačenje iz te zemlje i uskraćivanje pomoći kurdskim snagama. Iritira ga to što Francuska i druge evropske zemlje nisu bile konsultovane o američkoj odluci da „napusti kurdske saveznike“ i taj potez vidi kao nešto što dovodi u pitanje i sam smisao postojanja NATO-a oličen u članu 5 kojim se garantuje ulazak u rat svih članica ako jedna od njih bude napadnuta. Prvo, kada je to poslednji put Vašington pitao za bilo kakvo mišljenje svoje evropske saveznike? Poslednjih decenija pokrenuli su čitav niz agresivnih operacija po svetu bez gotovo ikakvih „konsultacija“. Naprotiv, evropske zemlje su mahom servilno u okviru NATO-a sledile američke trupe u imperijalističkim pohodima kako bi im dali privid „multilateralizma“ i „legitimiteta“.



KAKVE SAVEZNIKE ŽELI MAKRON?

S druge strane, činjenica da sirijske Kurde smatra saveznicima i da staje na njihovu stranu u odnosu na svog makar nominalnog partnera u okviru NATO-a, Tursku, može biti samo uvredljiva po Ankaru i njoj još jednom dokazuje da je NATO u stanju „moždane smrti“, te da ne može računati na bezbednost koju pruža član 5 i, u krajnjoj liniji, da je nepoželjna i u Alijansi, i u Evropskoj uniji.



U tom kontekstu treba posmatrati i Makronove ideje o jedinstvenoj i nezavisnoj evropskoj vojsci, odbijanju otpočinjanja pretpristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, odnosno svakom daljem proširenju EU, što je u suprotnosti s onim što Nemačka predvođena Angelom Merkel zaista želi. Zbog toga je Merkelova, a ne jer i sama gaji nekakve iluzije o NATO-u, onako oštro reagovala na Makronov najnoviji „ispad“ i zbog čega je s njim već neko vreme u sukobu.



Pročitajte još - Marin Le Pen: Makron da organizuje "Jaltu o antiterorizmu"

Predsednik Francuske je previše snažnim rečima izrazio svoje viđenje. Ja ne vidim tako način saradnje u NATO-u“, rekla je ona na zajedničkoj konferenciji za novinare sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom u Berlinu. Ako je „zapadna hegemonija“ okončana, ona na ovom prostoru mora biti zamenjena „evropskom hegemonijom“, a u Makronovim očima ta „evropska hegemonija“ treba u stvari da bude „francuska hegemonija Evropom“ nauštrb dosad najjače Nemačke. Na vojnom planu, to bi se ostvarilo evropskom vojskom u kojoj bi bez SAD, Velike Britanije i eliminacijom Turske, Francuska bila ubedljivo dominantna snaga i jedina nuklearna sila. Na ekonomsko-diplomatskom, odbijanjem proširenja na „Zapadni Balkan“, Francuska ponovo proizvodi efekat koji su Pariz i London svojevremeno izazvali stvaranjem Jugoslavije – gušenje i sputavanje Nemačke, jer upravo Berlin ima koristi od proširenja, a ne Pariz. Da se razumemo, Francuska od proširenja ne bi imala nikakve direktne štete, samo one posredne, jer bi njen nemački „partner“ ojačao.
Zato kada Makron kaže da Evropa mora strateški da počne da razmišlja o samoj sebi kao o geopolitičkoj sili, jer „u protivnom, Evropa više neće kontrolisati vlastitu sudbinu“, on govori samo poluistinu. Svima je jasno da Evropa ni do sada nije kontrolisala vlastitu sudbinu – od 1945. do 1989. njen zapadni deo (sa određenim izuzetkom upravo Francuske), a po završetku Hladnog rata i istočni, jesu pod potpunom američkom dominacijom. NATO je sve vreme, a posebno od kraja Hladnog rata, suštinski bio vojna okupaciona sila koja je sprečavala ostvarivanje evropskog suvereniteta i omogućavala učvršćivanje i sprovođenje američkih interesa na Starom kontinentu. A kada kaže „Evropa“, on zapravo misli na Francusku koja bi iz rvanja s Nemačkom izašla kao dominantna snaga.

(Autor: Filip Rodić/Pečat)