Srpski vodič i za rusku crkvu

Boris SUBAŠIĆ

05. 07. 2015. u 15:30

Српски водич и за руску цркву

Vaskrsenja nad najsvetijim mestima hrišćanstva

Knjiga arhiđakona Hristifora Žefarovića bila je duže od dva veka bestseler pravoslavcima. Delo bez kojeg poklonici nisu kretali na putovanje u Jerusalim i Svetu zemlju

NAJTIRAŽNIJI turistički bedeker koji su 18. i 19. veku koristili svi pravoslavni poklonici na putovanju u Svetu zemlju napravio je Srbin, arhiđakon Hristifor Žefarović “Iliriko-rasijanski (srpski) obšči zograf”. Pre 270 godina, u julu 1745. ovaj slikar, grafičar, nacionalni radnik i pomalo obaveštajac krenuo je na hodočasnički put u Jerusalim iz Beča preko Srbije.

Po povratku izrezao je bakarne grafičke ploče i iz bečke štamparije Tome Mesmera potekli su prvi primerci prvog modernog turističkog vodiča s kratkim opisima i crtežima atrakcija koje treba obići. Izdavač ove, za svoje doba, revolucionarne knjige bio je takođe Srbin, jerusalimski arhimandrit Simeon Simonović. Tada se nalazio na čelu čuvara Hristovog groba, tajanstvenog bratstva odabranih pravoslavnih monaha koji od 4. veka bdiju nad Crkvom vaskrsenja u Jerusalimu.

Videvši kako se srpski hodočasnici s Žefarovićevim bedekerom dobro snalaze u Svetom gradu grčka i ruska crkva naručile su izdanja za svoje poklonike. Na njima je bilo naglašeno srpsko poreklo knjige, što je donelo ogroman ugled narodu koji je čuvao nacionalni identitet, uprkos tome što mu je matica Srbija bila pod turskom okupacijom.

Žefarovićevu “putovođu” kupovali su i oni koji nisu mogli da fizički odu na put, ali su duhom obilazili Svetu zemlju. Ovaj vodič preveden na ruski, grčki, pa čak i turski jezik postao je bestseler i štampan u velikim tiražima sve do sredine 19. veka. On je postao vodič inspiracija mladim Srbima da se zapute u daleke predele, o čemu svedoče i brojne jerusalimske ikone u srpskim krajevima donošene kao poklon s hadžiluka. Poklonička putovanja imala su osim duhove i kulturne dimenzije i mnogo tajanstveniju diplomatsku i obaveštajnu svrhu. “Opisanije grada Jerusalima” nošeno je u manastire po Srbiji kao podstrek održanju duhovnosti i identiteta kao i čuvenija “Stematografija” u kojoj je Žefarović lukavo i pored bečke cenzure kao svece objavio crteže Nemanjića i grbove srpskih zemalja. To je razbuktalo nacionalni ponos Srba, pa je knjiga bila zabranjivana, što ju je učinilo još privlačnijom.

Knjige i grafički listovi, posteri i plakati svog doba bili su sredstvo medijskog rata u teškom vremenu pritiska Habzburga na Srbe da se pounijate i promene identitet. Patrijarh Arsenije Četvrti Šakabenta odabrao je neobičnog umetnika da putem štampane reči i slike brani srpsku duhovnu baštinu.

- Patrijarhu je bilo jasno da je grafika moćno sredstvo za propagandne ciljeve i da će putem Žefarovićevih bakroreza moći učvršćivati pravoslavlje u izuzetno nepovoljnoj sredini. Pri tome, razumljivo, pravoslavlje nije bilo samo religiozno osećanje već i nacionalno-političko uverenje. Bakrorez je, u stvari, mudro smišljeni politički plakat - navodi akademik dr Dinko Davidov. - On se najviše bavio Žefarovićevim radom i Srbima u Jerusalimu uopšte, od Svetog Save naovamo.


Naime, najsvetiji grad judeo-hrišćanstva na čijem se jednom brdu nalazio Solomonov hram s Kovčegom zaveta, a na drugom je razapet Hrist postaje poklonički, kulturni i diplomatski centar u 4. veku. Tada carica Jelena, majka imperatora Konstantina Velikog otkriva Golgotu i krst na kome je Hrist stradao, kao i pećinu iz koje je vaskrsao. Iznad tih mesta prvi imperator hrišćanskog Rima podiže velelepan hram. Svaki sledeći osvajač Jerusalima, od Arapa do papskih krstaša, zidao su svoje bogomolje. Srbi se uključuju u tu šarenu versko-kulturno-diplomatsku zajednicu posle dobijanja autokefalne crkve.

- U istoriji srpskog naroda može se naći dosta vesti o vezama sa Jerusalimom koji su imali vidnih odraza na našu stariju kulturu i umetnost. Dodiri Srba sa Jerusalimom potiču još od prvog odlaska Svetog Save u Palestinu. Prvi srpski arhiepiskop, pisac i diplomata osnovao je onde nekoliko monaških kolonija a iz praktičnih hadžijskih razloga kupio je od Latina manastir Svetog Georgija - navodi dr Davidov.

Zatim je otkupio manastir Svetog Jovana Bogoslova na Sionu, gde su živeli srpski monasi a posećivali su ga poklonici iz svih slovenskih zemalja, najčešće iz Rusije.

- Boravak Svetog Save u Jerusalimu nije imao samo hodočasnički karakter već daleko dublje pobude i razloge. Tek priznatoj autokefalnoj srpskoj crkvi bilo je potrebno iskustvo starijih crkava, pogotovo onih za koje su bili vezani umetnici koje je srpski arhiepiskop želeo da upozna i da nešto od tog bogatog crkvenog i kulturnog života prenese u mladu srpsku crkvu i državu - navodi dr Davidov.

Kralj Milutin je u 14 veku posle uspešno vođenih ratova protiv Persijanaca i Turaka podigao u Jerusalimu manastir posvećen Svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu. Posle propasti srednjovekovne srpske države izdržavali su ga srpski despoti iz Ugarske, a potom ruski vladari. U 17. veku za vreme jerusalimskog patrijarha Teofana srpski manastir je potpao je pod povlašćenu grčku crkvenu vlast.

JERUSALIM TRAŽIO POMOĆ OD SRBA

JERUSALIMSKO-srpske veze u 17. veku posebno odnos između jerusalimske patrijaršije i budimske eparhije uverljivo obeležava pismo patrijarha jerusalimskog Dositija iz 1640. kojim umoljava budimske Srbe da i ubuduće daju milostinju za Sveti grob.

- Ovo pismo dokazuje i da je u Budimu bilo imućnih Srba pravoslavne vere i pre Čarnojevićeve seobe - navodi dr Davidov.



NISU SE PLAŠILI NI TURAKA

SRPSKI poklonici su nastavili da putuju u Jerusalim za turske vladavine. Jeromonah Savatije iz manastira Hopova doneo je 1607. iz Jerusalima psaltir koji je tamo za njega prepisan, a on je u njemu zapisao šta je sve video u Svetoj zemlji. U rukopisu iz manastira Nikoljca postoji sličan opis ali i topografska skica Jerusalima s obeleženim mestima koje poklonici treba da posete. Posebno su zanimljive putne beleške mitropolita Mihaila Nikolajevića Kratovca iz 1657. koji je važio za trezvenog čoveka, ali i obaveštajca ruskog cara. On je pokuša da ispita prirodu svetog ognja u crkvi Svetog groba i utvrdio da nije istina priča da on ne peče: “Ja sam probao i ispitao ovaj oganj i on isto pali kao i svaki oganj”.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Теофил

05.07.2015. 18:35

Нас неколико је тако додиривало Благодатни огањ, и то не у Јерусалиму, него код нас, и није пекао уопште. Рука ми је била потпуно гарава, али ме није опекло. После око два сата попримио је спољне особине обичне ватре, тј. почео је да пече.