SEĆATE li se svetske ekskluzive koju je, ne tako davno, objavio sajt "Standard didžital njuz"? One priče o sudbini lepog, rasnog, šarenog bika koji je pred klanicom, negde u Honkongu, kleknuo i zaplakao. Potreseni slikom, radnici te klanice prikupili su novac, otkupili ga i darovali ga budističkom manastiru.

A ovo je priča iz našeg sela, samo naizgled podudarna sa svetskom, a suštinski je duboko intimna i lična. Ono kad čovek još u životinjama prepoznaje ljubav i sreću koje ga snaže.

- De, Glisere, de, care! Opa, lepotane moj - hrabri prelepog engleskog galopera Željko Iličić.

Šaka čoveka na širokim konjskim sapima. Obloga od melema. I, taj jedan jedini dodir pokrenuo je vitkog četvoronožnog lepotana da klizne preko ledine. Kao da je u kakvoj odsudnoj trci života i smrti. Kao stvarni gliser na stvarnoj pučini između stena. Ko bi rekao da je bio u redu pred klanicom?

- Bio je pobednik derbija 2000. na Beogradskom hipodromu. Posle su ga vlasnici opredelili za priplod. A posle... Posle smo ga mi otkupili, da ne završi u klanici. Kako to? Ovog lepotana u kobasice?! Vratili smo mu snagu. Vidite li vi kakva je to sada lepota!

Pročitajte još: PROTEST U BEOGRADU: "Marš za zabranu uzgoja životinja radi proizvodnje krzna"

Gliser je još u trku. Udaraju kopita u raskvašenu zemlju. Blato se lepi na bedra, pada na sapi i na grivu. Konj ne mari. On uživa, pa se na trenutak učini da želi da igra nikad ne prestane.

- Oseća ljude i ljubav u njima. Raduje se, voli život - govori Željko Iličić. - Koliko će on još da živi? O tome ne razmišljamo... Koliko god da živi, on neće moći bez ljubavi. Ljubav je strašna snaga koja daje moć. Jesu li to ljudi zaboravili?

Uobičajeni posao u domaćinstvu „Staro brdo“


OVO čudesno domaćinstvo, "Staro brdo" Željka Iličića, u Lajkovcu, prvi je azil za konje, u kome su utočište našli odbačeni i zaboravljeni vitki četvoronošci. Ovo je prvi azil u Srbiji koji knjiži gotovo četiri godine trajanja. Imanje mu je darovao, i sve što ima, i sasvim se posvetio misiji upravo mladi Željko Iličić, nesuđeni šumarski inženjer. Na hektar i po njiva, šuma i voćnjaka, tu, gde selo uzalud nastoji da bude deo varoši, adresa je "Starog brda". U podnožju, ušuškani u ogromnoj štali, izvijaju vratove šareni, sivi i vrani lepotani. Svi istih sudbina - zlostavljani, zanemarivani i potpuno odbačeni.

- Mir lepotice, mir Mici - miluje kobilu Violeta Jović, devojka sa završenim Fakultetom političkih nauka i nikad završenom ljubavi prema konjima.

Kobila joj spušta glavu u ruke, pa na grudi, pa na rame... Violeta je ljubi, ona je mirna, i to traje... traje. I, ne zna se ko, ovde, koga više voli.

- Navikli smo ih na zagrljaje, samo tako je moguće da vrate poverenje u ljude koji su ih izigrali - slušamo Violetu Jović. - Nema ovde nijednog našeg štićenika koji nije doživeo strašnu sudbinu. Služili su ljudima, radili za njih, a oni ih, kad su im postali beskorisni, otpisali i spremili za klanice. A koliko bi mogli za njih da dobiju? Najviše evro po kilogramu žive vage. I to je strašno.

Kuce i mace zajedno i u reportaži


VIOLETA nam, posle, priča o Sokolu:

- Bio je lep, kaže se, radni konj. Služio nekim ljudima u predgrađu Beograda. Adrijana Kosić našla ga je sa polomljenom nogom, potpuno iscrpljenog. Otkupila ga i darovala nam ga, darovala azilu. Lečili smo ga, i kada se oporavio, on je našao svoj novi dom u okolini Loznice. Velika je bila radost višečlane porodice kada su ga dobili. On je deci svojevrsna terapija. Da! Zar niste čuli da konji imaju lekovitu snagu. Za decu posebno. Zato ih treba i poštovati.

U štali koja miriše na tek osušenu koševinu, miruju vranac Milo, Džek, Dženi, kobila Zlata i ova, Mici, koja se mazi kao kakvo dete.

- Konj je hiljadama godina uz čoveka - podseća Violeta Jović. - Lep, graciozan, gord, plemenit, pametan, pravedan... A istovremeno divlji i vreo. On prepoznaje dobro i loše u čoveku. Kad oseti loše, on povlači uši unazad. Buni se, kao i čovek. Samo što se danas konji više bune nego ljudi. Konja ne možeš da prevariš... Ajde, ajde Mici, dosta smo se grlile...

KOBILA se propela. Prolomio se njisak. Zaljuljao krošnje. Zatalasao nepokošenu livadu i završio, negde, iza duge iznad koje je treperilo nebo.

Pobednik derbija 2000. na Beogradskom hipodromu, na sreću, nije završio na klanici


- Buni se, želi da je još mazim - kaže Violeta.

Ali utočište za napuštene konje, i to je ovde čudesna slika, može se reći i - fenomen, odnedavno je adresa i za prasiće. One koji su postali zvezde "Instagrama". Našli su ih u jednom kanalu kod Niša, gotovo obamrle, članovi Udruženja "Zaboravljene šape Srbije". Doneli ih u azil u Lapovo, a ovde ih, tako malene, hranili kozjim mlekom, najpre na cuclu... U azilu su navikli na toplinu ljudske ruke, na ogrlice, na igračke i šarene haljinice koje su im obukli, pa se tako sedmoro belih razmilelo po slami... Tako se i raširila slika po društvenim mrežama. Postali su zvezde "Instagrama".

- Oni će ovde da traju do kraja svog biološkog života - kaže Violeta. - Ne razmišljamo o udomljenju, ne bismo mogli ni da pomislimo da bi neko imao srca da im posle takve sudbine i našeg truda nameni drugačiji kraj.

Pročitajte još: USPELI SMO: Veće kazne za zlostavljanje životinja!

DO kraja svog biološkog života ovde će trajati i dva psa koja žive u slozi sa osam mačaka. I kakvih sve boja ovde ima... Jedan kovrdžavi psić bez šape jedini je iz legla koji je preživeo kosačicu u žitu. On se dogegao na tri noge, malo se umiljavao i brzo se vratio na daske pod kolibom. Tu čuva svoje parče hleba. Ispod svog parčeta neba. Svog sveta. I svog raja.


- Kad ih hranimo, on čeka svoj red - priča Violeta.

- Šta ostane, njegovo je, a od tog ostatka on izdvoji parčence, odnese ga na daske i čuva. Mislim da bi ga čuvao do smrti. Ponekad, umesto tog parčeta hleba, čuva komadić drveta. Pokazuje "porodici" da i oni nešto treba da rade... A ovaj, drugi, maleni, on je lekar mačjeg legla. Lečio je mačka sa cistom na vratu. Danima ga lizao. Sad su najbolji drugari.

Veliko je i čudesno domaćinstvo "Staro brdo" u Lapovu. Čudesno, jer konji, psi, mačke i magarci u ljubavi žive onako... kako ljudi ne umeju.

SEDAM BELIH PRASIĆA


VEĆ odrasli, nekadašnjih sedam belih prasića, nad kojima, na sreću, nije zadrhtala površina vode u niškom kanalu, sada se gotovo i ne čuju u azilu. Hrle jedino prema ljudskom glasu: Su, Poteja, Nada, Lusi, Bili, Dejv, Isak Njutn. Otvaraju usta da im ruka brižne devojke počeše nepca. I svi odjednom, bez glasa, guraju njuške i traže dodir. Isti, ljudski dodir, kakav traže i tri magarenceta.

- Ovaj je stigao danas, neposredno pre vašeg dolaska - kažu nam domaćini. - Kopita mu nikad nisu sečena, pa se čini kao da ima opanke. Uskoro će doći veterinar, pregledaće ga i opkrojiti mu kopita.

Violeta priča koliko je bilo teško domaćinu koji više nije mogao da se o njemu stara, kada je došao trenutak rastanka.

- Svi smo se potresli kad su se opraštali - kaže.