SEĆAM se da je kampanjola zagazila u baricu na makadamu, a potom i eksplozije. Sve drugo mi je pričao zastavnik Marko Antić koji je sedeo na zadnjem sedištu. On je zadobio lakše rane i prvi je u nizu koji je zaslužan što ovo danas pričam. U mojoj nesreći, pogledao me prvo Bog, zatim zastavnik, a onda bih mogao da ređam desetine ljudi koji su se našli na pravom mestu kada mi je život visio o koncu. Da, i tašta iz Malog Mokrog Luga.

Ovako glasi siže životne priče koju, za "Novosti", priča major Joško Uglješević, zamenik komandira PVO diviziona, postradalog od šiptarske mine 29. maja 1999. na položaju kod Kijeva, između Kline i Prištine.


PROČITAJTE JOŠ - Albanci ubijali i svoje da bi izazvali agresiju

Uglješević je Dalmatinac, od majke sa Pelješca i oca Srbina iz Splita. U vojne škole je krenuo iz rodnog Biograda, a rat ga je zadesio 1991. u Vinkovcima. Dok su se kolege borile za kasarnu, on se sa ZNG "tukao" čuvajući Stacionarni centar veze na obližnjoj planini Klisi. I kasarna u Vinkovcima je odolela ZNG, a zahvaljujući Joškovim "pragama", odbranjena je i Klisa. Dalje, kako priča major, specijalci 72. brigade, pod vođstvom, danas generala Milorada Stupara, probile su se na Klisu i poveli 41 branioca centra veze u marš kroz Hrvatsku do Tuzle. Prolazak kroz neprijateljsku teritoriju trajao je dva dana.

A, kada se zapucalo u Tuzli, Uglješević je sa pragama izašao na položaje oko Ugljevika. Sledeći zadatak je bio proboj koridora, od Ugljevika preko Doboja do Dervente... Zatim Kosovo, pa povratak u Istočnu Slavoniju u Devetu brigadu do 1997. i opet u matični divizion u Prištini, pod komandu pukovnika Josipa Saboa. Sve do ranjavanja.

- Pošli smo nas troje kampanjolom, vojnik, zastavnik i ja, da nosimo plate vojnicima na položaj, kada sam u retrovizoru video da komandir Sabo maše da stanemo. Prikočismo, a Sabo dotrča i dade mi pancirni prsluk. Nikada pre toga nisam obukao pancir - seća se Uglješević.


PROČITAJTE JOŠ - JUNACI SE PAMTE ZAUVEK: Murali za borce pale u ratovima devedesetih (FOTO)


Kaže major da se stvarno ne seća ničega posle, sem da je nešto puklo kada su "njegovim točkom" zagazili u baricu na makadamu. Bila je to mina. Zastavnik Antić mu je pričao:

- Od detonacije sam izleteo kroz vrata automobila na livadu udesno, a ceo auto sa vojnikom i zastavnikom "oduvan" je sa druge strane. Kada su kolege prišle, meni je jedna ruka bila otkinuta. Kako me je puška koju sam držao između nogu u vozilu udarila u vilicu, lice mi je bilo smrskano, mišići na obe noge iskidani, a palac na drugoj ruci se držao na koži. Jezivo...

A, onda se umešala sudbina. U prvoj našoj jedinici koja se nalazila kod Kijeva bio je doktor. Čovek je stručno zbrinuo rane. U prištinsku bolnicu Uglješević je dovezen kao poluživ, a hirurške sale su slučajno bile prazne. Trećeg juna iz Malog Mokrog Luga došla je Mirosava Tanacković, tašta. Žena Vesna ostala je sa dva mala sina da plače.

- Tri dana je ta žena bila uz mene. Spavala je na spojenim pivskim gajbama pored mog kreveta i u noći petog na šesti, videla je da se nešto događa sa mojim telom. Kažu, pukla je vena na desnoj nozi i krv je počela da se sliva. Moj život se ponovo gasio. Mirosava je "viknula", okupila je sve lekare i ponovo sam se našao u sali za operacije.

Seća se Joško transporta za Beograd "kao kroz maglu". Najteži ranjenici stavljeni su u autobuse "Niš-ekspresa" čija su sedišta bila pretvorena u improvizovane krevete, a tašti su iz bolnice dali beli mantil da brine o vozilu krcatom povređenim ljudima. Do Niša se išlo osam sati, tu je prepovijen, a onda još šest do Beograda i VMA.

- Ko nije prošao te dane na VMA, ne može da veruje. Bolnica je radila "kao sat" u najtežim trenucima kada su se sa svih strana čuli samo jauci i uzdasi ranjenika - seća se Joška. - Mene su primili ortoped dr Vuković i sestra Lepa i odmah posle previjanja našao sam se na odeljenju plastične hirurgije pred dr Marjanom Novakovićem i doktorom Prcovićem. Ne znam koliko je bilo operacija, samo vilicu su mi prespojili sa 10 metara žice. Transplantacije kože bile su svakodnevne. Žalio sam se onda da me boli desna ruka i ispostavilo se da je pukla navikularna kost na spoju šake. I to su operisali i ugradili šraf. Pre toga na istoj ruci prišili su palac....

Vraća se major na taštu "zmaja". Navodi da samo dva dana nije bila pored njegovog kreveta u Beogradu. Ta dva dana boravila je u Prištini, vratila se da izvuče stvari iz njihovog stana. Nijedan prevoznik iz Beograda nije hteo u Prištinu, a ona je otišla auto-stopom. Tamo je našla pukovnika Filipovića, komandanta garnizona Priština, koji joj je dao kamion i ljude da presele stvari majora...

- Bolnica VMA, lekari i sestre, zaslužuju orden i od ljudi i od Boga. Kada su me prebacili na odeljenje fizikalne medicine primio me je doktor Miljković koji je takođe radio sa gipsom na zglobu desne ruke. Reče mi: I ja baksuz slomih "navikularnu", ali 30. maja. Nisam hteo na bolovanje kad mi je bolnica puna ljudi. Tako smo se zajedno lečili...


Joško sa sinovima

I, to bi bilo to, veli Joško, i dodaje da nikada nije sumnjao da se bori na pravoj strani:

- Ako treba, mogu ja još o lekarima koji su me "opravili". Ako ne treba više, imam ručak kod tašte u Malom Mokrom Lugu. Da ne kasnim, ona je "zmaj" ostala do danas.


UDARIO GA AUTOBUS

PET godina kasnije, 2004. godine, Joško je doživeo novi peh, ovog puta kao "civil". Dogodilo se da se nađe u Ustaničkoj ulici u kolima, u trenutku kada se na nizbrdici pokvario autobus GSP, i sjurivši se niz ulicu udario pravo na auto u kom su bili on i žena Vesna. U tu je bilo povređenih iz drugih vozila, a major ponovo na VMA, kod "starih drugova" lekara, i sa taštom i ženom pored kreveta...