POSLE dve godine, na malim ekranima ponovo ide serija "Senke nad Balkanom". Poput prve sezone, sudeći po prvim reakcijama, i njen nastavak pokrenuće razne reakcije na ovaj pogled na srpsku istoriju dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Autori su se potrudili da gledalištu ponude spektakl koji je kombinacija akcije, drame i misterije, između blatnjavih ulica Jatagan male i blistavih bečkih salona.
Posredstvom starih i novih likova, stvarnih i izmišljenih, rekonstruiše se deo istorije koji je decenijama bio skrivan od javnosti i koji nas, na posredan način, podseća da su "senke prošlosti" na uzavrelom Balkanu i danas aktuelne. U galeriji istorijskih ličnosti, koje daju posebnu atmosferu ovoj priči, pominjemo samo neke:

Mustafu Golubića, vajara Ivana Meštrovića, Antu Pavelića, generala Petra Živkovića. Zahvaljujući digitalnim inovacijama, dobar deo gledališta u prilici je da odgleda svih deset epizoda odjednom. Na taj način mogla je da se sklopi celovita slika o liku koga fantastično igra Nebojša Dugalić, a koji je bio, i u istoriji ostao, oličenje moći pre, za vreme i posle diktature, odnosno ličnog režima kralja Aleksandra I Karađorđevića.

PROČITAJTE JOŠ: Monasi se uzdaju u Stefana Dečanskog, a KFOR u veći broj vojnika: Kako žive Dečani posle nagoveštaja o napadu

Ne ulazeći u tačnost situacija i događaja vezanih za generala Živkovića u ovoj televizijskoj priči, nije zgoreg napraviti mali osvrt na njegovu ličnost i životnu storiju ovog moćnog čoveka, malo poznatog našoj javnosti.

PETAR Živković je jedna od najintrigantnijih ličnosti naše političke istorije prve polovine 20. veka. Njegovo ime pominjano je u najrazličitijim, ali uglavnom negativnim kontekstima. Kao istaknuti oficir i političar bez skrupula dospeo je do najviših državnih položaja. Bio je perjanica kralja Aleksandra u proklamovanoj ideologiji integralnog jugoslovenstva, ali i jedan od prvih političara u Srbiji i Jugoslaviji o čijem homoseksualizmu su se ispredale priče.

Sin kazandžije iz Negotina, rođen je prvog dana januara 1879. godine. Završio je gimnaziju u Zaječaru, a potom i Niži tečaj na Vojnoj akademiji u Beogradu 1899. Kao konjički potporučnik službovao je tri godine u Nišu. Odlikovao se revnosnim vršenjem dužnosti i brzim napredovanjem u službi, i to ga je preporučilo za doškolovanje na akademiji.

Princ Đorđe Karađorđević

Učešćem u Majskom prevratu 1903. godine, kojim su svrgnuti Obrenovići, zadobio je poverenje nove dinastije. I on bio taj koji je mladog kraljevića Aleksandra pratio pri dolasku iz Rusije u Srbiju, a zatim mu je, u činu kapetana, dodeljen kao stalni pratilac.
Zbog sukoba sa vođstvom zaverenika, koji će se kasnije nazvati "Crna ruka", njegovo učešće u ovom događaju umnogome je minimizirano, a on predstavljen kao kukavica, koji od straha tobož dugo nije mogao da otključa glavnu kapiju. Istina je sasvim drugačija: pokazao se prisebnim i energičnim. Žandarmima koji su bili oko njega doviknuo je da je preuzeo komandu nad njima, i naredio im zatim: "Puške u šoške i u stražu - marš".
U VREME aneksije Bosne i Hercegovine, posle skandala koji je priredio princ Đorđe Karađorđević svojim ponašanjem i prema austrougarskom poslaniku, početkom februara 1909, tada još mladi zaverenici su odlučili da ga pošto-poto uklone sa mesta prestolonaslednika. Po pismenom svedočenju zaverenika Aleksandra Ace Blagojevića, koje se nalazi u Arhivu SANU, javila se čak i ideja da se on otruje. Od Petra Živkovića, "kao najobazrivijeg i najlukavijeg", potekao je predlog da se u zaveru protiv princa Đorđa uvede i princ Aleksandar kao budući prestolonaslednik. Uspeo ja da od budućeg kralja izmami pismo iz koga se moglo videti da je i on upućen u plan uklanjanja Đorđa.
Pokazao ga je zaverenicima i predložio Apisu da ga on zadrži kod sebe. Ovaj je to odbio, ali se brzo predomislio i zatražio od Živkovića da mu ga, ipak, da. Ali, Živković je tada smislio izgovor kako je pismo uništio... Međutim, Aca Blagojević u svom svedočanstvu tvrdi da Živković nije uništio pismo, već ga je zadržao. Posle 1918, tada već regenta Aleksandra je obavestio da pismo čuva u sefu jedne banke, i ako bi mu se ma šta desilo, ono će biti publikovano u stranim novinama.

PROČITAJTE JOŠ: Opisao stotine ubistava do detalja, onda istražitelji otkrivaju nešto šokantno: Zapanjujući slučaj serijskog ubice

Što Đorđe nije bio otrovan, "najzaslužniji" je bio Apis, koji je "celu rabotu" poverio prinčevom ordonansu, majoru Stojanu Popoviću, koji je onda razbio flašu sa mineralnom vodom u kojoj je bio otrov i "iz koje je princ trebalo da pije pri vožnji po Savi".

Dragutin Dimitrijević Apis

U MEĐUVREMENU je pukovnik Živković došao u posed još jednog pisma, pa su ona "držala Aleksandra uz njega, čak i onda kada on nije bio voljan da sarađuje s njim"... U literaturi koja se bavi Solunskim procesom mogu da se pronađu tvrdnje da je Apis "morao da bude osuđen na smrt" zbog pregovora Austrougarske sa silama Antante o separatnom miru, o čemu je bila obaveštena i srpska vlada... Jedan od zahteva austrijskog cara Karla je bio da Srbija "ubuduće prekine svaki odnos i uništi svako društvo ili organizaciju koja bi imala za cilj raspad monarhije" (pismo cara Karla od 11/24. marta 1917. godine). Vlada na Krfu donosi odluku da se u Solunu uhapse oficiri članovi "Crne ruke" i "dadu pod sud".

General Panta Draškić u svojim memoarima (Arhiv SANU) piše, pak, da je Stojan Protić po nalogu regenta Aleksandra otputovao u Ženevu i da je u stupio u vezu sa princem Sikstom Burbon--Parmom, koji je kao opunomoćenik austrijskog cara Karla vodio pregovore o separatnom miru. Ali, princ mu je rekao da s njim ne može pregovarati bez punomoćja regenta Aleksandra. Ovaj je, na to, morao da napiše jedno pismo koje je predato Petru Živkoviću da ga odnese Protiću u Švajcarsku. Kako je u međuvremenu Amerika stupila u rat, situacija se promenila, i regentovo "opasno pismo" trebalo je da bude uništeno. Dobijeni nalog, međutim, Živković nije izvršio. Deponovao ga je u jednoj banci u Švajcarskoj, kako bi pomoću njega "držao Aleksandra pod svojim uticajem".
JOŠ jedan dokaz da je "regent Aleksandar uistinu napisao pismo Sikstu Burbonskom", izneo je u svojim memoarima (Arhiv SANU) i pukovnik Vladimir Tucović. On piše da je Bogoljub Jevtić, predsednik jugoslovenske vlade, 1933. išao u Pariz i od Ota Habzburškog, sina cara Karla, otkupio zabeleške koje su se ticale Srbije prilikom pregovora o separatnom miru. Ta dokumenta su bila vrlo nepovoljna po kralja Aleksandra, a to su bila i ona obećanja caru Karlu koja je Petar Živković u Ženevu odneo...

Završetak Velikog rata dočekao je kao komandant Gardijske divizije i u novoj državi Živkoviću su bila otvorena vrata za dalji uspeh u karijeri. Kralj Aleksandar ga je postavio za ministra vojnog. Glasine o njegovoj homoseksualnosti nisu jenjavale. Ono o čemu se po Beogradu šaputalo, dospelo je u javnost 1924, kada je general Dragutin Okanović, komandant Konjičke divizije, napustio vojsku i optužio ministra Živkovića da je nenormalna ličnost, nervni bolesnik i zlo za čitavu kraljevinu. Ove optužbe iznete su i pred poslanicima Narodne skupštine. Pod pritiskom oficirske i političke javnosti, kralj 1926. odlučuje da penzioniše Živkovića. Međutim, u poslednjem trenutku se predomislio.

Kneginja Olga i knez Pavle
Ostaje nam da nagađamo da li je ministar vojske u tom trenutku povukao svoje adute - kompromitujuća pisma koja je držao u sefu švajcarske banke, i prisilio suverena da promeni svoju odluku. Pričalo se i da je "verni" Aleksandrov pratilac posedovao i neke fotografije na kojima je bio kralj sa nekakvom francuskom prostitutkom.
ČINjENICA je da je, baš u to vreme, i Nikola Pašić razmišljao da ga, posle njegove smrti, general Živković nasledi na čelu Radikalne stranke. Ostale su zabeležene Bajine reči: "Ovaj naš Pera mora što pre da uđe u našu stranku i on ima da je prihvati posle mene. Našao sam da je sposobniji i izdržljiviji od svih ostalih. I ja neću mirno umreti, ako ovo sam, još za života, ne budem svršio."

Kao predsednik Vlade, general Živković je u državnom aparatu zavodio disciplinu kao u Gardi. Ukinuo je pijenje kafe po ministarstvima, zaveo je strogo poštovanje radnog vremena u svim ministarstvima. Hteo je da preko noći postane veliki političar... Pokazalo se da nije imao sposobnost da uoči pravi trenutak kada treba povući odlučne poteze. I zato će, kada kralja Aleksandra više ne bude, biti poražen od Milana Stojadinovića i kneza Pavla i postepeno nestajati sa političke scene.

TRESLA SE GORA, RODIO SE MIŠ

POSLE pokušaja atentata na Milana Stojadinovića 7. marta 1936. u Narodnoj skupštini, kada je poslanik Damnjan Arnautović iz Smedereva ispalio pet hitaca, general Živković je bez buke smenjen sa mesta ministra vojske. Smenu je primio bez ikakvog otpora. Od pretnji da će izvršiti državni udar, uhapsiti Stojadinovića, kneza Pavla oterati iz dvora, nije ispalo baš ništa. Knez Pavle je bio uveren da je general Pera bio umešan u ovaj atentat, a kneginja Olga je tvrdila da je to smislila - kraljica Marija. Stojadinović u memoarima piše da se knez Pavle veoma plašio Živkovića i da je stalno tražio da mu nešto "spakuje" i uhapsi ga...