KAKO se, najkraće, može opisati ratni, ali, i poratni mrak u Mostaru? Može jednom jedinom rečju: Budak! Doduše mrak sa odrednicama ličnog prezimena, u jednom delu grada na Neretvi. Onom koji je pod upravom ovdašnjih Hrvata.

Deo ulice srpskog pesnika Alekse Šantića, presečene takozvanim Španskim trgom ili korzoom, a odavde odsečene od bošnjačkog, istočnog dela grada, preimenovan je u ulicu - Mileta Budaka. Ludaka koji je u jasenovačkoj srpskoj golgoti memorisan kao paradigma zločina nad zločinima.

Suvišno je pitanje da li bi iko od Srba povratnika poželeo da mu stigne pismo na ovu adresu.

Bošnjaci su dali konkretan odgovor. Sačuvali su ime srpskog pesnika. I ovde udarili granicu, u ulici koja ih razdvaja sa zapadnim, hrvatskim Mostarom. I, nisu samo sačuvali to što znači Šantićevo ime. Neko će reći, ne vole promene. Ali, sačuvali su, donekle obraz, da ne budu tuđe cveće... dok im ne zatreba. A kako su danas sačuvali obraz, o tome nam govore Srbi, povratnici.

- Kada se dogodi kakva zdravstvena nevolja, hitna potreba za lekarskom intervencijom, nas Srbe u bolnici pod bošnjačkom upravom primaju, ne pitajući za ime. Ni to, da li imamo osiguranje, da li će nam neko nekad i odakle platiti lečenje. Mi smo za njih samo pacijenti kojima je potrebna pomoć. Mi smo za njih Hipokratova zakletva... Kod Hrvata to ide malo teže...

Srbi povratnici biraju reči. Neće da kažu: "Kakva zakletva, zakletva je teška veza, novac i naknadne usluge".

Nije nam bila namera da ovako nastavimo juče započetu priču iz Mostara. Jednostavno, zaustavili smo se ispred table u preimenovanoj ulici i nastavili u pravcu stare, Šantićeve adrese. Adrese srpskog pesnika koji je voleo sve narode Bosne. Pevao o svima, ali ponajviše o svom narodu. Je li to greh? Andrić je jednom kazao: "Intelektualci svakog naroda treba da budu na strani svoga naroda i kada taj narod nije u pravu"...

Tragovi rata još su živi

Budakova ulica. Ime je više od poruke. Asocijacija na ustaške, jasenovačke koljače i hercegovačke jame u koje su Srbi živi bacani, posle, betonirani, jer su koljači zamenili oznake na kapama. Ustaške simbole za petokrake. Bratstvo i jedinstvo jeste bila parola, ali netačna, pamtimo poruku igumanije pećke Fevronije.

Je li ovo moguće, pitamo se, da u zapadnom delu Mostara, pod upravom Hrvata nema više ni Petra Drapšina, ni Vladimira Nazora, ni Jugoslovena Lea Bruka, ni Matije Gupca...

Jeste, stiže eho iz retorike ovovremenog besmisla oneljuđenih koji na talasu odavno osuđene prošlosti podgrevaju sadašnjost, kako bi se obezbedili u unapred propaloj budućnosti.

Želimo u to da verujemo i, vraćamo se našoj priči... Šta je ostalo od nekadašnjeg srpskog kulturnog blaga upisanog u temelje starog Mostara? Šta je sa srpskom baštinom, imovinom, uspomenama, šadrvanima, spomenicima? Za srpski narod i celokupnu srpsku istoriju Mostar je, kako u hronici "Slavno doba Mostara" navodi dr Jovan Radulović, pouzdani letopisac ovog grada i Hercegovine - ostao kultni grad. A, takvim su ga prvenstveno učinile nekolike izuzetne generacije nacionalnih, kulturnih i javnih radnika koje su u njemu živele i stvarale poslednjih decenija 19. i početkom 20. veka.

Ovu, dragocenu knjigu daruje nam Radoslav Tubić, predsednik Udruženja "Gusle" iz Mostara koje okuplja oko 80 mladih ljudi radi negovanja tradicije nekadašnjeg grada na Neretvi.

Ipak, zapažamo da je malo onih koji o srpskoj prošlosti Mostara žele da govore. Mogu da posvedoče, bez grča, bez pola glasa, bez prsta na ustima.

Jovan Dučić, Dušan Vasiljević, Atanasije Šola, (sede) Aleksa Šantić, Risto Bošković i Miloš Radulović

- Vidite, ovde, u ovom gradu rođeni su i stvarali Svetozar Ćorović, Aleksa Šantić, učiteljevao Jovan Dučić, predavao Stevan Sremac... Svaki od njih ostavio je dubok trag, valjda se to zna, u istoriji i kulturi srpskog naroda. To, svakako, dokazuju duboki tragovi pre Prvog rata, ali i posle Drugog rata, koji odolevaju i nakon poslednje zajedničke tragedije sva tri naša naroda u Bosni i Hercegovini. Podsetiću vas da su iznedrila i jednog Isidora Papa - govori nam profesor Ranko Čvoro, čovek povratnik, stub Šantićevih večeri poezije, koje uprkos svemu, traju u punom sjaju.

- Svako od ovih velikih ljudi koji su zadužili Mostar i sva tri naša naroda, u svom vremenu prošao je na neki način svoju posmrtnu golgotu, ovde - kaže profesor.

Mi smo sada pred Šantićevim spomenikom, nadomak centra. A, čijeg centra? Bošnjačkog ili hrvatskog? Pa, bošnjačkog. Lep park, sve je okolo lepo, vidi se Neretva, reka ide svojim putem... Ali, nema ljudi. Satima čekamo da neko ovamo dođe, pokloni se, podseti da je uzvišena pesnikova poruka - ostajte ovde! A, ovde na svakom koraku belezi su izgona srpskog življa. Njihove kuće, privatna imovina, kao što je imovina Ivaniševića, još je pod dubokim ranama od granata.

Izvio se Šantić. Ali, to nije spomenik od pre poslednjeg rata. Onaj, prvi, originalni u prvim danima sukoba, neko je survao u reku. Ipak, kragujevački livac sačuvao je original, pa je Šantić u Mostar vraćen u svoj park, kao da je živ. Odavde, s ovog mesta gleda na rodnu kuću. Stamen i u spomeniku, kao i u životu. Život svedoči, a spomenik potvrđuje: ostajte ovde.

Nedaleko je kuća Svetozara Ćorovića, sada je muzej Hercegovine. Neko je u ratnim danima zapalio Ćorovićevu zaostavštinu koju je njegova supruga Persa darovala bivšoj, velikoj i lepoj državi. Sve je u trenu nestalo. Radna soba, biblioteka. Ali je Ćorović preživeo. Valjda će, ako ima pameti, da živi i u svom narodu.

Profesor Ranko Čvoro

PRVI ZBEGOVI

PRE poslednjeg rata u gradu na Neretvi živelo je 30.000 Srba. Prvo etničko čišćenje srpskog naroda dogodilo se upravo ovde. Poteran je u zbegove pre prvih rafala u Sarajevu. O tome se tada ćutalo. U međuvremenu zapalili su im Sabornu crkvu, na listi zaštićenu baštinu Uneska. A kada je svetinja odolela vatri, minirali su je.

ŠAKA SRBA

U MOSTARU je danas oko 5.000 Srba. Šaka od onog naroda, pre 90-ih. Deo njihove pogače podelili su Hrvati i Bošnjaci u svakom smislu. Prvi povratnici ohrabrili su se da se vrate 1998, ali samo pod svoje šatore.

- Da li ćemo mi, Srbi, i opstati u Mostaru, da li će se i neki drugi vratiti, ne zavisi samo od Hrvata i Bošnjaka, već i od nas - kaže nam Dušan Golo, predsednik Koordinacionog odbora mostarskih srpskih udruženja i stranaka. - Predstojeći lokalni izbori su šansa, ne treba je propustiti.


Sutra: Pesma o Emini nikad umret, neće