Jači od progona i pogroma

ZVONI za početak nastave u školi "Braća Aksić" u Lipljanu. Razleže se zvuk srpskom, misirskom zemljom, kosmetskom. Ovde ima kome da zvoni. Ovo zvono, kao i ono sa drevne Bogorodične crkve, okuplja preostali srpski živalj. Pet stotina duša, prebrodilo je najstrašnije dane progona i pogroma, ostalo na svom pragu. Da traje i opstaje, uprkos maglama i svakojakim igrama silnih i moćnih.

Ovih dana vest nije da su po ko zna koji put kamenovana srpska deca iz Lipljana, Starog Grackog, Suvog Dola, Rabovca i Novog naselja - đaci škole "Braća Aksić". Vest je da su im, samo u jednoj nedelji, minuloj, stigla dva najznačajnija priznanja. Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Sretenjski orden, za vek i po neprekidnog rada. Obradovalo se 140 đaka i 50 njihovih nastavnika.

- Ohrabrila nas je Vukova nagrada koja nam je uručena, a posebno vest o Sretenjskom ordenu koji ćemo primiti na praznik - kaže, za "Novosti", v. d. direktora Bratislav Đedović. - Primili smo oba priznanja kao poruke da ovde ostanemo, bez obzira na uslove u kojima radi naša škola. To je jedina kosmetska škola koja vek i po nije obustavljala rad. Snalazili smo se kako smo znali i umeli i u najtežim danima. Svi smo delili jednako gorak hleb, naša deca, njihovi roditelji, kolege. Ali pomogla je i naša država, koja nam je i ovog puta, na svoj način, odlučno pružila ruku. Naša borba za ostanak i opstanak nije ostala neprimećena.

Jugoslav Crvenković, donedavno prvi čovek ove male ali dostojanstvene prosvetne zajednice, kojom je rukovodio gotovo 13 godina, govori da je ove nagrade doživeo kao priznanje svim kosmetskim Srbima koji su stegli srce i ostali svoji na svome. I Crvenkovićeva su deca đaci ove škole. Sinovi. Stariji je osmi, a mlađi šesti razred.

- Nas desetak došlo je da primi Vukovu nagradu - prenosi utiske Crvenković. - Kakav je bio osećaj? Takav da su nam grudi bile tesne koliko nam je srce bilo veliko. Isti osećaj imali smo i kada nas je istog dana primio predsednik Srbije.

Kada su pre dve godine obeležili početak prosvetiteljstva koje je 1866. utemeljio Mladen (Dena) Debeljković, Duško Maksimović, stručni saradnik Školske uprave Kosovska Mitrovica - Gračanica zabeležio je, možda i ne sluteći da će posle godina muke stići i nagrada:

- Osnovna škola "Braća Aksić" u Lipljanu podelila je sudbinu svojih đaka, nastavnika i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Nigde se tako jasno, tako osetljivo i tako bolno nisu ocrtavale sve promene, previranja, nestanak srpskih gradova... sve teškoće i sve opasnosti, kao pod krovom ove institucije. Škola je postala utočište za one koji nemaju gde, koji su ostali bez učionica, radnih mesta i domova. Lipljancima je bila sinonim opstanka. Uprkos strašnim vremenima, pružala je sigurnost da će se preživeti i dočekati bolji dani.

Jesen, 1999. Septembar.

Matičnu školu "Braća Aksić" zaposeli su Albanci i proterali srpsku decu i njihove nastavnike. Nova, prinudna adresa prognanih bila je u jednoj privatnoj kući. Učionice su bile nevelike sobe, podrum zbornica, pod stepeništem biblioteka, a kupatilo kancelarija direktora. Nije bilo ni najminimalnijih uslova za učenje. Uprkos neprijateljskom okruženju, luča znanja nije utrnuta ni u seoskim odeljenjima.

- Najteži period u radu škole počinje kada u Lipljan ulaze mirovne snage NATO trupa - ostavio je zapis, sa posvetom "Kosmetoljupcima", u školskom listu "Glas mladih", nastavnik razredne nastave Slavoljub Mirić. - Tada počinje stradanje srpskog naroda, koji mučenički brani svoj duhovni, kulturni, hrišćanski i ljudski identitet... Učenika - 340, u Lipljanu 80. Grad je, što se tiče srpskog stanovništva, skoro opusteo. Ali nada i vera, da će sve biti kao i pre, održavaju preostale Srbe u uverenju da smo svoji na svome.

Proleće, 2004. Mart.

Taman kada su lipljanski Srbi pomislili da su sigurno ubokorili seme u svojim baštama i počeli da neguju mlade izdanke, pogodila ih je nova nevolja. Zbog pogroma srpskog življa počelo je ponovno osipanje đaka. Ali škola živi. Posle dve godine useljava se i u novu, moderno opremljenu zgradu. Sa raznih adresa stizala je pomoć: knjige, računari, školski pribor... Stigao je i agregat, kada škola nije imala struje 137 dana. Snažna želja da se ne odstupi više ni za korak pokrenula je dobre ljude da i na drugi način pruže toplu ruku kosovskim osnovcima, malim - velikim ljudima. Zvali su ih u goste u Beograd, Novi Sad, Kikindu, Soko Banju.

To su bili dani kada su i lipljanska deca i njihovi domaćini, za dostojanstvo, plemenitost, u knjižice upisali sve same petice. Knjižice je država Srbija sada dopunila još jednom, najvišom ocenom.



VIDOJE I MILUTIN

SUDBINA braće Aksić, Vidosava (Vidoja) i Milutina, po kojima je škola dobila ime, duboko je u sećanju Lipljanaca. Ovu dvojica, od četvorice sinova solunca Gale Aksića, odličnih đaka, pitomaca Takovske gimnazije, ubili su balisti. Stradali su u zimu 1943. godine kao skojevci. Jednom je bilo 19. Drugom nepunih 17 godina. Obojica su ubijena u razmaku manjem od mesec dana. Mlađeg, Milutina, čak su doveli majci Anki da ga prepozna. Znala je samo po džemperu koji je isplela da je to njen sin. A ćutala je. I danas se pamti da je tako najmlađeg Novicu, ali i Lipljance, spasla odmazde okupatora.

Kosovska drama Aksića nastavljena je početkom sedamdesetih. Najstariji Ankin i Galin sin, Stanoje, doktor pravnih nauka i potpredsednik Izvršnog veća Srbije, protiveći se amandamima koji su autonomnim pokrajinama davali veću samostalnost izgubio je životnu bitku.