Srpska ikona u Bariju sačuvala lik Svetog Nikole

B. Subašić

19. 12. 2015. u 18:00

Zaboravljeni neprocenjivi pokloni kojima su Nemanjići darovali italijansku baziliku. Kralj Milutin oko svečevog groba napravio kapelu izlivenu od mešavine srebra i zlata. Čak i posle propasti srednjovekovne države Srbi i dalje darivali hram

Српска икона у Барију сачувала лик Светог Николе

Grob Svetog Nikole u bazilici ispod ikone koju je poklonio Stefan Dečanski

KATOLIČKA bazilika Svetog Nikole u Bariju koja čuva svečeve mošti i danas ima pravoslavnu kapelu, pa čak i delimičnu autonomiju od apsolutne papske vlasti, zahvaljujući neprocenjivo vrednim darovima Nemanjića, otkriva Vladimir Davidović, nekadašnji sekretar SANU, vrsni poznavalac srpske baštine u inostranstvu.

- Današnja predstava Svetog Nikole prihvaćena u celom svetu zasniva se na srpskoj ikoni koju je Bariju poklonio Stefan Dečanski - ističe Davidović. - Po predanju, na tu ikonu verno je prenet svečev lik nacrtan na saboru u Nikeji, što ukazuje na to da su Nemanjići u riznici imali originalno dragoceno delo. Zato je i srpska ikona smatrana čudotvornom, pa do danas stoji iznad velike časne trapeze koja pokriva grob Svetog Nikole, a načinjena je od srebra koje je poklonio kralj Milutin.

O darovima Uroša Drugog Milutina, najmoćnijeg vladara Balkanskog poluostrva, svedoči zapis letopisca Beatila:

"Leta gospodnjeg 1319. juna meseca, drugog indikta, Uroš Kralj Raške, Duklje, Albanije, Bugarske i jadranskog pomorja sve do reke velikog Dunava, ovu časnu trapezu, veliku srebrnu ikonu, lampe i velike srebrne kandelabre dao je načiniti u Slavu Božju i njegovog blaženog Nikolaja. Obrad iz Kotora, sin Silave i maestro ovo delo je načinio po nalogu pomenutog Kralja".

Danas, nažalost, više nema Milutinove kapele koja je od poda do plafona bila načinjena od ploča glame, mešavine srebra i zlata koja se proizvodila samo u srednjovekovnoj Srbiji. U njenom središtu nalazio se grob Svetog Nikole pod časnom trapezom koju su krasili brojni reljefi s biblijskim predstavama. Čudesnu prostoriju nezamislive vrednosti osvetljavali su plamenovi dvadesetak ogromnih srebrno-zlatnih kandila i svećnjaka ljudske visine.

Čudotvorna ikona Svetog Nikole

Milutinovu kapelu počeo je da uništava 1481. kralj Ferante Prvi Aragonski, koji je deo isekao i pretopio da bi srebrom isplatio svoje vojnike najamnike. Krađu su nastavili velikaši i pojedini biskupi koji su deo po deo uništili srpsko remek-delo. Hroničari bazilike zabeležili su da su počinioce svetogrđa i njihove porodice posle toga pratile nesreće. Barokna rekonstrukcija nikad nije dostigla slavu legendarne Milutinove časne trpeze. Krajem 20. veka ona je sklonjena, a umetnici su napravili približnu repliku srpskog originala. Ipak, jedan srpski poklon ostao je, osim zubom vremena, nedirnut od srednjeg veka: srebrom optočena ikona, dar Stefana Dečanskog. "Čudesni obraz oca Nikolaja" sačuvan je pre svega zahvaljujući stanovništvu Barija, koje je smatralo srpsku ikonu zaštitnicom grada. Letopisac Beatilo ostavio je svedočanstvo da je čuvana posebno zaštićenom delu srebrne kapele odakle je iznošena samo u najtežim vremenima:

- Velika Uroševa ikona čuva se s velikim obožavanjem u tajnoj kapeli trezora sa svetim relikvijama i odatle je nikada ne iznose, osim u retkim prilikama kada nastane velika suša ili se dese prevelike kiše. I pravo je čudo videti da uvek kada se velika sveta ikona javno izloži narodu, koji plače i kliče, odjednom počnu da padaju ili prestanu kiše, zavisno od potrebe.

Car Dušan je održao tradiciju porodice i poklonio bazilici porez od 200 perpera, koji je Srbiji plaćao Dubrovnik. Čak i posle propasti srpske srednjovekovne države Srbi su prema mogućnostima još dugo nastavili da daruju hram u Bariju.

Bazilika u Bariju

- To je tradicija koju je ustanovio Stefan Nemanja, prvi darodavac bazilike, o čemu je svedočanstvo u žitiju ostavio njegov sin Stefan Prvovenčani - kaže Davidović. - U istom žitiju navedena je hijararhija koja je postala matrica u nacionalnom biću: "Življaše zahvaljujući Gospodu Bogu našem Isusu Hristu i prečistoj njegovoj i neporočnoj devi Bogorodici i svetome čudotvorcu, brzome u bedama pomoćniku i arhijereju Nikoli i svetom i velikom strastotrpcu i u borbama braniocu mučeniku Đorđu".

ZAŠTITNIK BRZE POMOĆI

STEFAN Nemanja je prvu monumentalnu crkvu podigao u čast Svetom Nikoli u gradu Toplici, današnjoj Kuršumliji.

- Potpuno je normalno da Nemanja, vladar Srba, naroda seoba, poštuje sveca koji je zaštitnik putnika i "brz na pomoći" u nevolji - kaže Vladimir Davidović i šeretski dodaje. - Nemanjići su zato najveći donatori bazilike u Bariju, a tek posle njih su Anžujci, koji su nam svojta po ženskoj liniji, od vremena kraljice Jelene Anžujske. Ona je rođena kao katolkinja, a umrla kao pravoslavna monahinja, a darovala je prekrasnim pravoslavnim ikonama i baziliku u Bariju i Crkvu Svetog Petra u Rimu.

Zabranjeno preuzimanje fotografija bez odobrenja redakcije

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (10)

ne pravi sebi idole jer bog je jedan itd

19.12.2015. 19:18

Islam mi se svidja jer doslovno prati jevrejsku religioznu bajku. Nema vecih postovalaca Hrista od postovalaca Muhameda. Gde se zarozase medjusobno, istorija i ja znamo.

@@@

20.12.2015. 13:06

@ne pravi sebi idole jer bog je jedan itd - ..Gospod Bog se pise velikim slovom,nedostaci elementarnog postovanja govore o napisanom..

Лаки

19.12.2015. 19:39

Наравно, о овоме не причати Србима, какве славне претке и порекло имају. Циљ је масовна самомржња, аутошовинизам општи Не дајте се, Срби! Има због чега да будете поносни!

Olja

19.12.2015. 22:12

Albanija nije postojala u srednjem veku a to bi novinar koji ovo piše trebalo da zna.

Бабе и жабе

20.12.2015. 01:29

@Olja - Мечани и уопште Латини у средњем веку користе термин Албанија као географски појам, а не као ознаку државе коју је направила Аустроугарска 1913. године. Слично је и с латинским географским термином Монтенегро- Црна Гора који се јавља крајем 15. века и тада означава само мали планински предео између Албаније и Херцеговине. Не мешајте тдашње и садашње појмове

Janko Katic

20.12.2015. 13:52

@Olja - Albania Veneta je naziv teritorije koji je bio pod Mletackom vlascu od 1420.(kada Kotor ulazi u sastav Serenissime Repubblice)sve do pada iste 1797.i pokriva prostor od Dubrovnika preko Boke Kotorske do Ulcinja ukljucujuci Skadar.Prema italijanskim istoricarima vecinsko stanovnistvo,posebno u zaledju cinili su Sloveni(Schiavoni) koji kao vesti moreplovci i dobri ratnici cine deo Mletacke flote (Oltremarin) oni ce poslednji spustiti oruzje i predati se Napoleonu 1797.

бари

19.12.2015. 22:39

Икона је дар срског краља Стефана Уроша III Дечанског у знак захвалности Светом Николи који му је чудесно повратио вид након што га је ослепео његов отац краљ Стефан Урош II Милутин , а на њој су са десне и леве стране светитеља насликани и сам краљ Стефан Дечански и његов син цар Душан . Иначе икона се не чува као што је написано у тексту у некој тајној капели са реликвијама , већ се налази у крипти изнад гроба са моштима Светог Николе као што се и види на фотографији.

Читај како је написано

20.12.2015. 01:23

@бари - Летописац базилике у Барију Беатило, савременик догађаја, описује ситуацију из 15. века и "трезор", односно заштићену нишу где се икона чувала тада у Милутиновој капели која је још постојала. Ослепљивање је само легенда, записана у једном житију. Савременици Дечанског који су га видели нису забележили да је слеп. У том случају не би ни могао да наследи престо

@olja

20.12.2015. 14:35

postojala je. samo nije bila nezavisna, niti ujedinjena. na primer, stefan prvovencani je svoju kcer dao za albanca. u 12. veku. skenderbeg je sin srpkinje i albanca. jos jedna stvar koji ne znas. sveta mati angelina, koja je bila zena stefana brankovica, a snaha despota djurdja, albanka je. a nasa svetica.

Илија Марковић

22.12.2015. 13:56

Одлична репортажа! Ми Серби, мало познајемо нашу славну историју. Професор др.Ђерардо Ћофари, старешина базилике Светог Николе у Барију, је написао књигу о даровима сербских владара. Преведена је на сербски језик са насловом: Српски цареви и Свети Николај у Барију. У издању издавачке куће Љиљане Хабијановић Ђуровић.