Od stalnog dopisnika
"KRAJEM 1995. godine, kada je malo ljudi dolazilo na posao u Belu kuću, a oni koji su tamo bili ostajali su dugo da rade, imao sam `neprikladne` susrete sa Monikom Levinski i činio to ponovo u drugim prilikama između novembra i aprila, kada je napustila Belu kuću i otišla u Pentagon. Narednih deset meseci nisam je video, mada smo povremeno razgovarali telefonom."
Ovo je jedan od “ključnih” pasusa autobiografije “Moj život” bivšeg američkog predsednika Bila Klintona koji je, sudeći prema anketama, zagolicao znatiželju američkih čitalaca, načinivši knjigu bestselerom i pre nego što se pojavila u knjižarama. Bil Klinton, ne upuštajući se u “pikantne” detalje “neprikladnih” susreta sa tadašnjom stažistkinjom Levinski, opisuje sled događaja koji su svojevremeno pretili da mu ugroze i posao i porodicu, a danas mu, u sećanjima sabranim na 957 strana, donose veoma dobru zaradu.
"U februaru 1997. godine, Monika je bila među gostima večernjeg snimanja mog radio-obraćanja, posle čega smo se ponovo nasamo sastali tokom 15 minuta. Osećao sam gađenje prema samom sebi što to činim, i u proleće, kada sam je ponovo video, rekao sam joj da je to loše za mene, moju porodicu, za nju i da to ne mogu više da radim. Takođe sam joj rekao da je inteligentna, zanimljiva osoba koja može da ima dobar život, i da ću, ako želi, da budem njen prijatelj i da joj pomognem", piše Klinton.
Monika je, kaže, nastavila da posećuje Belu kuću, videli su se nekoliko puta, ali se ništa “nedolično” nije dogodilo. U oktobru ga je pitala da joj pomogne da dobije posao u NJujorku, i on joj je, kaže, pomogao. U decembru su se oprostili.
"Ono što sam radio sa Monikom Levinski bilo je nemoralno i ludo. Duboko sam bio posramljen zbog toga, i nisam želeo da se to sazna... Želeo sam da zaštitim svoju porodicu i sebe od moje sebične gluposti...", ispoveda se Klinton.
Dnevnik “Vašington post” je prvi, seća se, objavio priču o aferi sa Monikom Levinski, Kenet Star je počeo da istražuje optužbe, a Klinton je, kaže, ohrabrivao Moniku da laže u vezi sa aferom. No, kako se kasnije ispostavilo, Monika se već 1996. godine poverila koleginici Lindi Trip o vezi sa predsednikom. Tripova je te razgovore počela da snima i trake kasnije ponudila magazinu “NJusvik”, a 12. januara 1998. godine i Kenetu Staru. Iako je, primećuje Klinton, snimanje razgovora po zakonu države Merilend bio prestup, Star je Tripovoj obećao zaštitu.
Klinton je bio siguran da Star želi da ga otera sa položaja predsednika, i bio je, kaže, rešen da mu to ne dopusti.
"Nastavio sam da radim svoj posao, i odugovlačio, poričući šta se desilo - Hilari, Čelzi, mojim službenicima i kabinetu, prijateljima u Kongresu, novinarima, i američkom narodu. Najviše žalim što sam ih sve obmanuo", kaže Klinton.
Na dan Klintonovog obraćanja naciji u vezi sa stanjem u zemlji, 27. januara 1998. godine, dok je Star uveliko istraživao “aferu Levinski”, prva dama Hilari je, seća se tadašnji šef Bele kuće, na TV stanici En-Bi-Si rekla da ne veruje u optužbe protiv svog supruga i da “široka desničarska konspiracija” od 1992. godine pokušavala da ih uništi.
Nekoliko meseci kasnije, 15. avgusta, uoči samog svedočenja, Klinton se seća kako je usred besane noći, probudio Hilari da joj kaže šta se dogodilo između njega i Monike Levinski:
"Gledala me je kao da sam je udario u stomak, gotovo podjednako ljuta što sam je lagao u januaru, kao i zbog onoga što sam uradio."
Morao je, potom, da razgovara i sa Čelsi:
"Na neki način, to je bilo još teže. Pre ili kasnije, svako dete sazna da roditelji nisu savršeni, ali ovo je prevazilazilo sve što je normalno. Uvek sam verovao da sam dobar otac. Sada je Čelzi morala da sazna ne samo da je njen otac uradio nešto užasno pogrešno, već da nije ni njoj ni njenoj majci rekao istinu o tome. Bojao sam se da ću da izgubim ne samo svoj brak, već i ljubav i poštovanje svoje kćerke."
Posle opisa četvorosatnog svedočenja, Klinton se seća obraćanja naciji u kojem je priznao da ih je sve obmanuo. Starovu “predugu i preskupu” istragu okarakterisao je kao “politički inspirisanu, izrazivši veru u mogućnost oporavka svog porodičnog života i nacije zaustavljanjem ličnog uništavanja.
"Sledećeg dana smo krenuli u Martas Vinjar na godišnji odmor. Moja supruga i kćerka jedva da su razgovarale sa mnom. Noću, Hilari je išla gore u krevet, a ja sam spavao na kauču", seća se.
"Najviše su mi pomogli, da preživim i funkcionišem, moji bližnji. Hilarina braća i moj brat su bili divna podrška. Rodžer se šalio da je, najzad, lepo biti brat koji nije u nevolji. Hju je dolazio iz Majamija svake nedelje da pričamo o sportu, i zasmejavao me. Toni je dolazio na naše porodične kartaške mečeve. Moja tašta i Dik Keli su bili sjajni prema meni."
"Uprkos svemu, naša kćerka me je još volela. I još važnije, Hilari je stajala uz mene i volela me sve vreme. Od trenutka kada smo se prvi put sreli, voleo sam njen smeh. Usred svih apsurda, ponovo smo se smejali, vratili smo se našem nedeljnom savetovalištu i našoj zajedničkoj odlučnosti da uzvratimo desničarima."
Bivši predsednik SAD zaključuje svoja sećanja na aferu koja je potresala ne samo njega lično, njegovu porodicu i Ameriku, već je imala i odjeke širom sveta:
"Nikada neću da budem savršena osoba, ali Hilari se ponovo smejala, Čelzi je dobro napredovala na Stanfordu, ja sam radio posao koji volim, a proleće se osećalo u vazduhu".