Srpski bilans pada Berlinskog zida

Pečat

09. 11. 2019. u 21:00

Српски биланс пада Берлинског зида
Prošle su tri decenije od rušenja Berlinskog zida
Da li je srpski bilans pada Berlinskog zida samo negativan? Jer šta bi bilo da on nije srušen, da se nastavila bipolarna podela Evrope i da je zajednička južnoslovenska država opstala? Pokazalo se da je ona održiva samo kao autokratska i pod uslovom da je srpski činilac, iako najsnažniji, stalno „obuzdavan“, fragmentiran i sažiman


Prošle su tri decenije od rušenja Berlinskog zida. Za datum njegovog pada uzima se 9. novembar 1989. godine, mada su se i pre i posle toga dana desili značajni događaji. Godinama unazad videlo se da SSSR ne može da izdrži ne samo trku u naoružanju već ni čitavo ideološko, propagandno, ekonomsko i naročito geopolitičko sučeljavanje sa SAD. Okružen talasokratskim Rimland-om, stalno davljen „strategijom anakonde“ i kenanistički „obuzdavan“ na svakom mestu i u svakom trenutku, ruski „medved“ bio je zatvoren u kavez evroazijskog Heartland-a i osuđen na poraz u Hladnom ratu. Kasnosovjetska glasnost i perestrojka ne samo da nisu zaustavili sunovrat već su mu i doprineli. Uklanjanje Berlinskog zida predstavljalo je simbol podizanja čitave Gvozdene zavese, koja se više od pola stoleća spuštala kroz centralnu i jugoistočnu Evropu, razdvajajući dva suprotstavljena bloka. Postalo je jasno da dolazi kraj bipolarnom svetskom sistemu i da se urušavaju Varšavski pakt (VU), Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV) i čitav komunistički koncept, ali i da će se uskoro raspasti i džinovska imperija SSSR od 22,4 miliona kvadratnih kilometara i gotovo 300 miliona stanovnika. Posle malteškog sastanka Buša (Starijeg) i Gorbačova decembra 1989. godine samo naivni su mogli da pomisle kako se nadmetanje dve velesile završilo nerešenim rezultatom. Prvi predsednik profitirao je opipljivom ekspanzijom američkog „mostobrana“ prema istoku Evrope i globalnom supremacijom u unipolarnom poretku, a drugi je dobio „šarenu lažu“ obećanja o miroljubivosti NATO-a i Nobelovu nagradu za mir.


ŠTA SE MOGLO UČINITI I dobronamerni i zlonamerni „generali posle bitke“ često zameraju Srbima i njihovim vođama da su „prespavali pad Berlinskog zida“. Da su istrajavali na ideološkoj matrici koja je neumitno odlazila u istoriju. Da su ostali iskreno privrženi krilatici „i posle Tita – Tito“. Da su mislili kako će Jugoslavija na spoljašnjem planu i dalje biti nezamenljiva karika duž evroazijskog oboda i lider globalno uticajnog nesvrstanog pokreta. Da su odbijali da shvate kako su unutrašnje kohezione niti zajedničke države slabe, da je prvenstveno Slovenci i Hrvati nikada nisu iskreno prihvatili i da se odavno spremaju da iz nje izađu. Ima u svemu tome istine. Ali zar je samo srpskom voljom moglo da bude sprečeno razbijanje države, a koje je Zapad, to je sada utvrđena činjenica, godinama ranije planirao i samo čekao nemoć Moskve? Kako bi Srbi uspeli da zaustave ujedinjenu Nemačku u naponu snage, uspostavljanje njene dominacije stvaranjem „nemačke Evrope“, a ne „evropske Nemačke“, te „pokazivanje mišića“ osvetničkim čerečenjem zemlje koja je 1918. godine i stvorena kao prepreka „prodoru germanizma na jugoistok“? Ako su Amerikanci, koji su u poslednju deceniju 20. veka ušli kao neprikosnoveni svetski lider i predvodnik najjačeg vojnog saveza u istoriji, već rešili da geopolitički reorganizuju Balkan i ukinu svog nekadašnjeg mezimca Jugoslaviju, na koji način bi od opijenosti jugoslovenstvom mamurni Srbi to mogli da spreče? I da li je trebalo da se trude, kada se ona očigledno izvrgla u antisrpsku tvorevinu? Jedina srpska šansa bila je brza, beskompromisna vojna pobeda protiv secesionista i pokušaj da se na argumentu faktičkog stanja izdejstvuje drugačiji princip političko-teritorijalne podele – ne duž titoističkih unutrašnjih međa već na osnovu prostornog razmeštaja i izjašnjavanja konstitutivnih naroda.


SRPSKA NESPREMNOST Prilika je propuštena na samom početku kada su Srbija i Srbi pristali, što ni po koju cenu nisu smeli, na prve posleratne višestranačke izbore po republikama, a ne na nivou cele, međunarodno priznate države. To su ubrzo iskoristile evropske „dobre usluge“ i Badinterova komisija, bez obzira što je krvava operacionalizacija bila neminovna, što se do danas nije završila i što je Zapad svojim angažmanom dugoročno destabilizovao čitav Balkan. Decenijama u defanzivi držani Srbi nisu bili spremni za posthladnoratovski period, za otpor demonizaciji u skladu sa stereotipom da su „balkanski Rusi“ i za izgradnju integralne srpske države umesto rezidualne, AVNOJ-ske („uže“) Srbije. Stoga su relativno lako upali u zamku parcijalnog i gubitničkog rešavanja srpskog pitanja. Ta stranputica vodila je u provaliju neoustaškog genocida, tj. nastavka srbocida (V. Umeljić) i nestanka Republike Srpske Krajine, teritorijalnog redukovanja, prinudnog zadržavanja i stalnog ugrožavanja statusa Republike Srpske u sastavu BiH, potpunog „dizanja ruku“ od južnog dela Stare Srbije (danas S. Makedonija), ubrzanog rasrbljavanja Crne Gore, „otmice“ Kosova i Metohije kao „osnovne srpske zemlje“ (S. Božić) i mogućnosti dalje destrukcije Srbije (Raška oblast, Preševsko-bujanovački kraj, Vojvodina…). Možda je još veći problem tumaranje u spoljnopolitičkom orijentisanju države i srljanje u nadnacionalne integracije zapadne civilizacije kojoj pravoslavni srpski narod i srpske zemlje ne pripadaju. Iz toga proističe latentna pozicija rastrzane zemlje (S. Hantington) koja vodi u autodestruktivnost, krizu identiteta, unutrašnje konflikte i razvojno „tapkanje u mestu“.


KRAJ UTOPIJE Da li je srpski bilans pada Berlinskog zida samo negativan? Jer šta bi bilo da on nije srušen, da se nastavila bipolarna podela Evrope i da je zajednička jugoslovenska država opstala? Pokazalo se da je ona održiva samo kao autokratska i pod uslovom da je srpski činilac, iako najsnažniji, stalno suzbijan, fragmentiran i sažiman. Prestankom ideološkog jednopartijskog monopola, neizbežan je bio povratak na ono što je bilo potiskivano kao trajniji integrativni činilac – na nacionalno, versko, civilizacijsko. Stoga je pitanje da li bi njen demokratski i unutrašnji političko-teritorijalni preobražaj uopšte bio izvodljiv, a da se, istovremeno, zadrže spoljašnje granice. U tom slučaju, ona najpre Srbima ne bi ni bila potrebna. Tri decenije koje su usledile posle dramatičnih novembarskih događaja u gradu koji će nedugo zatim ponovo postati glavni grad Nemačke donele su sporo i mukotrpno vraćanje Srba sebi. Iako se još nisu oslobodili iz ostataka „paukove mreže“ jugoslovenstva, spasli su se agonije u zajedničkoj državi. Za to su platili preveliku cenu. Ali prevelika je bila i utopija.

(Pečat/Milomir Stepić)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)

Maрко

09.11.2019. 22:02

Па није могао СССР али православна Русија и конфучијевска Кина итекако могу.У памет се Срби.

Prellee

09.11.2019. 22:19

Odličan članak o krvavom putu Srba od pada Berlinskog zida, do danas. Srbi zadnjih 6-7 godina su zauzeli dobar kurs i bilo bi najbolje da prave zajednicu sa Mađarima, Rumunima, Bugarima i Grcima , ako ikako može, a da se odreknu bilo koje zajednice sa Hrvatrima, Crnogorcima, Makedoncima, Albancima, Bošnjacima. Taj eksperiment je plaćen skupo po Srpski narod i kod stvaranja te zajednice, kao i kod rasturanja ISTE. Pametnom je dovoljno za budućnost.

Kraсоје

11.11.2019. 13:45

Е, хвала ти на Миломире што си нам објаснио да се враћамо себи и да смо се ослободили илузије.Посао, здравље, бројна породица и благостање су по теби илузија.Нека ти буде!?!