OKTOBAR 1971. godine. Žutilo ovladalo Maksimirskom šumom. "Hrvatsko proleće" vri i ne obazire se na jesen. Na zboru na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, kome je prisustvovalo više od hiljadu studenata, dr Hrvoje Šošić, saradnik zagrebačkog Ekonomskog fakulteta, predložio je da se Hrvatska konstituiše kao suverena država i da zatraži prijem u Ujedinjene nacije:

- Formirajmo Narodnu banku, imenujmo odmah njenog guvernera i pošaljimo ga u Vašington po kredite.

I predsednik zagrebačkih studenata Dražen Budiša ponavlja zahtev za prijem Hrvatske u Ujedinjene nacije, ali ide i korak dalje:

- Mi mislimo da je Hrvatskoj mjesto u Ujedinjenim narodima. Uostalom, to pravo mogu da ostvare i ostale nacije u Jugoslaviji.

Tražio je puni suverenitet Hrvatske i demontiranje zajedničke vojske:

- Država bez vojske nije država.

Tih dana i Izvršni odbor Matice hrvatske zahteva da JNA promeni naziv u Oružane snage SFRJ, da regruti služe vojsku u svojoj republici, a da komandni jezik u svakoj republici bude jezik većinskog naroda. Predlagano je i da Jugoslavija promeni ime u Savez jugoslovenskih socijalističkih samoupravnih republika - SJSSR, i da se za glavni grad Jugoslavije proglasi Novi Beograd.

JOSIP Broz Tito, dok se ovo dešavalo po Zagrebu, nalazio se u zvaničnoj poseti SAD, na poziv predsednika Džimija Kartera. U izveštaju CIA o ovoj poseti piše da se Tito, kad je pročitao ovu vest, povukao u svoju hotelsku sobu u Njujorku, po kojoj je tumarao nekoliko sati.

Povodom ove informacije doživeo je i javnu blamažu na konferenciji za medije u vašingtonskom Klubu nacionalne štampe kada mu je jedan novinar rekao:

- Vi pričate o nekoj ulozi Jugoslavije u svetu a Jugoslavija vam se raspada, evo, Hrvati traže prijem u Ujedinjene nacije.

Tito je ostao bez teksta. Oporaviće se tek nekoliko meseci kasnije, kada će sredinom decembra u Zagrebu, po pisanju "Vjesnika", samouvereno komentarisati zahtev za prijem Hrvatske u Ujedinjene nacije:

- Baš će oni dugo počekati da to uzmu. (Buran aplauz.) Ja mislim da će se prije Sava okrenuti natrag i poteći prema Triglavu. (Smijeh i snažan aplauz.)

Jedan od podzemnih aerodroma izgrađenih od pomoći Amerike

Spomenuto zapažanje CIA zapravo je jedan od dokumenata iz zbirke sistematizovanih američkih obaveštajnih izveštaja o Jugoslaviji, od Titovog raskida sa Staljinom 1948. do 1990. i raspada Jugoslavije, koje je Nacionalni obaveštajni savet SAD objavio početkom ovog veka.

POJAVA ovih dokumenata otkriva i sve dileme koje su se javljale u Vašingtonu oko nezavisnog položaja Jugoslavije i o tome kako se, u nadolazećem vremenu, formirao odnos prema tom pitanju. Dokumenti predstavljaju procene i zaključke najboljih stručnjaka iz redova obaveštajne zajednice SAD u to vreme.

Vratimo se Brozovom boravku u Vašingtonu i susretu s predsednikom Karterom, 10. oktobra 1971, u Ovalnoj sobi Bele kuće. Njihov razgovor, koji je trajao od 10 do 11 sati pre podne, u ovoj zbirci je detaljno opisan. Sastanak je počeo pomenutom konferencijom za novinare:

"Predsednik Tito je rekao da mu je postavljeno mnogo pitanja u pres-klubu i da je u odgovoru rekao predstavnicima štampe sve što misli, iako to možda nije sve zadovoljilo. Na to je predsednik SAD rekao da je predsednik Tito zaista veoma vešto odgovarao na pitanja, a da odgovori koji bi zadovoljili sve ne bi bili dobri, jer oni obično ne kazuju ništa."

Sudeći po ovom dokumentu, Tito je iskoristio ovu priliku da Karteru prenese stavove Brežnjeva da ukoliko bi se osigurala bezbednost u Evropi, Sovjetski Savez bi bio spreman da se složi sa ukidanjem oba bloka i sklapanjem raznih aranžmana među evropskim zemljama. Predsednik Tito je dalje rekao da su ga takve Brežnjevljeve opaske iznenadile jer je ranije Sovjetski Savez bio veoma žilav i otporan kad je reč o takvom pitanju.

Ovaj poprilično iskren ton u razgovoru dvojice predsednika nije bio nimalo slučajan. To je bila posledica dvodecenijske saradnje i ogromne vojne i ekonomske pomoći koja je sa one strane Atlantika stizala u Jugoslaviju. Posle raskida Jugoslavije i Sovjetskog Saveza 1948, SAD su odlučile da naoružaju jugoslovensku armiju u slučaju eventualnog sovjetskog napada. Naravno, istovremeno raste i interesovanje američkih službi za sve što se dešava u zemlji Južnih Slovena i njenog druga Tita.

Josip Broz i Džimi Karter

ZAPRAVO, sve je počelo u jesen 1950, kada je Titov obaveštajac Vladimir Velebit u Vašingtonu dobio pozitivan odgovor na pitanje da li bi američka vlada isporučila oružje jugoslovenskoj vojsci. Velebit istog časa depešom obaveštava najviše državno rukovodstvo i odmah biva pozvan u Beograd, na konsultacije. Koča Popović i Ivan Gošnjak dobili su zadatak da sastave listu oružja.

U naredne tri godine Jugoslavija je od Amerikanaca i Engleza dobila 292 klipna, 192 mlazna, 20 transportnih, 22 mlazna izviđačka i 43 nadzvučna aviona.

Stiglo je i 1.120 bestrzajnih i 715 samohodnih topova, oko hiljadu protivavionskih topova, pet hiljada bazuka, 918 tenkova, 565 oklopnih automobila, 2.500 protivavionskih mitraljeza, 34.000 automata, 4.387 radio-uređaja, 545 agregata, 24 pokretne radionice veze, hiljade brodskih topova i mitraljeza, bacača raketa, protivpodmorničkih dubinskih mina, radara, bombi, stotine hiljada najrazličitijih granata.

U ZBIRCI dokumenata o Jugoslaviji nalazi se i Memorandum izvršnog oficira OCB od 6. maja 1954. godine s napomenom "najviša tajna" u kome piše:

"Vojna pomoć SAD Jugoslaviji nastavlja se i u ovom periodu i dostiže ukupan iznos od 745,9 miliona dolara u okviru programa i 356,8 miliona dolara isporučene robe od kada je program započet u fiskalnoj 1951. godini. Pomoć od početka fiskalne 1953. namenjena je opremanju i povećanju borbene efikasnosti osam pešadijskih divizija i pružanju podrške jedinicama ljubljanske armijske oblasti; 11 vazdušnih eskadrila, od kojih devet eskadrila lovaca bombardera, i 13 borbenih malih plovila. Planovi za fiskalnu 1955. su obezbeđenje dalje podrške za iste formacije, plus moguća dodatna pomoć za kopnene i vazduhoplovne formacije i još dva pomorska plovila."

Američka vojna misija u Beogradu, koja je zvanično brojala 124 predstavnika, usred Beograda vodila je kartoteku za oko 6.500 jugoslovenskih vojnih starešina.

Te godine, kada su počeli pregovori o pristupanju Jugoslavije američkom Programu pomoći za zajedničku odbranu, u Parizu su se sreli Koča Popovića i general Dvajt Ajzenhauer. Amerikanac je bio direktan:

- Da li bi se Jugoslovenska armija, zasnovana na komunističkom sistemu, borila protiv Sovjetskog Saveza na strani zapadne alijanse?

- Doktrinarna pozicija ne bi nikako bila prepreka da se Jugoslovenska armija odupre agresiji zajedno sa zapadnoevropskim vojnicima - odgovorio je Koča Popović.

Devedesetih godina prošlog veka objavljeno je nekoliko različitih podataka o tome koliko su SAD i druge vodeće zapadne zemlje uložile u održavanje Titove Jugoslavije. Prema jednom izvoru, bilo je reči o osamdesetak, a prema drugom o 102 milijarde dolara, prema paritetu vrednosti američkog dolara iz 1988. godine.

Međutim, to je bio samo deo strane pomoći koja se slivala u Jugoslaviju. Kada je 1956. godine došlo do pomirenja i kada je Nikita Hruščov doleteo na noge Josipu Brozu, Sovjeti su oprostili kompletan dug od 822 miliona rubalja.


CIA PROCENjUJE KO SU BROZOVI NASLEDNICI

Omiljena tema američkih obaveštajaca je bila ko će naslediti Tita. U jednom izveštaju iz 1954. godine posle suđenja Đilasu piše: "U slučaju smrti najverovatnije je da će nastati dvostruka vladavina Kardelj-Ranković uz podršku Centralnog komiteta. Ranković i Kardelj već godinama čvrsto stoje rame uz rame sa Titom iznad ostalih u partijskoj hijerarhiji."

Posle pada Rankovića u aktuelnom obaveštajnom nedeljnom izveštaju Direktorata CIA stoji:

"U ovom trenutku ne postoji na sceni nijedna ličnost koja bi mogla uskočiti na mesto Rankovića i eventualno preuzeti funkciju Tita ukoliko bi on umro ili se povukao. Edvard Kardelj, Slovenac i pokretač mnogih liberalnih reformi u Jugoslaviji od 1952, po rangu se svrstava odmah iza Tita. Međutim, njemu nedostaju politička baza i potrebna harizma da bi mogao da preuzme funkciju koju Tito obavlja zahvaljujući svom autoritetu. Veljko Vlahović je popularan u partiji i smatra se istaknutim ideologom, ali kao Crnogorac takođe nema bazu u vlasti koja bi mu garantovala najvišu funkciju. Mijalko Todorović, iako Srbin s korenima u najvećoj jugoslovenskoj republici, novajlija je na funkciji koju obavlja, pa ne bi mogao da se smatra eventualnim zamenikom za Tita. Uspon Koče Popovića na položaj potpredsednika pruža mu takođe izvesne mogućnosti. Međutim, iako sposoban i obdaren, on je daleko od toga da može da ima političku težinu na opštenacionalnoj sceni.