SLATKO je dobro ukuvano voće, neke vrste povrća ili latice ruža u šećernom rastvoru velike koncentracije. Ono je prvo posluženje za početak dana, a služi se i kasnije uz svaku kafu, uzima se kada u kući nema kolača, ali se pre svega služi gostima u znak dobrodošlice i gostoprimstva. Nekada je darivano u specijalnim prilikama i bilo je veoma cenjeno kao poklon. Karakteristično je za građanske kuće u Srbiji sve do sredine 20. veka, kada se umeće kuvanja slatka prenosi na selo, gde se danas kuva više nego u gradu.

Ovako Kraljevčanka Marina Lukić Cvetić, istoričar umetnosti i v. d. direktora Zavoda za proučavanje kulturnog razvoja i inicijatorka ideje da se u porodičnoj kući Cvetića u centru Kraljeva otvori muzej slatkog, u samo nekoliko rečenica objašnjava definiciju i gotovo fenomen tradicionalne srpske poslastice.

- Preteča slatkog je voće u medu, koje je iz Vizantije stiglo u srpsku srednjovekovnu kuhinju. Otkrićem šećera i njegovom proizvodnjom, započeto je kuvanje slatkog na Mediteranu. Osim Srba, na isti način spremaju ga i Grci, Cincari, Jevreji, Makedonci i Bugari - priča gospođa Lukić Cvetić. - Mnogi putopisci koji su u 19. veku prošli Srbijom zabeležili su u gradovima obavezno posluženje slatkim i vodom. Tako je Oto Dubislav Pirh, prilikom posete Srbiji 1829. zapisao da "u kući beogradskog trgovca žena donosi ritopečkog vina, voće, i slatko koje ovde veoma dobro prave".

Prema njenim rečima, knjeginja Ljubica je u Ljubičevu, dok je knez Miloš boravio u Kragujevcu, kao "vrhovna domaćica" prela, mesila i pekla hleb i kuvala slatko. A opisujući srpsku slavu, Feliks Kanc je posebno naglasio da se u kući ministra, profesora, bankara, oficira, advokata i lekara, kao i u kući najskromnijeg trgovca i zanatlije, posetiocima za dobrodošlicu služe - slatko i kafa.

- Slatko je deo kulturnog identiteta čaršije, života i običaja građana, a u Kraljevu ga prvi pominje novinar Adam Smit 1895. godine, koji je, takođe, opisao posluženje na slavi. I danas se, u svakoj kući koja drži do tradicije u gradu na Ibru, kuva slatko. Kako počne sezona voća, tako i domaćice kreću sa pripremanjem slatkog, najpre od trešanja, šumskih jagoda i ribizli, pa od kajsija, bresaka, šljiva i dunja, a potom i od smokava, lubenica i pomorandži - naglašava Marina Lukić Cvetić.

U porodičnoj kući Cvetića u Kraljevu, otkako je napravljena 1908. pa do današnjih dana, kuva se i služi slatko. Ovaj građanski specijalitet Cvetići autentično čuvaju na šifonjeru i poklanjaju ga gostima i prijateljima. U cilju očuvanja i promocije kulturnog i gastronomskog nasleđa i običaja, kao i u cilju otvaranja novih sadržaja koji će ući u turističku ponudu i naći svoje mesto na kulturnoj mapi Kraljeva i Srbije, pokrenuta je i inicijativa za otvaranje ovog muzeja u očuvanom ambijentu salona sa početka 20. veka, pod nazivom "Muzej slatkog - Kuća Cvetića".

- Imajući u vidu kulturno nasleđe koje kao zajednica baštinimo na ovim prostorima, naša dužnost kao pojedinaca je da u 21. veku ne ostanemo prebrisani, već da bogate slojeve zajedničkog, građanskog identiteta konzerviramo, prezentujemo i sačuvamo za budućnost. Projekat "Muzej slatkog", koji u saradnji sa Narodnim muzejom u Kraljevu želimo da realizujemo u "Kući Cvetića" ima upravo ovakvu funkciju - kaže Marinina kćerka Lidija Cvetić, glumica i doktor nauka umetnosti i medija. - Podizanjem svesti o značaju kulturnog nasleđa u sopstvenom okruženju očekujemo da će primeri naše lične, porodične dobre prakse biti podsticaj i drugima da brinu o svom, a samim tim našem, zajedničkom nasleđu.

Lidija Cvetić i Marina Lukić Cvetić

PROMOCIJA

U prisustvu brojnih zvanica održana je promocija inicijative za otvaranje Muzeja slatkog u porodičnoj kući Cvetića. Osim posluženja ovim tradicionalnim specijalitetom i kafom, posetioci su bili u prilici da se upoznaju sa umetničkom zbirkom i uživaju u jedinstvenom ambijentu salona u kojem se na istom mestu, duže od jednog veka, nalazi ormar na kome su tegle sa slatkim, kao i kredenac u kojem je raspoređena kolekcija posuđa, poslužavnika, uštirkanih šustikli i svega što je vezano za posluženje.

KUĆA CVETIĆA

"Kuću Cvetića" 1908. sagradio je je Filip Cvetić, kraljevački trgovac vinom. Sa suprugom Darinkom za života je odgajio trinaestoro dece, a u svoju porodičnu kuću utkao je značenja koja i danas evociraju sećanja na vreme kada se Kraljevo kao varošica ugledalo i razvijalo prema kulturnim standardima Evrope. Njegovi naslednici tu i danas žive i trude se da ničim ne naruše autentičnost i originalnost. Praunuk Dragomir Cvetić, diplomirani mašinski inženjer, kuću i dvorište perfektno održava, njegova supruga Marina Lukić Cvetić, kao istoričar umetnosti enterijeru vraća ranije vrednosti, a njihova kćerka, dr Lidija Cvetić, posebno se angažuje oko formiranja interaktivnog "Muzeja slatkog".