GOLI do pojasa, ustaše su celog dana bacale žene, decu i starce u bunare, zatrpavale ih opekama, zemljom i betonom. U pet bunara u slavonskom selu Sloboština u najstrašnijim mukama skončalo je više od 1.360 Srba.

Ovaj monstruozni ustaški zločin dogodio se 16. avgusta 1942. godine nadomak Slavonske Požege u Hrvatskoj, kada su vojnici NDH pod komandom zloglasnog Maksa Luburića ubili 1.368 golorukih Srba iz slavonskih sela Crljenci, Deževci, Koprivna, Kujnik, Pasikovci, Podsreće, Rasna, Sloboština, ali i nesrećnika iz potkozarskih sela, koji su na ovo stratište dovedeni iz logora Jasenovac.

PROČITAJTE JOŠ - TAJNI NEMAČKI DOSIJE: I nacisti se zgražavali nad ustaškim zverstvima

Sećanje na ovaj ѕzločin od zaborava čuvaju članovi Udruženja Slavonaca - Slavko Simeunović, Jovan Milinović, Radomir Kuprešanin i Čedo Protić, koji, za "Novosti", prenose potresna svedočenja predaka koji su preživeli masakr u Sloboštini.

PROČITAJTE JOŠ - I Vatikan kritikovao pokolj Srba

- Vojnici NDH podelili su žene, decu i starije u tri grupe - navode naši sagovornici. - Prva je odvedena u dvorište Pere Stankovića, druga ispred crkve, a treću su smestili kod Nikole Kuprešanina. U svakom dvorištu nalazio se i bunar, a u parohijskom su bila dva. Šesnaestog avgustovskog dana započeo je ustaški krvavi pir. Zbog vrućine, poskidali su crne košulje i bacali nejač u bunare. Zatrpavali su ih opekama, zemljom i betonom. Sve koji su im došli pod ruku zaklali su, ugušili i sakrili pod zemlju.

Za uzrocima smrti tragalo se tek po završetku Drugog svetskog rata 1946. godine, kada su žrtve ekshumirane i sahranjene. Utvrđeno je da je kod većine smrt nastupila gušenjem, jer su živi bacani u bezdan, jedni na druge.

- Zločine nad Srbima ustaše nisu prikrivale kada su ih činili, negde u "divljini". Ali, u Slavoniji su svoje tragove, koliko god su mogli, tajili zbog Nemaca i ostalog sveta da ne bi kompromitovali "civilizacijska i demokratska načela". To što je za mesto zločina odabrana Sloboština, nije slučajnost. Ona je od davnina sedište pravoslavne parohije i centar političkih, kulturnih i privrednih događaja u ovom kraju. Tu su svakodnevno dolazili i meštani okolnih sela.

Mnogi uopšte nisu hapšeni i odvedeni iz svojih kuća i sela. Ustaše su ih ubijale u sobama, baštama, šljivicima, na putevima ili su ih skupljale u dvorištima gde su im presuđivali mecima. Grupe ljudi gorele su u zapaljenim kućama i skončale u najgorim mukama.

Dragica Milanović iz Sloboštine svedočila je da su žrtve u bunare bacane samo u donjem vešu, a da je sa njih skinuta sva vrednija odeća, satovi ili nakit.

- Do crkve me je sprovodio jedan omalen ustaša. Bio je mlad i nije bio mnogo viši od puške. Mog dedu Iliju prislonili su uz stablo trešnje, naslonili mu pušku na prsa i upitali ga gde želi da pucaju. Tad sam znala šta će biti sa nama. Naredili su da legnemo na zemlju. Pucali su po nama. Mene, srećom, nisu pogodili. Odjednom je neko dete zaplakalo, a ustaša je povikao "Vidi, nečije kopile je ostalo živo. Sad ću ja tebe!" Počeli su nas vući za noge i ruke do nekog jarka. Ležala sam više od dva sata ispod mrtvih na hladnoj zemlji.

Žrtve su iz bunara izvađene i sahranjene tek po okončanju Drugog svetskog rata, 1946. godine. Na mestu stradanja bio je podignut spomenik u vidu majke sa detetom u naručju, koji je srušen tokom ratova devedesetih i do danas nije obnovljen.

NAREDBA I 1991. GODINE

KAO što su Srbi u Hrvatskoj u toku Drugog svetskog rata dobili naredbu da napuste svoja ognjišta, isto obaveštenje sačekalo je srpski živalj u Požeškoj kotlini, pola veka kasnije, 1991. godine. Naredba, koja je stigla iz Kriznog štaba u Slavonskoj Požegi, podrazumevala je evakuaciju svih građana i pokretne imovine u roku od 48 sati sa područja Hrvatske.