DESET godina je prošlo od smrti Jagoša Žarića, poslednjeg komandanta čuvene Prve proleterske brigade, kada je njegova kćerka Aleksandra, 2011. godine, dala sebi zadatak da ga rehabilituje i izdejstvuje ulicu sa njegovim imenom u Beogradu. I uspela je: Žarić je 2013. rehabilitovan, a na 75-godišnjicu oslobođenja glavnog grada dobio je ulicu na Voždovcu. Istu onu kojom je sa svojim trupama i Crvenom armijom ušao u Beograd, 1945.

Tako se u žiži našao ovaj prvoborac i nosilac Partizanske spomenice sa rednim brojem 45, čovek zahvaljujući čijim vojno-taktičkim sposobnostima je probijen obruč na Sutjesci i Sremski front, voljeni komandant koji je bio izbrisan iz istorijskih čitanki jer je prošao kroz pakao Golog otoka.


PROČITAJTE JOŠ:
Nada je bila glavna medicinska sestra ubijenog libijskog vođe: Gadafi mi je bio kao rod rođeni

- Sećam se tate kao sedog, svi su mislili da mi je deda, a ne otac. Iz logora je izašao tek 1956. godine, kada je 29. novembra, povodom Dana republike, pomilovano mnogo golootočana. Majka ga je sve vreme čekala. Uhapsili su ga 1949. dok su im trajale pripreme za svadbu, ona je tog dana išla na probu venčanice. Brat Vladimir se rodio 1959. godine, a ja 1962 - priča za "Novosti" Aleksandra Žarić.

Jagoš Žarić iz Gostilja kod Danilovgrada bio je pre rata žandar. Kada ga je nadređeni zvao da mu kaže da Kraljevina neće ratovati i da treba da obezbede koridor Nemcima za prolazak preko Makedonije na Grčku, Jagoš je uzviknuo: "To je kapitulacija!" Pozvan je na raport, ali umesto toga, Jagoš je alarmirao drugove iz žandarske škole. Odazvao se jedan, pa su peške krenuli u rodno mesto da tamo dignu ustanak. Odatle su pošli ka Pljevljima i učestvovali u čuvenoj Pljevaljskoj bici, u novembru 1941. U decembru je već bio u Rudom, gde je formirana Prva proleterska. Bio je jedan od prvih boraca.

Komandant te iste, elitne brigade, postao je posle bitke na Sutjesci, 1943. Znalo se da je dobar strateg. Partizani nikako nisu mogli da se probiju iz obruča, čak se, kako joj je otac pričao, razmišljalo o pregovorima sa Nemcima. A onda se neko setio Žarića. Došao je, napravili su plan i obruč je probijen, iako se zasluge za ovo mahom pripisuju Koči Popoviću.

- Čuvao je svoje vojnike, posebno mlade i neiskusne, i zato su ga voleli. U njegovim operacijama bilo je malo ili nimalo žrtava. On je uveo Prvu proletersku u Beograd. Tu se upoznao sa generalom Ždanovom. Zajedno su oslobađali ulicu po ulicu, kuću po kuću, sprat po sprat. Gadne borbe vodile su se oko Glavne pošte, Palate "Albanija", Narodnog pozorišta. Kad su stigli do Kalemegdana, znali su da je Beograd oslobođen - priča Aleksandra.

Žarić prvi zdesna

Otac je u glavnom gradu ostao mesec dana, kada su već počele borbe za Sremski front. Dosta mladih je izginulo, ali nikako da probiju nemačke položaje. Opet su ga pozvali. Štab je bio smešten u Šidu, u kući sudije Vladimira Krotića, kog su ustaše ubile 1941. i koji je završio sa zemljacima u Dunavu. Tu je upoznao sudijinu kćerku, buduću suprugu Katicu. Ljubav sa Sremskog fronta.

- Tata je tražio da mu donesu mape sa obeleženim stanjem na terenu. Video je da je na jednom delu minsko polje i znao je da je ono najslabije čuvano. Naložio je da do ujutro prikupe svu stoku u kraju. Poterali su stoku u stampedu preko mina, a za njima su jurišali borci i probili Sremski front. Posle su Amerikanci poslali nekog snimatelja i novinara da intervjuišu na licu mesta čoveka koji je porazio i zarobio SS Princ Eugen diviziju. Taj snimak smo našli na sajtu Stivena Spilberga, koji skuplja materijal o Drugom svetskom ratu i Holokaustu - priča Aleksandra.

Sa Sremskog fronta išli su u oslobađanje Zagreba, kroz koji su samo prošli. Jagoš je pričao da nije bilo ljudi na ulicama, da su Zagrepčani gledali oslobodioce kroz blago razmaknute prozorske zavese. Kraj rata dočekao je u Trstu, dok im nije naređeno da se povuku. Onda je poslat u Rusiju, u Vojnu akademiju Frunze.

U Drugom ratu učestvovalo je ukupno 42 Žarića, od čega je 20 poginulo. Njih petoro bili su prvoborci i nosioci Spomenice.

Rezolucija IB ga je zatekla u Makedoniji, na Ohridu. Tu je raspoređen direktno po Titovom naređenju, jer je trebalo albanski parlament da ih pozove da umarširaju u Albaniju i zaposednu polovinu granice ka Grčkoj, da bi je branili od grčkih monarhofašista. Ali, zadatak je ubrzo otpao. Sada se promptno trebalo izjasniti za Tita ili Staljina. Jagoš je rekao da je sukob tragičan, da ga treba razrešiti razgovorom u Bukureštu, da SSSR neće napasti Jugoslaviju...


Jagoš Žarić kao partizan i u starosti

Hapšenje ga je zateklo u inspekciji JNA, kao starijeg inspektora, u Makedoniji. Lisice mu je stavio dojučerašnji saborac iz Prve proleterske, 7. novembra 1949, uz reči: "Jest da su ih Nemci pravili, ali sada njima vežemo komuniste!" Žarić je uzvratio: "Kada smo ih proterali iz Jugoslavije, znali su u čijim će ih rukama ostaviti!"

Prošao je najstrašnija batinanja u kom god je zatvoru bio. Razbijali su mu glavu i lomili rebra, mnogo vremena proveo je u samici. Osuđen je na 14 godina zbog navodnog pokušaja da izdvoji Crnu Goru i zapadnu Makedoniju i pripoji ih Velikoj Albaniji. I zato što je "kao komandant divizije u Ohridu premrežio radio-stanicama Albaniju za uspostavljanje veze sa Staljinom".

Presudu je dočekao u Banjičkom logoru, u koji su sad ponovo smeštani komunisti, ali su ih ovoga puta hapsili drugovi. Oduzeti su mu sovjetski Orden Velikog otadžbinskog rata prvog stepena, Orden bratstva i jedinstva prvog stepena, Orden zasluga za narod prvog stepena, Partizanska zvezda prvog i drugog reda i dva ordena za hrabrost. Ostavili su mu samo Partizansku spomenicu.

Na Banjici mu je najteže padalo što su brutalno premlaćivane žene. Kako navodi u pisanim uspomenama, u koje su "Novosti" imale uvid, glasno su jaukale i vikale: "Zašto nas ne pobijete, nego nas ovako mučite kao neljudi?!"

Sredinom juna 1950. sa grupom od još šestorice ljudi, među kojima su bili i Vlado Dapčević i general Branko Petričević, prvo su ga sproveli u logor Stara Gradiška, a početkom naredne godine na Goli otok. U Gradiški je sreo mnoge komuniste, između ostalog i Velička Zogovića, rođenog brata Radovana Zogovića. Žarićevu grupu vodili su svakodnevno od sobe do sobe, da ih tuče ko hoće. Najčešće vojničkim opasačem po debelom mesu. Jedne noći su Dapčevića položili preko klupe, zatvorili mu usta peškirom i kroz nos mu sasuli kantu vode u stomak! Jedva se osvestio. Za njima se orilo: "Udri bandu!"


Žarić sa Titom na Sremskom frontu


PROČITAJTE JOŠ:
POMOĆ ZA ALEKSANDRU: Nada za novi krov pre zime

Na Golom otoku ga je lično dočekao Ante Raštegorac, njegov nekadašnji borac iz Prve proleterske. Prvo su ih tukli čuvari, a onda, u špaliru za doček, i logoraši. Kroz "topli zec" prošli su nekoliko puta, pre nego što je Raštegorac organizovao zasebno prolaženje još dva puta za njega. Na kraju su ga bacili u ozloglašenu Petrovu rupu.

Iako su mu bila polomljena rebra, morao je da vuče tragač napunjen kamenjem. Vazda je sa Dapčevićem bio zadužen za iznošenje kible. Pošto uporno nije hteo da revidira stav, iz Petrove rupe su ga kasnije izvodili samo na rad i kad je trebalo zidati logorske zgrade, jer je bio dobar zidar. Upravo on je položio prvi kamen temeljac, za milicijsku zgradu. Večito je bio pod bojkotom. Goniči su ga terali punih šest meseci i šest dana, svakodnevno, da pod tragačem punim teškog kamenja juri od jedne tačke na drugu. Ali ga nisu slomili. Rukama je noću morao da tuče kamen o kamen i sitni ga u šoder. Budili su ga da prolazi kroz špalir šamara. Jovo Kapičić, čuveni Jovo Kapa, otvoreno mu je zapretio da će ih sve pobiti ako Rusi napadnu Jugoslaviju.

Sa Golog otoka prebačen je 1953. u logor u Bileći. Tu su mogli da dobijaju pakete i posete, pa se malo oporavio. Tamo je saznao za Staljinovu smrt. Sa njim je bio i brat Ljubo, kog su strašno mučili. Uvlačili bi ga u stražarsku kućicu, polagali na zemlju potrbuške, tovarili mu na leđa tešku kamenu ploču, sedali mu na ruke i noge da ne mrda, i tako ga držali dok mu ne udari krv na nos i usta. To se zvalo presa ili krematorijum. U jesen 1954. ponovo je vraćen na Goli otok, ali ga više nisu mučili. Obavljao je razne poslove - od fizičkih do bolničkih. Njegovo ime pročitano je uz još 1.045 drugih za Dan republike 1956. Oslobođen je.


Jagoš sa svojom Katicom, januara 1957.

- Do kraja života Udba ga je pratila i špijunirala, zvali su ga pred svaku značajnu državničku posetu ili događaj, saslušavali su ga kad je Dapčević pobegao iz zemlje... Nikad nismo znali kad ga odvedu da li će se vratiti. Mnogo Žarića je bilo na Golom otoku. Tu je stradao najstariji tatin brat Zdravko, običan seljak, koji se nije mešao u politiku. Ne znamo ni kako je ubijen, ni gde mu je grob. Tu je robijao i Tomo Žarić, koji je digao ustanak na Kosovu i balisti su ga se jako plašili. Za sve vreme dok je bio u logoru Rusi su tati slali apanažu u ime zasluga za narod. Ništa od toga nismo dobili - priča Aleksandra.

Kaže, kad su bili deca, otkad je otišao u penziju, 1966. godine, otac je stalno kucao na mašini. Nisu razumeli šta radi. Danas su mu zahvalni jer im je ostavio svoju detaljnu biografiju, porodično stablo i priče o ljudima i saborcima koje bi ostale zaboravljene.

- Umro je 2001. Da je živ, danas, na Svetu Petku, krsnu slavu Žarića, napunio bi 105. Njegov otac umro je sa 104. Do kraja života ostao je čvrsto na svojim stavovima, a počeo je da kopni posle NATO agresije i izručenja Miloševića Hagu. Mislim da ga je to dotuklo - zaključuje Žarićeva kćerka.

Porodica Žarić, po Aleksandrinim rečima, zahvaljuje Skupštini Beograda, Komisiji za nazive trgova i ulica, predsedniku SUBNOR-a Dušanu Čukiću, borcu Prve proleterske brigade Zdenku Duplančiću, pukovniku Milkoviću, Tomislavu, Urošu i Nadi Momirović, kao i mnogim drugima koji su pomogli da Jagoš Žarić dobije ulicu.

Prva proleterska brigada, na čijem je čelu bio Jagoš Žarić


PROČITAJTE JOŠ:
Nišlija kupio kuću, pa u podrumu pronašao sedamnaest vekova staru rimsku grobnicu: Sada je razočaran nebrigom

NESUĐENI SUSRET

KADA je dolazio u Beograd, povodom dvadesetogodišnjice oslobođenja, general Vladimir Ivanovič Ždanov tražio je da ga na aerodromu sačeka - Jagoš Žarić. Ljudi u civilu su došli po njega, doneli mu odelo i poveli ga. Uzalud su on i saborci čekali da Ždanov sleti. Ruski general poginuo je kada je njegov avion udario u Avalu, 19. oktobra 1964. Tri decenije kasnije, delegacija Ruske dume došla je u stan kod Jagoša i donela mu odlikovanje povodom pedesetogodišnjice Otadžbinskog rata. Ukaz o odlikovanju potpisao je Boris Jeljcin.

NIJE GA HTEO METAK

VEROVALO se da Jagoša metak neće, budući da je svojevremeno Petar Cetinjski, Njegošev otac, blagosiljao sve Žariće kad su ga ugostili i nahranili dok je bio na putu kroz te krajeve. I zaista, iako uvek u prvim borbenim redovima, ludo hrabar, samo ga je dva puta metak okrznuo kraj slepoočnice, osmudio mu malo kosu i ostavio tanak ožiljak.

OSTALA JOŠ RESTITUCIJA

OSIM rehabilitacije oca i traženja da jedna ulica u Beogradu dobije njegovo ime, Aleksandra Žarić se zarekla i da će tražiti povraćaj imovine koja je uzeta majčinoj porodici. Istom onom sudiji, kog su ustaše ubile 1941. Zahtev je predat, ali imovina se još čeka.