GRAD Nogales podeljen je ogradom koja je ujedno granica SAD i Meksika. Građani američkog dela imaju godišnji dohodak oko 30.000 dolara po domaćinstvu, dok je samo par stotina metara dalje, u meksičkom, manji čak tri puta. Životni standard građana Južne Koreje čak deset puta je veći od njihovih sunarodnika u Severnoj Koreji. Bocvana je jedna od država sa najvišim ekonomskim rastom u svetu, dok je u susednom Zimbabveu stopa nezaposlenosti čak 94 odsto.

Ova vrsta suprotnosti, često na ivici apsurda, okosnica je knjige „Zašto narodi propadaju“, koju je nedavno objavila beogradska izdavačka kuća „Klio“. Njeni autori Daron Asemoglu i Džejms Robinson, profesori ekonomije i političkih nauka, posle 15 godina istraživanja zaključili su da napredak ili propast jedne nacije ne zavisi od kulture, klime, geografije, ukorenjenom znanju ili neznanju.

Privredni i svaki drugi uspeh pojedinih država na svetu, prema autorima, zavisi isključivo od izbora političkih i ekonomskih institucija. Ukoliko politika građanima garantuje slobodu, svojinu i svima omogućava ličnu inicijativu za preduzetništvo i učešće na tržištu, država i narod moraju da napreduju i bogate se. Države čije institucije, iz bilo kog razloga sve to sprečavaju, osuđene su na siromaštvo i propast.

Autori knjige ističu da je za shvatanje nejednakosti u svetu potrebno razumevanje zašto se pojedina društva organizuju na neefikasan i socijalno nepoželjan način. Političari i ekonomisti uglavnom se usredsređuju na razmišljanje o vođenju „ispravne politike“, iako je ključno objašnjenje zašto pojedine zemlje vode politiku koja je - pogrešna.

EVROPA KAO VENECIJA PRIMER Venecije koja je prešla put od trgovačke i pomorske velesile do mrtvog grada, prema profesoru Borisu Begoviću, može biti veoma poučan za Evropu. - Evropska unija čini sve što može da pod raznim obrazloženjima i parolom „standardizacije“ uvodi sve više barijera i time umanjuje slobodu preduzetništva i nemilosrdnu konkurenciju do koje ta sloboda dovodi - kaže Begović.

- To nema veze sa nedovoljnim znanjem ili kulturom - tvrde Asimoglu i Robinson. - Siromašne zemlje su siromašne zato što su oni koji su na vlasti opredeljuju za odluke koje stvaraju siromaštvo. Oni to ne čine greškom, ili iz neznanja, već namerno.

Kao primer za ovaj stav može da posluži Kongo, čija je ekonomija za vreme vladavine Žozefa Mobutua od 1965. do 1997. neprekidno klizila ka privrednom dnu. Zajedno sa malom grupom saradnika, on se za to vreme enormno bogatio. Istovremeno, za makar minimalno povećanje životnog standarda nesrećnih Kongoanaca, nije učinio gotovo ništa.

- Ekonomske institucije koje podstiču privredni rast istovremeno utiču da preraspodelu dohotka i moći. Pohlepnim diktatorima i njihovim elitama to ne odgovara - jedno je od objašnjenja autora zbog čega je siromaštvo sastavni deo represivnih režima.

Ekonomista i profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu Boris Begović kaže da nas ova knjiga usmerava da razloge za siromaštvo tražimo u političkoj sferi.

- Ništa nije neizbežno - ukazuje profesor Begović, koji je i autor pogovora srpskog izdanja. - Menjanje odnosa političkih snaga i političkih institucija dovodi i do promene ekonomskih. Kina je primer kako se iz siromaštva prelazi u prosperitet.

Koliko putevi razvoja mogu da budu različiti najbolje svedoče primeri Bocvane i Zimbabvea.

Bocvana je 1966. godine kada je dobila samostalnost bila jedna od najsiromašnijih država na svetu. Imala je samo 12 kilometara asfalta, 22 građanina sa diplomom fakulteta i jedva stotinu sa završenom srednjom školom. Četrdeset godina kasnije, Bocvana je na istom stepenu razvoja kao evropske države Mađarska ili Estonija, ili najuspešnija zemlja Latinske amerike - Kostarika.

U Zimbabveu, na drugoj strani, dohodak po stanovniku dosezao je jedva polovinu onog iz 1980, kada se država osamostalila. Ova zemlja ušla je u „ukletu spiralu“ prepunu diktature, kriminala, epidemija, gladi i siromaštva, bez naznaka da će krenuti putem oporavka.


DIKTATORI KROJE SIROMAŠTVO

KLjUČNU reč u izboru institucija koje će državu usmeriti ka napretku ili bedi ima elita jedne zemlje. Prema Asemogluu i Robinskonu, kada je cilj elite lično bogaćenje i održavanje moći na račun većine u jednom društvu, siromaštvo je neminovno. To je slučaj Zimbabvea, Sijera Leonea, Kolumbije i Argentine, Egipta... Uzbekistan je država kojom vlada Islam Karimov, koji koristi i decu kao radnu snagu na plantažama pamuka. Slično je i u Severnoj Koreji Kim Džong Una.