Potomci Đorđa Martinovića: Naš deda je simbol srpskog stradanja

J. MATIJEVIĆ - S. BABOVIĆ

10. 05. 2015. u 16:15

Потомци Ђорђа Мартиновића: Наш деда jе симбол српског страдања

Đorđe Martinović je godinama posle tragedije utehu pronalazio u unucima

Potomci, u ispovesti za “Novosti”, tri decenije posle zločina u Gnjilanu: Albanci koji su ga nabili na kolac nikad nisu otkriveni. Potomke ovog stradalnika laži bole mnogo više od rana

- DEDA je do kraja ostao dostojanstven, dobar čovek, koji je imao samo lepu reč za ljude. Sa ponosom čuvamo sećanje na njega. Čuvamo i mnogobrojne isečke iz štampe kao i knjige o zločinu nad njim, sa izjavama političara, pisaca, lekara i medicinskih komisija, skupštinskim izveštajima, lažnim i istinitim svedočenjima. Čuvamo istinu i laži o njemu. Jer, naš deda je svojevrstan simbol srpskog stradanja.”

Ovako, za “Novosti”, govore Dejan, Stevan i Bojan Martinović iz Čitluka kod Kruševca, unuci Đorđa Martinovića iz Gnjilana, službenika tamošnjeg Doma JNA. Uglednog domaćina, pre 30 godina, 1. maja, Albanci, nikad zvanično otkriveni, nabili su na kolac, na čijem vrhu je bila polomljena pivska flaša!

Prva vest o ovom monstruoznom događaju objavljena je tri dana kasnije. Glasila je: “Službenik Doma JNA u Gnjilanu, Đorđe Martinović, nabijen je na kolac 1. maja na svojoj njivi Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Ovo zlodelo izvršili su šiptarski teroristi.” Gnusan zločin nad Martinovićem potvrđen je i prvim saopštenjem lokalnih vlasti iz Gnjilana. O njemu je pisala cela domaća i strana štampa.

Ubrzo, međutim, usledio je obrt u režiji tadašnjih vlasti. Objavljuje se drugo saopštenje “po kom se pedesetšestogodišnji Đorđe Martinović, upustio u homoseksualni akt samozadovoljenja koji je krenuo po zlu”!? Priložen je i nalaz iz LJubljane, kao i “dobijena izjava samog Martinovića”. Ostala je upamćena i izjava Staneta Dolanca, saveznog sekretara unutrašnjih poslova i šefa kontraobaveštajne službe tadašnje SFRJ.

- Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa. Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri - rekao je Dolanc ljubljanskoj televiziji.

* Martinovići na jednoj od poslednjih zajedničkih fotografija sa svojim Đorđem

Pokušaji da se čestiti poljoprivrednik, etiketira kao bolesnik koji se sam povredio, i tri decenije posle do tada nezabeleženog zločina, živo peku potomke Martinovića. O samom slučaju, ipak, nerado i teško govore.

- U vreme kada su se nad dedom iživljavali, porodica i meštani, bili su na saboru na Novom Brdu - pričaju Đorđevi unuci. - Izmučen, na ivici smrti, sa svoje njive u koju je pošao da zasadi pasulj, deda je smogao snage da dopuza do puta, odakle je prevezen u prištinsku bolnicu. Hitno je operisan, a hirurzi su mu srču sakupljali u trbuhu sve do rebara! Potom je prevezen na VMA, gde je ponovo operisan. Tim lekara koji su ga operisali potpisao je dijagnozu kojom se potvrđuje da samopovređivanje ove vrste nije moguće. Preživeo je, potom, mnogobrojne operacije, ali i surovo iznuđivanje lažnih priznanja, prekrajanje istorija bolesti i nalaza, organizovano zataškavanje slučaja vlasti i istražnih organa u SFRJ, pritiske, osude političara ali i novinara, proglašavanje nenadležnosti sudova, potonje ćutanje i nanetu sramotu.

Posle složenih hirurških zahvata na VMA, Đorđe Martinović prevezen je na dalje lečenje i operacije u London. Da ga prati, sam se prijavio akademik Zoran Krivokapić, tada mladi beogradski kolorektalni hirurg, rođen i odrastao u Zvečanu.

* Đorđe je sahranjen 2000. godine u Čitluku

- Za gotovo četiri decenije, koliko radim i operišem, nikada više nisam video povrede kakve je imao Đorđe Martinović - kaže za “Novosti”, akademik Krivokapić. - NJegovo prebacivanje u London pomogli su advokat Velimir Cvetić, novinar Dragan Barjaktarević i reditelj Milorad Bajić. U Londonu ga je operisao čuveni hirurg Piter Holi, svetski priznat stručnjak za operaciju povreda analnog otvora. NJegov nalaz koji sam doneo u Beograd glasio je da je “isključeno svako samopovređivanje” i da je “zločin proučio sa kolegama posle uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju”. Tvrdio je i da su nasilje izvršile najmanje tri osobe.

Ni taj izveštaj, međutim, vlasti nije sprečio da ostanu pri tvrdnji da se Martinović sam povredio.

- Deda je bio primoran da proda tu krvavu njivu i od tih para kupi kućicu u Čitluku. U Gnjilane je došao samo još jednom, 1996. godine. Preminuo je 2000. godine. Ceo slučaj dobio je sudski epilog, jer je Drugi opštinski sud u Beogradu početkom devedesetih godina utvrdio istinu i naložio da se dedi isplati odšteta. Ali, počinioci nikada nisu izvedeni pred lice pravde - pričaju Martinovićevi unuci.

APEL PRVA konkretna posledica ovog jezivog događaja rezultirala je tekstom “Peticije 2011”, koja se pominje se i kao “Peticija 2016”, s obzirom na to da su je potpisali i građani Kosmeta, poslata je najvišim državnim i partijskim institucijama Jugoslavije i Srbije. U njoj se govori o stanju u pokrajini, upozorava da je okupiran deo jugoslovenske teritorije i da se nad Srbima “vrši teror iz dana u dan”. Povodom ove peticije, potom, u januaru 1986, oko 200 beogradskih intelektualaca, umetnika, pisaca, predstavnika crkve, šalje apel Skupštini SFRJ i Skupštini Srbije.

Oko 150.000 nemačkih maraka, koliko je sudskom presudom određeno jednom od najvećih srpskih mučenika sa Kosmeta, porodica kaže da nikada nije videla. Posle lečenja od rana koje do kraja nisu zacelile, Đorđe se sa porodicom sina Gradimira preselio u Čitluk. Ali, tu su samo nakratko našli mir. Već 1999. godine u izbeglištvu su se našli i sinovi Srećko i Dragan. Svi sinovi i Đorđeva supruga Jagodinka preminuli su tokom poslednjih 12 godina! Unuk Dejan veruje da bi sigurno živeli duže da ih dedina sudbina kao zao oblak nije pratila i stalno morila. Živa je samo Đorđeva ćerka Olgica koja se sa porodicom skućila u Kragujevcu.

- Hvala bogu, deca su nam dobro, ali pravog posla nemaju i živi se teško - svedoči nam Đorđeva snaja Verica, supruga njegovog sina Dragana. - Potucali smo se kao izbeglice, živeli jedno vreme kod advokata Velimira Cvetića na Avali, a posle pokušaja da živimo na Kosmetu, gde su nas Šiptari sve vreme napadali, konačno, došli smo i mi u Čitluk. A samo smo hteli da nas ostave na miru.

Srećom, veli Verica, potomci se danas zajedno drže. Draganova i njena deca - Ivana i Stevan. Srećkovi i Zlatini - Bojan, Zoran i Zorica. Gradomirovi i Živkini - Jelena, Dejan i Marko, i Olgičina deca Nikola, Jovana i Marija. Mnogi su izrodili praunuke.

Iako im država nikada nije pomogla, čak petorica Martinovića su bili mobilisani u ratu 1999. godine. Dok odlazimo iz kuće, domaćini koji više nemaju snage za prisećanja pakuju nam knjige i tekstove. Tu sve piše, kazuju, i istina i laž.

SANU SLUČAJ Đorđa Martinovića je našao svoje mesto i u Memorandumu SANU. U njemu se navodi da je “značajan ne samo zbog naročitog, neviđenog nasilja, koje podseća na najmračnija vremena turskog nabijanja na kolac, nego i zbog upornog odbijanja da se u redovnom sudskom postupku ustanovi i prizna istina.”



REAKCIJE VELIKANA I ZABRANE

* POSLE surovog zločina nad Đorđem Martinovićem, akademik Dobrica Ćosić je, u proleće 1985. godine, napisao pismo zvaničnicima u kom, između ostalog, navodi:

Znajte, istinom o Martinoviću, koju treba što pre saopštiti narodu, istinom po svaku cenu, možda se spasava ostatak našeg dostojanstva pred sobom i svetom.”

* MARTINOVIĆEVO stradanje ovekovečio je slikar i akademik Mića Popović na svojoj slici “1. maj 1985. (Raspeće Đorđa Martinovića)”. Prikazao ga je u očiglednoj paraleli sa raspećem Isusa Hrista, pod budnim okom policije.

* U SVOM autorskom članku u “Večernjim novostima” povodom jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, književnica Svetlana Velmar--Janković, podsetila je da je “taj događaj, pre gotovo trideset godina, otvorio sve buduće slučajeve srpskog mučeništva i stradanja”.

* O ZLOČINU je dva dokumentarna filma, “Strah od istine” i “Optužujemo” snimio i Milorad Bajić. Jedini put, filmovi su prikazani 1986. na festivalu dokumentarnog filma u beogradskom Domu sindikata. Emitovanje ovih filmova na RTS, odbili su, međutim, svi generalni direktori ove kuće. Bajić je povodom slučaja “Martinović” nekadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću pisao svakog 1. maja. Na ukupno 11 pisama, nikada mu nije odgovorio.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (8)

MILANKO

10.05.2015. 16:40

Mislio sam da smo zaboravili stradanje ovog čoveka. Ali ima onih koji, srećom, pamte i ne daju da se zaboravi. Hvala Novostima. Martinovići, živi bili! A djed nek vam počiva u miru.

slave

10.05.2015. 19:42

Sta kazu titoisti? Da li nam je svima bilo lepo u titovo vreme? Za sve je kriv taj covek. Srbi mu izganjali revoluciju , i dali vlast, a on je svo vreme radio protiv njih. Cak je dugorocno ostavio skoro neresive probleme. A tada se to moglo lako i lepo dovesti u red..

ne treba zaboraviti

11.05.2015. 00:25

njegova policija je utvrdila... uh kosa mi se dize na glavi od olosa koji je vladao nama!

Dule Los Angeles

11.05.2015. 01:36

I dansa se secam stradanja nesrecnog Djorda. Kako su se divljaci obracunali sa jednim postem Srpskim Domacinom. To je i glavni "zadatak"komunista-Pobiti i raskuciti domacine-Srbe. I,bljuvotine koje su izlazile iz usta tih nakaza. Samopovreda,homoseks...!!! A najveca tuga je,da su prve takve izjave o"povredi"potpisali dvoica crnogoraca iz SUP-a u Pristini. Zao mi je sto nisam sacuvao novine sa njihivi izjavama. To predstavljale vrhunac zla i necevestva. Ni oni iz Jasenovca tako ne bi srocili.

Lili

11.05.2015. 09:05

nisam zaboravila, secam se toga, bila sam dete. nemogu nista drugo nego da kunem, ku nem dan i noc, stici ce ih kletva. i ono nase oprosti ,a ne zaboravi. ako sam oprostila onda sam i zaboravila, necu ni da oprostim ni zaboravim ali kunem.

Драгомир

13.05.2015. 06:57

Аух,народе мој,кренуше ми сузе када прочитах о мученику и добром човеку Ђорђу Мартиновићу!Цео свет је о томе чуо и згражавао се а Титини су све чинили да се говори о томе ,,како се Ђорђе сам повредио,,?Да се не квари братство са Албанцима или Шиптарима'?Лекари су успели да Ђорђу спасу живот говорећи да такве повреде свет није видео.Да је сав тај ужас сам нанео себи,како су говорили Титине комуњаре,што је било ван сваке памети?Ђорђе се опорављао код нас у околини Авале.

Era

16.05.2015. 17:17

1986.sam služio JNA u Uroševcu,i prva priča koju sam čuo je bila priča o ovom čovjeku! Šiptare sam zapamtio kao velike kukavice jake samo u grupi i kad im okraneš leđa,kad te gledaju u oči rade to nekako snishodljivo odozdo a kad im okreneš leđa spremni su da ujedu,narod sa najprljavijim karakterom na ovim prostorima!