Hteli su da menjaju svet, a svet je promenio njih

BILA je to moralna, socijalna i poetska pobuna! Reći će ovako ovih dana novinar Rajko Pavićević, urednik "Studenta" tih burnih junskih dana.

- Bio je to svirep obračun sa generacijom koja je htela da misli svojom glavom - govorio je Đorđije Uskoković.

- Mislio sam da sanjam. Nisam verovao da je to istina. Nikako nisam mogao da shvatim da komunisti tuku komuniste - ostale su zapamćene reči pokojnog pesnika i novinara "Večernjih novosti" Milana Lalića.

JUN 1968. izneo je na videlo mnoge prikrivene nevolje društva: socijalnu nejednakost, eroziju morala, zloupotrebe, otuđenost rukovodstva... Generalno gledano, ti događaji obeleženi su starim amblemima, govorima, parolama... Sve je bilo pozajmljeno iz prepoznatljivog komunističko-revolucionarnog arsenala.

Putnicima prvog jutarnjeg voza za Zagreb, 3. juna ujutro, ukazao se neobičan prizor. Utrine oko pruge na Novom Beogradu bile su prekrivene iznošenim cipelama, dotrajalim sakoima i jaknama, demodiranim ženskim tašnama i pletenim vunenim džemperima. To su bili tragovi sinoćnjeg obračuna između milicije i studenata.

Dabome, putnicima jutarnjeg voza nije bilo teško da zaključe ko je u tom obračunu izvukao deblji kraj.

Te noći mnogi nisu spavali. Studenti su vidali rane, jedni u Studentskom gradu, drugi po bolnicma, treći u zatvoru.

U miliciji su sastavljali zvanično saopštenje u kome će studenti biti isključivi krivci za prethodne događaje.

Političari su lupali glavu kako da studentska pobuna ne dobije šire razmere. U Studentskom gradu, najvećem akademskom naselju na Balkanu, ključalo je kao u kotlu. U svim sobama bila su upaljena svetla. Naokolo se orilo od pesme, psovki, protesta i neartikulisanih uzvika.

Bio je to urnebes koji je nemoguće rečima opisati. Sva nezadovoljstva, koja su se godinama taložila, izbijala su sada kroz jedan krik ili jednu rečenicu. Iz paviljona Studentskog grada dopiralo je: "Ua batinaši!", "Radnici-studenti!", "Dole ubice!", ... "Hoćemo posao"...

Te noći izabran je i prvi Akcioni odbor studenskih demonstracija: Predrag Bogdanović Ci, Đorđije Vuković, glavni urednik "Studenta", Rade Kuzmanović, zamenik sekretara UK SKS, Slobodan Vuković, sekretar Univerzitetskog odbora Saveza studenata, Rajko Pavićević, urednik "Studenta", Miodrag Perović, predsednik studenata Studentskog grada.

Zapravo, sve je počelo veoma bezazleno. Tog dana, 2. juna, "Večernje novosti", kao pokrovitelj zabavne revije "Karavan prijateljstva", zakazale su generalnu probu priredbe koja je trebalo da obiđe Jugoslaviju. Bilo je predviđeno da se proba održi u naselju Omladinske radne akcije, u neposrednoj blizini Studentskog grada. Zvanično se tvrdi da je proba predstave prebačena u salu Radničkog univerziteta Novi Beograd zbog opasnosti od kiše. Međutim, ni organizator ni rukovodstvo radne akcije nisu o izmeni obavestili studente. A u sali je bilo samo četiri stotine mesta. Studentima, redari ne dopuštaju da uđu u salu. Niko ne pokušava da okupljenoj masi razložno objasni u čemu je problem. Čuju se samo osorni glasovi: "Odbij"!

Izbijaju prve čarke. Stiže milicija. Predstava se prekida i počinje opšti metež. Ne zna se ko koga bije. Studenti se povlače prema Studentskom gradu... Povređeni, potcenjeni, i poniženi studenti kreću ka Skupštini Jugoslavije da iskažu svoj revolt... Ali avaj, kordoni plavih šlemova bez milosti ih zaustavljaju.

Svanuo je 3. jun. Nikome nije padalo da pamet da će se obračun studenata i policije, koji se zbio prethodne noći kod podvožnjaka, na putu koji je povezivao Novi Beograd sa gradskim jezgrom i išao ispod pruge, koja je nekad kroz Zemun išla ka Zagrebu, ponoviti.

Poniženi, pretučeni, uvređeni studenti ponovo pokušavju da dođu do grada. Ponovo kod podvožnjaka, kordon milicije u obliku ćiriličnog slova "P" blokirao je prolaz. Šlemovi su se presijavali na suncu. Prugom se kretala kompozicija teretnog voza. Čitav prostor nadletao je helikopter.

- U običnom životu jedan milicioner je ćelav, drugi debeljuškast, treći vitak i lep... Ali, tu kod podvožnjaka, pod šlemovima, sa pendrecima u rukama, svi su mi izgledali isto. Kao hiljade braće blizanaca - priseća se Đorđije Uskoković.

Studenti su svoj protest nastavili na fakultetima...Narod, koji je preko televizije čuo za zbivanja kod podvožnjaka, počeo je da se okuplja na Studentskom trgu. Građani su bili šokirani zastrašujućim, surovim prizorima. Za kratko vreme na Studentski trg sleglo se više od 50.000 ljudi.

Sa balkona Filozofskog fakulteta govorili su profesori Ljuba Tadić, Dragoljub Mićunović i studenti Sonja Liht, Mira Jovanović, Vlada Mijanović, Božidar Borjan... U dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja, sa sklepane bine, studenti su iskazivali svoj revolt. Skoro svi kulturni radnici osetili su potrebu da se solidarišu sa studentima.

Desanka Maksimović došla je među prvima.

- Draga deco, zapamtite kakvi ste danas, jer nećete moći takvi da budete celog života. Danas ste najlepši i najuzvišeniji u svom životu. Koliko se toga budete sećali, toliko ćete biti dobri - rekla im je Desanka Maksimović.

Najviše ovacija doživeo je Duško Radović, koji je te pretnje neuporedivo efektnije ućutkao kada je izašao na binu i rekao:

- Nemci su u ovoj zemlji postavili, jednoga dana, jedan rekord u ubijanju đaka. Ako je nekome stalo da taj rekord premaši, večeras mu se pruža prilika. Jer ovde sada ima preko pet hiljada đaka - poručio je Radović.

Pobuna je morala imati kraj, ali on nije bio poraz.

Mnogi više nisu živi. Preteklo je nekoliko nepopravljivih zanesenjaka, večitih zatočenika 1968. Verovali su da menjaju svet, a svet je, u stvari, promenio njih! n