Maestrov sevdah sa anđelima

Jelena ILIĆ

01. 01. 2016. u 11:00

Маестров севдах са анђелима
Nezasluženo tiho 14. septembra 2015. otišao je sa scene Jovica Petković, ikona jugoslovenske harmonike

POKOJNI maestro Jovica Petković bio je revolucionar na harmonici. Majstor ritma, dinamike i improvizacije, koji je umeo da izvede sve što harmonika tehnički može. Spajajući stilove filigranskom preciznošću koja mu je poverena rođenjem, svojom šumadijskom dušom stvarao je bosanski sevdah koji je postao besmrtan za njegova života. Još dok je bio u snazi, mnogi su ga svrstavali u red najvećih virtuoza na harmonici koji su se ikada rodili".

O Jovici Petkoviću hvalospevi su izrečeni za života, tako da ni ovi posmrtni ne dolaze reda radi, kao što često biva sa blaženopočivšima.

- Pravo ime mu je bilo Jovan. Zvali smo ga Joca. Nada Mamula, njegova velika prijateljica, "prekrstila" ga je u Jovicu - priseća se kontrabasista Radio Beograda Momir Moša Milanović, Jovičin drug od kratkih pantalona, prvi komšija iz rodnog Smedereva, prijatelj i kolega.

Kontrabasista priča da su tridesetih godina prošlog veka Jovici i njemu prvi instrumenti bili duvaljke od šaše i tikve, koje su im roditelji pravili, te su svirali po kućama, za kolače...

- Tek kasnije, u kafani "Rujna zora", Jovičinog strica Voje, slušali smo čuvenog Dragoljuba Mišića poznatijeg kao Draga Kec. Jovica, koji je imao tada dvanaest godina, naprosto se lepio za njega, pa mu je stric kupio prvu harmoniku, a Kec ga naučio prve melodije. U to vreme imali smo u Smederevu četiri "kapele" ciganske muzike - Draga violinista, Žika ministar na Ubilcima, Arkadije Mitrović zvani Kada Vrcan, a u cigan-mali Fića, sa kojim je Jovica najviše svirao.

Jovica je otišao u partizane, a vratio se kao milicioner, u uniformi koju četiri godine nije skinuo. Svirao je u milicijskom orkestru. Žena i deca su bili u Smederevu, a služba je bila stroga. Kada je tražio otpust, uvek mu je bila baba Stevana na samrti, priseća se Moša.

SEVDALINKE ZAUVEK će ostati da se pevaju Petkovićeve kompozicije "Smederevo, grade od starina" " Smederevska jesen dođe", "Sa Igmana pogledat' je lijepo", "Da sam ptica i da imam krila" na tekst Mustafe Mujezinovića, "Kada moja mladost prođe", "Jahao sam konje, ašikov'o, pio" (tekst Alekse Šantića), "Razbolje se srce moje" i "Bosno, zemljo moja mila".

Priča kako je Jovica jednom u uniformi bio gost na svadbi njegove rođake, gde su harmonike svirali najbolji učenici čuvenog Mije Krge.

- Kad je Joca zasvirao, oni više harmonike nisu uzimali u ruke do kraja svadbe - priča Moša.

To su bili počeci velikog majstora. Jednostavno, umeo je "dugmetari" dušu da uzme, a svoju dušu utkao je u kompozicije koje će se svirati decenijama nakon njegove smrti. Foršpili između strofa bili su za Jovicu muzičko bojno polje gde je uvek pobeđivao, i kojima je izgradio jedinstven stil.

- Niko nije svirao tako - kaže Milanović. - Prva kola koja je naučio od Drage Keca bila su vlaško-rumunska. To je bilo umetničko sviranje. Ne znam da li iko to može da odsvira na dugmetari. On je svirao mitraljeski i tehnički vrhunski.

Ipak, muzički urednici na tadašnjem Radio Beogradu nisu imali sluha za specifično sviranje samoukog Jovice, te su mu na audiciji rekli da to sviranje nije za radio. Vratio se kafani, dok ga u beogradskoj "Toplici" nije čuo kapelnik iz Beograda, koji ga je, zadivljen njegovim bravurama i nervom za sviranje, pozvao u Sarajevo. Tamo su ga "otkrili" Zaim Imamović i Nada Mamula.

- Kada je došao u Sarajevo, imao je četiri razreda osnovne škole, jedva je ćirilicu pisao. Ni note nije znao. Za razliku od Radio Beograda, muzičke urednike tada veoma uvaženog i moćnog Radio Sarajeva, ostavio je u čudu - priča Milanović.

Potom su usledile decenije čudovišnog puta ovog genijalnog umetnika. Decenijama je bio umetnički rukovodilac orkestra Radio-televizije Sarajevo.

Prigovori da u bosansku pesmu unosi šumadijski melos, prestali su onog časa kada se na talasima Radio Sarajeva prvi put čuo Jovičin autorski prvenac "Sa Igmana pogledat' je lijepo".

- Sevdalinke je posvetio Bosni, a kola svojoj familiji. Tako je nastalo "Brankovo kolo" po sinu, a mazurku, kojom je raspametio sve na festivalu "Muzika na Jelisejskim poljima" posvetio je majci Emiliji - priča sinovica Ljiljana Matić.

IDENTITET - TEŠKOM mukom dokazivao je ogroman talenat. Tragao je za identitetom svirajući tradicionalne pesme i igre na do tada nečuven način. Optuživali su ga za skrnavljenje narodne muzike, ali su ćutali kada su stigle nagrade - kaže Bora Dugić.

Svirao je Titu, i svim državnicima koji su pohodili tadašnju Jugoslaviju, ali i engleskoj kraljici Elizabeti, Šarlu de Golu, Vinstonu Čerčilu. Italijanska firma "Dalape" koja proizvodi harmonike, Jovici je poklonila unikatni model vredan 15.000 evra.

U Sarajevu je bio ime, ali je uoči rata tamo Jovici postalo tesno, poverio se prijatelju Moši. Tako se preselio u Beč, gde je godinama držao privatne časove i podučavao decu na Politehničkoj školi.

Od 2007. godine, kada se šlogirao, pa do smrti harminku više nije uzeo u ruke.

Jovica je, nekako, bio svačiji i ničiji. U Bosni Srbin, u Srbiji Sarajlija, u Beču stranac. Iako cenjen po genijalnom nervu za harmoniku, poslednje godine proveo je gotovo zaboravljen u staračkom domu pokraj Beča.

- Imao je najbolje uslove, ali bile su to godine samoće. Nemački jezik nikada nije želeo da uči. Sve je manje govorio, gasio se i nestajao - kaže bratanica Saveta Novaković Petković.

Momir Moša Milanović

Ni smrt, kao ni život ovog virtuoza, nije prošla uobičajeno.

- Više puta su ga proglašavali mrtvim. Na TV Sarajevo pre šest godina su objavili da je čika Jovica umro, što je preneto i u Srbiji. Čak je na mnogim portalima ta vest ostala do danas, a negde je skinuta nekoliko dana pre sahrane, 24. septembra ove godine - priča bratanica.

Kaže, dušu nije mogao da ispusti dok nije čuo harmoniku.

- Borio se, mučio, nije hteo da nestane. Onda se unuka Biljana dosetila da u telefonu ima snimak njegove pesme "Smedereve grade od starina", naslonila mu je na uho. Tek se tada smirio i u miru izdahnuo.

Ista pesma i zvuci "dugmetare" ispratili su ga u večnost, u sevdah sa anđelima, jer je legenda postao za života.

Večna slava i naklon, maestro!

Momir (levo) sa Jovicom Petkovićem

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (6)

vh

01.01.2016. 11:43

Jovica je sada istorija. Njegov duet sa Safetom i improvizacije sevdaha su bile neponovljive. Jedini muzicar koji je sa Safetom bio na 'ravnoj nozi'- mislim da oni zajednicki snimci su najvisi domet balkanske a i evropske tradicionalne muzike! Nazalost, tako nesto se vise nece videti i cuti na danasnjim TV-stanicama.

Gojko

01.01.2016. 11:44

Trebalo je pomenuti i da je uz pratnju klavirske harmonike Ismeta Alajbegovicha imao prostora za svoje bravurozne forshpile.

gliso 47

01.01.2016. 12:37

Hvala Novostima na ovoj divnoj Reportazi o Maestru Jovici Petkovicu. Veliko Hvala.

Milvas

01.01.2016. 14:15

Hvala mojim Novostima na ovom podatku. Jovica je za mene bio i ostao ubedljivo najbolji harmonikaš na ovim prostorima a i šire. Dosta podataka znam o Jovici kao čoveku i harmonikašu ali ovo nisam znao. Stoga sam vam neizmerno zahvalan. Podrav i Srećna vam Nova Godina.

msp

03.01.2016. 10:42

O Jelena, dvna gospođo, sve je lepo samo nije Jovica napisao Smederevo, grade od starina.

Milvas

26.10.2017. 15:44

@msp - msp. Jovica je vlasnik pesme Smederevo grade od starina i pesme Smederevska jesen dođe.