NEMA sveta do našeg. Nigde, na kugli zemaljskoj. Posetio sam mnoge zemlje, sticao poznanstva, ali jedino u Srbiji - prijateljstva. Jer, samo što sam izašao iz hotela i seo u baštu da čujem tamburaše uz čašu vina, upoznao sam drage, gostoljubive ljude širokog srca, duboke duše i čistog pogleda. Proveo sam veče protkano setnim starogradskim melodijama, lepim razgovorima sa vršnjacima i uspeo da, posle mnogo pokušaja, ipak platim jednu turu pića.

Tako prve utiske boravka u Novom Sadu prepričava Miroslav Karanov (62), penzionisani konobar iz češkog grada Breclava, rođen u Odžacima 1957. godine, koji je detinjstvo proveo u Deronjama, Vukovaru i Vajskoj, a pola veka u inostranstvu. On je, kako kaže, prvi put u životu došao u Srpsku Atinu upravo na festival "Tamburica fest".

- Neverovatno zvuči, ali zaista sam prvi put u Novom Sadu. Malo je reći da sam očaran, oduševljen. Takve impresije ne mogu da se kupe, da se plate. Za mene je to poseban doživljaj. Ma, nemam reči. Ljudi su divni, predusretljivi, ljubazni na svakom koraku. Grad je prelep. Posebno stara zdanja u centru, kao i Petrovaradin sa golemom tvrđavom. Bio sam u Sabornoj crkvi, zapalio sveću, posetio Sremske Karlovce, centar srpske duhovnosti i kulture, spomenik Branku Radičeviću, video čuvenu gimnaziju i Patrijaršijski dvor.

Karanov je i na spomenik Janiki Balažu, legendarnom tamburašu, položio buket cveća. Svratio je u pivnicu na čašu-dve našeg, domaćeg piva. Prošetao je Fruškogorjem, kupio "bermet", zagazio u Dunav, ručao riblji paprikaš, večerao ćevape, za doručak će na burek...

Pročitajte još - Tamburica i balalajka za veličanstven, zajednički zvuk (FOTO)

- Ne želim ništa da propustim. Znam, ne može sve to da se nadoknadi. Ali, morao sam da dođem. Sam, samcat. Vozio sam 550 kilometara. Saznao sam sa interneta za "Tamburica fest", koji je počeo u mojim Deronjama, najtamburaškijem selu na planeti. Već nekoliko godina je na legendarnom Petrovaradinu, jedinstvenom baš zbog tamburaša. Pa to je srce tamburaškog sveta. Odvajkada. Uživam u svakoj pesmi i noti. Naravno, i u društvu naših ljudi. Jeste, nostalgija me je drmala. I, kako mi kažemo, žal za mladošću. Srce mi je puno. Ove uspomene su za nezaborav - ispričao je u jednom dahu Karanov.

ODLAZAK

- Kao dečak sam 1969. godine sa roditeljima otišao u Beč, a dve decenije kasnije sam se oženio Čehinjom, Mihaelom, i preselio se u Breclav. Ona je učiteljica, ali je uz mene vodila restoran-piceriju, po njenom imenu "Mihaelu", kod Železničke stanice. Imamo sina, Aleksandera. On se, pored informacionih tehnologija, bavi "di-džejingom". I on prvi put dolazi u Novi Sad, ali za dve nedelje. Još zimus je kupio kartu za festival "Egzit". Prepričavaćemo doživljaje - kaže Miroslav Karanov.

Pročitajte još - Tamburaši razgalili Novosađane

POVRATAK?

- U Srbiji, nemam nikoga. Ni braću ni sestre. Samo očev grob u Deronjama. Tamo sam bio pre sedam godina. U povratku ću da odem, da položim venac i zapalim sveću. Znam, pričam srpski sa gastarbajterskim akcentom, ali to nikom ne smeta. Naprotiv. Mnogi me pitaju jesam li Nemac ili Čeh. Kada čuju moju priču, iznenade se. Iskreno, razmišljam da se vratim ovde. Vuče me nostalgija. Pogotovo kada sam sve ovo mnogo lepo doživeo. Videćemo šta moja žena kaže - priča Karanov.