Godine 1981. Josip Broz Tito, doživotni predsednik bivše SFRJ, bio je mrtav nešto više od 10 meseci. Njegova država, utvrda socijalizma i samoupravljanja, suočena je s neviđenom ekonomskom krizom. Nema brašna, kafe, ulja, deterdženta. Benzin se prodaje na bonove i uz ograničenja.


Restrikcije električne energije paralizuju normalan život. Nema ni deviza, privreda se bukvalno ruši. Državni vrh, okupljen u Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka, vrhovno kolektivno telo koje se bavi najtajnijim pitanjima državne sigurnosti, diskretno se okupilo u Zagrebu. Na čelu im je drug Svileni, Hrvat Vladimir Bakarić. Titov saborac i jedan od poslednjih originalnih ideologa jugoslovenskog komunizma. Tema tajnog sastanka (pretpostavlja se održanog u Vili Vajs na Prekrižju) samo je jedna i nema veze sa dramatičnim stanjem u jugoslovenskoj ekonomiji.


Drugovi se bave sasvim drugom, njima očigledno opasnijom pretnjom po nacionalnu bezbednost: Titovom odbačenom suprugom Jovankom Budisavljević. Udovica Broz, koja je poslednje godine Titovog života provela u političkoj i fizičkoj izolaciji od supruga i javnosti, preti da će objaviti svoje memoare i, nakon godina potpunog ćutanja, javno i brutalno napasti one za koje smatra da su krivi za njeno progonstvo.


Panika je zbog udovice ogromna. Crveni vladari Jugoslavije neće mirno da čekaju Jovankin udar. To je napad na Tita, ali i na sve njih. To ne može da prođe. Upravo započinje jedan od najdramatičnijih političkih obračuna u poslednjoj deceniji postojanja SFRJ. Mediji su dobili na uvid godinama skrivani dokument predsedništva SFRJ.


On daje šokantni uvid u dotad nepoznati i mistični svet „crvene elite“, brak Tita i Jovanke. On je prepun intriga, podlih političkih urota, neviđenog luksuza pa rastrošnog života muškarca i žene koji su bukvalnoodređivali sudbine svojih podređenih, ali i miliona stanovnika bivše države.


Bela knjiga o Jovanki Broz” sve to otkriva. U drugom nastavku “Bele knjige” otkrivaju se najsočniji Jovankinitračeve koje je širila o onemoćalom Titu, slikoviti detalje teškog mobinga osoblja u predsedničkoj rezidenciji i brutalni odgovor državnog i partijskog vrha na političke ambicije Brozove supruge.



Formiranje, zadaci i rad komisije saveza komunista Jugoslavije


Sveukupno stanje i odnosi, sumnjičenje kadrova na radu u rezidenciji za prisluškivanje razgovora i za špijunažu, uticaj Jovanke Broz na kadrovska i druga rešenja ne samo u rezidencijama, nego i šire, određeni spoljnji uticaji na odnose u Rezidenciji i pokušaji Jovanke Broz da se meša u državničke i političke poslove i odluke postali su ozbiljna smetnja, pa je Predsednik SKJ 22. januara 1974. godine formirao posebnu komisiju, koja je imala zadatak da utvrdi pokušaje pojedinaca izvan Rezidencije koji posećuju Jovanku Broz da utiču na atmosferu i odnose u Rezidenciji, da sagleda i oceni optužbe koje je Jovanka Broz iznosila o specijalnom savetniku Predsednika Republike i Vrhovnog komandanta oružanih snaga za pitanja bezbednosti, general-pukovniku Ivanu Miškoviću, da sagleda opšte stanje i odnose u Rezidenciji i mogućnosti za poboljšanje organizacije i rada službi koje neposredno rade za potrebe Predsednika Republike.


U Komisiju su određeni potpredsednik Predsedništva SFRJ Rato Dugonjić, za predsednika, a za članove: Dobrivoje Vidić, član Predsedništva SFRJ; Jure Bilić, Stevan Doronjski, Todo Kurtović i Fadilj Hodža, članovi Izvršnog biroa Predsedništva SKJ; a iz JNA general-pukovnici Miloš Šumonja, Džemil Šarac i Ivan Kukoč.


Predsednik Republike je pre početka rada Komisije primio Ratu Dugonjića i izneo mu razloge zbog kojih je odlučio da formira Komisiju. Ukazao mu je na delikatnost i složenost rada Komisije, na mogućnost postojanja klapa koje pokušavaju da utiču na Jovanku Broz, što utiče na atmosferu u Rezidenciji. Predsednik Republike je zahtevao da se ispita ko stoji iza toga i sa kakvim ciljem i da se obave potrebni razgovori sa svim ljudima o kojima se radi, kao i da se o svemu upozna on lično i Predsedništvo SKJ.


Predsednik Republike je zahtevao da se ispita ko stoji iza toga i sa kakvim ciljem i da se obave potrebni razgovori sa svim ljudima o kojima se radi, kao i da se o svemu upozna on lično i Predsedništvo SKJ. Pre početka rada Komisije SKJ, predsednik Komisije je razgovarao i sa Jovankom Broz.


-Znate kako se on za sve to sekira. Sam nameštakrevet, nema ko da mu ga namesti, ona nikome ne da u kuću, ja sam mesecima kuvar i drugi, a šta ja znam da kuvam, znate – što i vi. Svi smo špijuni, izdajnici, niko ne valja i to su vam i dalje stalne optužbe. Ne znam šta da se radi - izjavio je jedan od Titovih ađutanata.


U tom razgovoru Jovanka Broz je iznela da je Služba bezbednosti u Rezidenciji okrenuta prema njoj, da je prati i da prikuplja informacije o tome šta radi i govori i slično, sve u cilju da je diskredituje u očima Predsednika Republike. Iznela je svoje mišljenje da je Služba bezbednosti SR Srbije (Slavko Zečević) u dosluhu sa Službom bezbednosti Armije, u kojoj je Ivan Mišković i dalje prisutan.


Jovanka Broz je tvrdila predsedniku Komisije da ima dokumentaciju koja sadrži teške optužbe na rad generala Miškovića, kao i da ima značajne podatke i o nekim drugim važnim pitanjima. Dalje je rekla da je Služba bezbednosti u Armiji slaba, da je okrenuta i prema civilima, i da iz te Službe "otiču informacije u nenadležne pravce". Tom prilikom Jovanka Broz je pravila aluzije i na saveznog sekretara za narodnu odbranu, generala armije Nikolu Ljubičića.

Predsednik Komisije je tražio od Jovanke Broz da Komisiji ustupi dokumentaciju o kojoj govori i da joj tako olakša rad. U tom razgovoru i u toku rada Komisije Jovanka Broz nije ni na njegova ponovljena traženja ustupila dokumentaciju za koju je tvrdila da poseduje.


U centru optužbi koje je iznosila Jovanka Broz bio je general Ivan Mišković kao organizator i inspirator svih protivzakonitih radnji protiv nje, a u konačnoj liniji i protiv Predsednika Republike. U vezi s tim, Jovanka Broz je iznela da je on prelazio svoje nadležnosti, da je u Službu bezbednosti doveo rođake i prijatelje, uglavnom Slavonce, da se bavio ozvučavanjem rezidencije, praćenjem njenog kretanja, otvaranjem njene pošte, vrbovanjem osoblja i sl. Smatra da je Ivan Mišković nacionalista, da je njegov brat Milan takođe nacionalista i produžena ruka svoga brata, da takve snage i dalje aktivno deluju u SR Hrvatskoj, itd. Komisija je u toku januara, februara i marta 1974. godine vodila razgovor ili uzela izjave od 23 lica koja su se nalazila na određenim dužnostima u rezidenciji ili su te dužnosti obavljali u ranijem periodu.


Iz raspoložive dokumentacije proizlazi da je Komisija vodila razgovore i uzela izjave od sledećih lica: general-pukovnika Ivana Miškovića, specijalnog savetnika predsednika Republike i Vrhovnog komandanta oružanih snaga za pitanja bezbednosti; pukovnika Nikole Marića, načelnika Odeljenja bezbednosti Komande 5. armije; pukovnika Drage Jovanovića, iz Uprave bezbednosti SSNO; pukovnika Veljka Dimića, ađutanta iz Uprave bezbednosti SSNO; pukovnika Veljka Dimića, ađutanta Vrhovnog komandanta, general-potpukovnika Stjepana Domankušića, načelnika Uprave bezbednosti SSNO; pukovnika Pepe Šeparevića, načelnika Odeljenja bezbednosti Kabineta Predsednika Republike; Marka Vrhunca, ličnog sekretara i šefa Kabineta Predsednika Republike, Aleksandra Šokorca, šefa Kabineta Predsednika Republike; Aleksandra Petrovića, funkcionera Savezne skupštine; pukovnika Ivice Zbiljskog, iz Rezidencije Predsednika Republike; pukovnika Koste Jeličića, ordonansa Vrhovnog komandanta oružanih snaga; Bose Lojović, službenika u Kabinetu Predsednika Republike; pukovnika Marka Agbabe, vozača Vrhovnog komandanta oružanih snaga; pukovnika Anđelka Valtera, načelnika Odeljenja bezbednosti Kabineta Predsednika Republike; i general-potpukovnika Brune Vuletića, načelnika Kabineta Vrhovnog komandanta.


Komisija je obavila razgovore i sa generalom armije Ivanom Gošnjakom, ranijim saveznim sekretarom za narodnu odbranu, generalom armije Nikolom Ljubičićem, saveznim sekretarom za narodnu odbranu; Lukom Banovićem, saveznim sekretarom za unutrašnje poslove; Slavkom Zečevićem, republičkim sekretarom za unutrašnje poslove SR Srbije i Silvom Gorencom, podsekretarom za poslove službe državne bezbednosti u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove. Na osnovu građe koju je prikupila Komisija SKJ produbljena su saznanja o pokušajima mešanja Jovanke Broz u državničke poslove Predsednika Republike, o odnosu prema osoblju u rezidencijama i Kabinetu predsednika Republike i njegovim saradnicima, kao i o njenom odnosu i ponašanju prema Predsedniku Republike.

Saznanja o pokušajima mešanja Jovanke Broz u državničke poslove


U izjavi pukovnika Veljka Dimića, ađutanta Vrhovnog komandanta oružanih snaga, datoj Komisiji SKJ, između ostalog, navodi se da je Jovanka Broz govorila da se vrši prisluškivanje u Rezidenciji, da se ona i predsednik Republike prate i da se, u odnosu na to, ništa nije promenilo ni posle Četvrtog plenuma. Pri tome je navela kako je pukovnik Anđelko Valter (načelnik Odeljenja bezbednosti Kabineta Predsednika Republike) zahtevao od vozača (pukovnika Marka Agbabe) da se preko putnih lista prati kuda ona putuje.


Pukovnik Pepo Šeparević, u razgovorima sa Komisijom SKJ, izjavio je da je došao do uverenja da se u Rezidenciji nije ništa moglo uraditi, a da Jovanka Broz za to ne zna; da Jovanka Broz nije dala saglasnost da se oko rezidencije urade televizijski i signalni sistem obezbeđenja, iako se Predsednik Republike sa tim bio složio, da nikada nije obilazila osoblje u kuhinji, što je Predsednik Republike inače činio i pokazivao puno pažnje prema tom osoblju; da je bilo slučajeva kada nije bilo nikoga da pripremi hranu za Predsednika Republike, tako da su morali kuvati pukovnik Anđelko Valter, načelnik Odeljenja bezbednosti Vrhovnog komandanta ili lekar. Znajući za osetljivost Predsednika Republike na te probleme (nepopunjenost, neurednost, prljavština, ostajanje bez najnužnije posluge u Rezidenciji i slično), on je izražavao bojazan da "neko nije namerno jurišao na Predsednika Republike". U vezi s tim, više ađutanata je znalo reći da će takvo stanje u Rezidenciji "smanjiti život Predsedniku Republike", da će ga to "doći glave" i sl.


Predsednik Republike, ne jedan put, dizao sa stolice, odlazio do sporednih vrata svog Kabineta i ljutito ih zatvarao (lupio) koja bi ona odškrinula i naslonila na njih uvo u pokušaju da čuje o čemu se razgovara.


Marko Vrhunec, lični sekretar i šef Kabineta Predsednika Republike, u svojoj izjavi datoj Komisiji SKJ, između ostalog, iznosi da organizacija službi u Rezidenciji nije bila takva kako je to bilo nužno. Zbog otpuštanja i neblagovremenog prijema kuvara, konobara i spremačica, ponekad nije bilo nikoga da spremi hranu, posluži, pospremi sobe i sl. Iznosi da je predloge za popunu ovih službi radnicima Jovanka Broz često odbijala.


Jovanka Broz je govorila da je vojska, odnosno njena bezbednost preuzela dominantan uticaj oko i u Rezidenciji, da se ona prisluškuje i špijunira i da pojedinci rade u korist stranih obaveštajnih službi. Jednom prilikom je rekla da će u vezi s tim tražiti komisiju ili "četvrti plenum".


Sa tom izjavom Jovanke Broz on je "upoznao Predsednika Republike u proleće 1972. godine", koji je rekao: "To su gluposti".


U vezi sa primedbama koje je Jovanka Broz davala na rad Vojne službe bezbednosti, Vrhunec smatra da možda tu nekog uticaja ima i 21. sednica Predsedništva SKJ u Karađorđevu, "što je za nju bila neka vrsta šoka, jer je bila u dobrim odnosima sa Perom Pirkerom, Savkom Dabčević-Kučar i Mikom Tripalom, a bila je protiv toga da se Predsedniku Republike daju žalbe upućene iz Podravske Slatine".


U vezi s tim, on dalje iznosi da je Jovanka Broz mislila da "sama može da odredi šta je dobro a šta nije, pa možda iz bojazni da se otkrije da ako kod tih njenih odluka negde pogreši, a to može da utvrdi vojna bezbednost". Vrhunec je izneo da se Stevo Krajačić vrlo često javljao telefonom Jovanki Broz i dolazio kod nje. Ovaj navod Vrhunca potvrdio je i Aleksandar Šokorac u svojoj izjavi (Videti dokumenat br. 1/13).


Pročitajte još: JOVANKINA TUŽNA SUDBINA: Zahvaljujući Indiri Gandi oprostila se od Tita


Vrhunec je izneo da se Stevo Krajačić vrlo često javljao telefonom Jovanki Broz i dolazio kod nje. Ovaj navod Vrhunca potvrdio je i Aleksandar Šokorac u svojoj izjavi (Videti dokumenat br. 1/13).


Aleksandar Šokorac, u izjavi datoj Komisiji SKJ, navodi da je organizacija rada u Rezidenciji bila na najnižem nivou, da nije postojala ni adekvatna zaštita Predsednika Republike, da u Rezidenciji nije bilo najnužnije posluge (kuvara, konobara, spremačica i sl.), što se sve odražavalo na raspoloženje i zdravlje Predsednika Republike.


Sve predloge oko popune rezidencije odgovarajućim kadrovima Jovanka Broz je redovno odbijala, pa je predložio Komisiji SKJ da se nešto hitno preduzme, "jer nije siguran da se u ovakvoj dezorganizaciji ne može nešto i krupno desiti".


Šokorac ističe da je Jovanka Broz imala mnogo primedbi na organizaciju i rad službi u rezidencijama, posebno na Brionima, da nije dozvoljavala da se sprovedu odluke "sa Brda" o reorganizaciji službi u rezidencijama, te da mu je često govorila o špijuniranju i prisluškivanju u Rezidenciji.


U vezi s tim, iznosila je kako se i dalje osećaju tragovi Ivana Miškovića i Anđelka Valtera "koji i dalje rade".


General armije Nikola Ljubičić, savezni sekretar za narodnu odbranu, u razgovoru sa Komisijom SKJ, između ostalog, iznosi da je vojnoj organizaciji velike probleme pričinjavalo opšte stanje u rezidenciji, a povezano s tim i stvaranje uslova Predsedniku republike za normalno obavljanje njegovih državničkih funkcija, kao i njegova lična bezbednost.


Ukazuje da je opšte stanje u Rezidenciji bilo takvo da se nije mogla garantovati bezbednost Predsednika Republike i da su, po njegovim saznanjima, na Rezidenciju vršeni i spoljnji uticaji, ali da o tome malo zna.


O tome je u više navrata razgovarao sa vrhovnim komandantom, koji je uvek pokazivao dobru volju da se stvari srede, ali kada je nešto trebalo konkretno realizovati onda se odustajalo od odluka, "jer su ga ubedili u suprotno".


Ljubičić je naveo da ga je Vrhovni komandant jednom prilikom pitao: "Ko obaveštava Jovanku Broz o nekim stvarima?", a zatim rekao: "Jovanka ima jednu grupu bivših udbovaca koja je dobro obaveštava o događajima u Hrvatskoj" (mas-pokret). Na Ljubičićevu konstataciju da vojna organizacija nije sa tim upoznata, Vrhovni komandant nije tražio da se to ispita.


Ljubičić dalje iznosi da je Jovanka Broz o svemu bila u toku, da se u Rezidenciju moglo ulaziti samo po njenom odobrenju i bez saglasnosti nadležnih službi iz Rezidencije, te da je za nju glavni autoritet bio Stevo Krajačić koji je u rezidenciju mogao dolaziti u svako doba. Ona ga o svemu konsultuje i sa njim sarađuje.


Ljubičić je ukazao Komisiji SKJ da su se preko Jovanke Broz uručivala neka pisma iz JNA za Vrhovnog komandanta i da ga je zaobilazila kada je primala pojedine pripadnike JNA (pukovnik Rusić). S tim u vezi, on je istakao: "Ako će se neko iz JNA žaliti Jovanki Broz i ona o tome odlučivati – onda nema JNA".


Izneo je da je Jovanka Broz noću obilazila straže oko Rezidencije, a od njega je tražila da obiđe Gardijsku brigadu i da "vidi kakva je". Pošto je odbio njen zahtev, smatra da ga zbog toga "ne podnosi" i često "napada".


Pročitajte još: Počela rekonstrukcija kuće Titove udovice: Saznajemo čemu će služiti Jovankina vila


Pukovnik Ivica Zbiljski, u svojoj izjavi datoj Komisiji SKJ, između ostalog, navodi da su nervozu u Rezidenciji unosili zahtjevi Jovanke Broz da se uradi nešto što je inače bilo nerealno, da je Jovanka Broz govorila da se prisluškuje i da je u to umešana Služba bezbednosti JNA.


Zbiljski iznosi da je, zbog radova u Rezidenciji, moralo da dođe i do pomeranja PTT instalacija, pa i u kancelariji Jovanke Broz, što je ona pripisivala da se to čini radi prisluškivanja. O svim tim radovima on je redovno referisao Predsedniku Republike, a nekada i Jovanki Broz, pa smatra da je otuda i dolazilo do njenih primedbi i prigovora na njegov rad. Izjavu Zbiljskog o izvođenju radova i promeni instalacije u rezidencijama, uz prethodnu saglasnost Predsednika Republike potvrđuje i pukovnik Kosta Jeličić, ordonans Vrhovnog komandanta. On ukazuje da je Jovanka Broz često govorila o prisluškivanjima u Rezidenciji, što je povezivala i sa promenama instalacija i slično.


Saznanja o odnosu Jovanke Broz prema osoblju Rezidencija i okolini Predsednika Republike


Mirko Milutinović ističe da mu je Jovanka Broz u više navrata govorila kako nije zadovoljna radom personala u rezidencijama (da nema ko da radi, da se svi izležavaju, da drugi rukovodioci imaju bolje organizovana domaćinstva, "a nas puštaju da crknemo"), da saradnici druga Tita ne preduzimaju mere da se za rad u rezidencijama odrede najbolji kadrovi, da drugovi iz JNA neće da stave na raspolaganje odgovarajuće kadrove.


Jednom prilikom je rekla kako je Nikolae Čaušesku uspeo da stvori odličnu ekipu. U vezi s tim, navodi da je samo prilikom izbora novog ađutanta, u leto 1973. godine, Savezni sekretarijat za narodnu odbranu dostavio listu od oko 40 generala i pukovnika koji bi se mogli angažovati za tu dužnost i da je ta lista bila kod Jovanke Broz.


"Predsednik Republike je u pojedinim periodima bio bez kuvara, jer je Jovanka Broz odbacivala sve predložene kandidate za ovaj posao, pa su hranu za Predsednika Republike pripremali dežurni lekari i medicinski tehničari, ili je donošena iz "Metropola" ili "Kluba poslanika".


Od šefova Kabineta Predsednika Republike Jovanka Broz je zahtevala da se pojedini radnici smenjuju. Često je tražila i smenjivanje lekara, navodeći da su nesposobni i da neće da se angažuju na poslovima higijene i organizaciji ishrane u rezidenciji.


Vršila je pritisak i na Predsednika Republike da menja svoje odluke o organizaciji i radu službi u rezidencijama. Tako su problemi oko angažovanja kadrova za rad u rezidencijama postajali preokupacija kako Predsednika Republike, tako i njegovih najbližih saradnika (Kardelja i dr.).


Prilikom raspravljanja "problematike" kadrova u rezidencijama, Jovanka Broz je vrlo nepovoljno govorila o tim kadrovima. Milutinović navodi slučaj kada je predsednik Komisije SKJ Rato Dugonjić, izazvan njenim nastupom i primedbama na račun kadrova u rezidencijama, rekao da je čuo da je ona "teška žena", ali da nije mogao ni pomisliti da je stvarno "toliko teška".


Milutinović, takođe, iznosi da je Predsednik Republike, na takva ponašanja i reagovanja Jovanke Broz, stavljao primedbe i isticao da je on zadovoljan sa stanjem u rezidencijama.


On ukazuje da je poznato da Predsednik Republike nije rado prihvatao promene personala u rezidencijama, naročito ne onih kadrova na koje je navikao, u koje je imao poverenja i sa kojima je održavao prisnije odnose (igrao karte, šah, gledao filmske predstave i slično).


Navodi da je Jovanka Broz stalno sumnjičila ljude, posebno vojna lica, ističući pri tome kako skoro niko od osoblja oko Predsednika Republike ne zadovoljava kriterije i kvalitete.


Aleksandar Šokorac iznosi da je Jovanka Broz sumnjičila gotovo sve radnike u Kabinetu Predsednika Republike, da je pojedince smenjivala, postavljajući pitanje "za koga rade" (pukovnik Dimić).


Ovo karakteristično pitanje Jovanka Broz često je postavljala mnogim radnicima u Rezidenciji, sumnjičeći ih da "rade za nekog drugog".


Tako je optuživala skoro sve ranije lične sekretare Predsednika republike da su "radili za nekog drugog" i uporno se protivila popunjavanju radnih mesta ličnih sekretara, što je veoma otežavalo rad Predsednika republike i Kabineta. Navodi, također, da mu je jedan od ordonanasa rekao da Jovanka Broz optužuje i njega (Šokorca) da "radi za nekoga" ("Za koga radi taj Šokorac, da li za Kuću ili za CK"). Naglašava da je na ovaj i na niz drugih načina Jovanka Broz otežavala atmosferu stalno sumnjičeći sve i svakoga i da je zbog toga, ne retko, stvarana situacija da je Predsednik Republike ostajao bez adekvatne zaštite i potrebne lekarske brige.


Jovanka Broz je imala loš odnos i prema drugom osoblju na radu u rezidencijama. Kao ilustraciju, navodi da mu je u jesen 1973. godine Jovanka Broz naredila da se otpuste sve radnice koje su obavljale poslove održavanja u Beloj vili i Vangi na Brionima, iako se radilo o vrlo dobrim, sposobnim i savesnim radnicama, koje su te poslove obavljale godinama.


Tom prilikom Jovanka Broz mu je rekla da ovim radnicima saopšti da se "od tog momenta smatraju otpuštenim, jer nisu na potrebnom nivou" i da se ne mogu zaposliti ni na bilo kojem drugom radnom mestu na Brionima (hoteli, drugi objekti i sl.), kao i da od sledećeg dana nemaju više ni pristupa na Brione. Otpuštanje ovog osoblja i niz sličnih postupaka Jovanke Broz – kako na Brionima tako i u Beogradu – izazivalo je zaprepašćenje i opravdano negodovanje, ne samo onih koji su time bili pogođeni, nego i šire, jer se to nije moglo sakriti.


U vezi s tim, ljudi u Puli i Fažani su, na primer, pitali: "Kako to da se osoblje koje je godinama radilo na Brionima 'preko noći' otpušta". Kabinet Predsednika Republike je, u saradnji sa opštinskim i drugim organima, nastojao da otpuštenom osoblju nađe novo zaposlenje, ali to uvek nije bilo lako, niti su se mogli rešiti mnogi drugi problemi u kojima su se ovi ljudi odjednom i bez svoje krivice našli. Kada je Jovanku Broz upozorio da se na taj način krše elementarna prava radnika (da treba ići na prethodno upozorenje, otkazni rok i slično) i vređa njihovo ljudsko dostojanstvo, ona je grubo rekla da se njeno naređenje "bez pogovora sprovede".


Pročitajte još: Ustaše zarobile Jovanku


Šokorac navodi da je Jovanka Broz, svakom prilikom kada je tražila novo osoblje za rad u rezidencijama, insistirala na svojim "kriterijumima" i da je gotovo uvek odbijala sve predloge koji su joj podnošeni, iako se zaista radilo o najkvalitetnijim i najproverenijim ljudima, koji su pronalaženi po celoj Jugoslaviji i uz najneposredniju pomoć i angažovanje državnih i partijskih rukovodilaca u republikama i pokrajinama i najodgovornijih rukovodilaca u federaciji. Kada bi, najzad, nekog i prihvatila, "taj se ne bi dugo zadržao, već bi, kao i ostali pre njega, po kratkom postupku bio otpušten kao nesposoban".


Situacija se od 1973. godine izmenila i Predsednik Republike je bez Jovanke Broz primao članove svoje porodice, uključujući unuke i praunuke u Belom dvoru i zadržavao na ručku, uoči ili na sam dan rođendana.


Zbog toga su pojedini veoma sposobni i kvalitetni ljudi (kuvari, konobari i sl.), koji su čuli za ovakve postupke (sve se to nije moglo sakriti) odbijali da dođu na rad u rezidencije Predsednika Republike, tako da je u rezidencijama stalno postojalo "nesređeno stanje". To se odražavalo na život i rad Predsednika Republike, kao i na njegovo zdravstveno stanje. Ništa bolji odnos Jovanke Broz nije bio ni prema rukovodećim radnicima u Kabinetu i rezidencijama.


Ona je nastojala da šefa Kabineta, šefa Protokola, ađutanta i druge radnike pretvori u svojevrsnu "kućnu poslugu", insistirajući, na primer, da ti rukovodioci ne budu smešteni u prostorijama Kabineta, već u podrumskim prostorijama Rezidencije u Užičkoj 15 (i to sva trojica u jednoj sobi), gde bi, pod njenim neposrednim rukovodstvom, obavljali one zadatke koje bi ona smatrala prioritetnim.


Pojedini drugovi iz Kabineta (lekari, ordonansi i dr.), zbog "nedostatka" odgovarajućeg osoblja u rezidenciji, bili su prinuđeni da često obavljaju poslove kuvara i spremačica, da pospremaju i brišu prašinu u Rezidenciji i slično. Nikola Ljubičić, u razgovoru sa Komisijom SKJ, pored ostalog, iznosi da su mu se vojna lica iz Kabineta Vrhovnog komandanta (uglavnom generali) i Rezidencije, u više navrata žalili na postupke Jovanke Broz prema njima ili prema drugim licima. Ona ih je optuživala da će otrovati Predsednika Republike (davanjem lekova i sl.). On je izneo uticaj Jovanke Broz na kadrovska rešenja u Rezidenciji i da je između nje i mnogih rukovodećih ljudi u Rezidenciji dolazilo do nesuglasica (Vuletić, Valter, Vrhunec i dr.), da je zahtevala da se pojedinci nezakonito otpuštaju iz Rezidencije itd. Svakog ko joj se nije dopadao gonila je i ispraćala ružnim rečima; neke je optuživala da su ruski špijuni (Popovića), a pojedince je znala nazivati telefonom i sa njima razgovarati po 3-4 sata neprekidno. Komunistička svest tih ljudi se bunila, ali su oni i dalje ostajali na svojim dužnostima, jer Predsednik Republike nije dozvoljavao da se oni smenjuju, a oni su poštovali Predsednika Republike.


Ljubičić ističe da je ovakvim postupkom Jovanke Broz razbijena vojna organizacija oko Predsednika Republike, a time i njegova bezbednost. On iznosi dalje da se niko iz vojnog rukovodstva nije smeo interesovati za Predsednika Republike, jer je Jovanka Broz "oko toga podmetala zadnje misli". Nije dozvoljavala da se bliže dođe do Predsednika Republike, posebno kada je bila u pitanju lekarska briga, pa se moralo obazrivo da se nekome ne bi nešto prigovorilo. Ljubičić iznosi da je o ovim pitanjima u više navrata razgovarao sa Vrhovnim komandantom i da on nije imao primedbi na rad vojnih lica u rezidenciji. Naprotiv, on se o njima vrlo pohvalno izražavao. O tome govori i činjenica da su neki ostajali na radu u Rezidenciji i po 15-20 godina. I pored toga što je davao podršku tim kadrovima, prihvatao ih i raspoređivao na nove dužnosti, Ljubičić smatra sebe odgovornim što nije uzimao u zaštitu ljude koji su odlazili iz Rezidencije, a oseća se i dužnim pred njima "jer su osumnjičeni i povređeni". This is a modal window.The media could not be loaded, either because the server or network failed or because the format is not supported. Ističe da to nije činio iz razloga što nije hteo da otežava situaciju u Rezidenciji i što je smatrao da će se njihovim odlaskom stvoriti mir i obezbediti što povoljniji uslovi za život i rad Vrhovnog komandanta.


Na slične postupke i odnos Jovanke Broz prema osoblju u Rezidenciji i iz okoline Predsednika republike ukazuju i druga lica s kojima je Komisija obavila razgovor, ili je uzela njihove izjave. Tako Ivan Mišković, u razgovoru sa Komisijom SKJ, ističe da mu je Jovanka Broz davala primedbe na rad nekih ađutanata i da je o tome referisao Predsedniku Republike, ali da je on odlučio da oni i dalje ostanu na svojim dužnostima. Pepo Šeparević, u razgovoru sa Komisijom SKJ, između ostalog, navodi da su mu se pojedinci na radu u rezidencijama žalili na postupke Jovanke Broz i da su mnogi otišli iz rezidencija, a da se malo ko od njih sa njom pozdravio. Ističe da je Predsednik republike bio zadovoljan sa radom tih ljudi za vreme njihove službe u rezidencijama i da je "gledao i slušao ljude kako plaču zbog takvog odnosa", a njih je brinulo stanje u rezidencijama, pogotovo kada su znali kako je Predsednik republike na to osetljiv. Zbog takvog odnosa Jovanke Broz godinama je nedostajao kadar za rad u rezidencijama, a za poslednjih pet godina kroz rezidencije je prodefilovalo oko 100 ljudi, od kojih su mnogi otišli "brže nego što su mislili i na način koji nije u redu".


To se odnosi i na najveće dužnosti u rezidencijama i na izrasle komuniste i rukovodioce. Navodi i slučajeve pojedinaca koji su se razboleli (infarkt) zbog takvog odnosa ili otpuštanja iz rezidencija. Šeparević dalje navodi da je Jovanka Broz za neka lica u rezidencijama davala teške kvalifikative u stilu "otpustiti i ne dati zaposlenje" i slično. U vezi s tim, jednom priliko joj je ordonans Vrhovnog komandanta, pukovnik Mane Adžić, praveći razlike u odnosu prema ljudima između Tita i Jovanke Broz, doslovno rekao: "Istorija će o Predsedniku Republike pisati zlatnim slovima, vodite računa kako će o Vama." Šeparević iznosi da je Predsednik Republike zabranjivao ordonansima da rade bilo kakve druge poslove u Rezidenciji, ali su ih oni ipak obavljali, "jer smo znali ako to ne uradimo mi onda će ih morati uraditi sam Predsednik Republike". Anđelko Valter, u izjavi datoj Komisiji SKJ, između ostalog, navodi da ga je Jovanka Broz optuživala za prisluškivanje njenih razgovora u Rezidenciji, a da je pojedince sumnjičila i za špijunažu (pukovnika Ivicu Zbiljskog). Tvrdi da o tome ima i dokumentaciju. Dalje navodi da je on o ovim slučajevima i optužbama Jovanke Broz upoznao Predsednika Republike i da je Predsednik republike tom prilikom rekao: "Hajde, beži!".


Anđelko Valter dalje iznosi da su telefonski razgovori Jovanke Broz sa pojedincima na radu u Rezidenciji trajali satima. Istu tvrdnju iznosi i general-pukovnik Bruno Vuletić, načelnik Kabineta Vrhovnog komandanta.


Saznanja o odnosu i ponašanju Jovanke Broz prema saradnicima Predsednika Republike.


Jovanka Broz je često davala mišljenja i o pojedinim državnim i partijskim rukovodiocima, kao i o najbližim saradnicima Predsednika Republike i članovima njihovih porodica.


Ta mišljenja su ne retko bila uvredljiva i za te rukovodioce i za članove njihovih porodica. To se u početku dešavalo ređe, a vremenom je postala praksa, pa čak i "opsesija" Jovanke Broz, koja je otvoreno pokušavala da utiče da i Predsedniku republike nametne svoje mišljenje o njima. O ponašanju Jovanke Broz prema najbližim saradnicima Predsednika republike Mirko Milutinović iznosi da je ona u razgovorima sve otvorenije kritikovala veći broj rukovodećih drugova i tvrdila da se ide na potiskivanje Predsednika Republike sa funkcija koje obavlja.


Tvrdila je da i "Služba bezbednosti ima određene zadatke".


Jovanka Broz nije dozvoljavala da se Predsedniku Republike pruža potrebna zdravstvena zaštita, čak i u periodima kada mu je bilo ozbiljno narušeno opšte zdravstveno stanje (česta smena zdravstvenog osoblja, sumnjičenje pojedinaca da će ubiti Predsednika republike, nedozvoljavanje ulaska u prostorije u kojima je boravio i sl.).


Kao ilustraciju, navodi da mu je Jovanka Broz jednom prilikom u Karađorđevu rekla da je neshvatljiv uticaj koji braća Mišković imaju u rukovodstvu, iako su poznati njihovi negativni stavovi. Milutinović, također, iznosi da je Jovanka Broz sve otvorenije iznosila i svoje primedbe i mišljenja o pojedinim rukovodiocima i saradnicima Predsednika Republike, kao i o njihovim suprugama. Anđelko Valter iznosi da mu je Jovanka Broz u jednom telefo