Ruke Zdenka Domančića

TEKST koji čitate nije naručen, plaćen, nije reklama, nije ni preporuka. Ovo je podsećanje na davno minule godine povezano čudnim nitima s danima koje živimo. Ono što sledi izazvaće kod nekih od vas nevericu, kod drugih oduševljenje. Naravno, biće tu i večitih skeptika koji u svemu vide obmanu, prevaru, zakulisnu radnju.

Glavni lik je čovek čiji život predstavlja scenu preko koje je u poslednjih 35 godina prešlo više od milion i po ljudi; bolesnih, znatiželjnih, očajnih. Pola od njih živi u čvrstom uverenju da ih je Zdenko Domančić (tako se zove razlog ovih redova) izlečio od bolesti. Hiljade tvrde i od najteže bolesti. Ako vam je prva reakcija u mozgu, evo još jedne priče o nadrilekarima, prevarantima, koji pljačkaju bolesne, očajne ljude, reću ću da Domančić nikada ni od koga nije zatražio ni dinar nadoknade za ono što radi. Nema tarifu. Da, reći ćete, ali mu ljudi sigurno sami ostavljaju. Tačno, posebno kad se vraćaju, kad dovode nekog iz porodice ili kruga prijatelja. Neki mu daju sume dovoljne da čovek do kraja života ni prstom ne mrde ali zar to nije dokaz da je ovo ozbiljna priča.

Šeikov avion

Ako jedan od najbogatijih ljudi na svetu pošalje svoj privatni avion u Ljubljanu ili Beč, da pokupi Domančića kako bi lečio nekog iz njegove porodice, pa to u godini dana uradi nekoliko puta, a isto uradi i za naše pojmove neverovatno bogat arapski šeik čijeg člana porodice - prethodno bezuspešno lečenog po najboljim klinikama sveta - Domančić podigne iz invalidskih kolica, onda ova priča visoko iskače iz odavno poznatog okvira u kojem se muvaju vidovnjaci što “leče” čak i očima a u čijoj “ordinacijama” najpre morate da deponujete određenu sumu evra. Tada im, kažu, energija najbolje radi. Takvi mogu, kunu se, da komuniciraju i sa mrtvima. Eno vam Roske iz Pavićeve “Bele lađe” u briljantnoj izvedbi Mire Banjac. Savršena ilustracija.

Domančić se grozi takvih pojava i naglašava da on nikada nikog nije izlečio. Ja samo, kaže, osposobljavam vaše telo, vaš odbrambeni sistem u njemu, da reaguje na bolest. Tu se moj posao završava, sve ostalo učiniće vaše fizičko i duhovno telo. E, tu počinje misaoni košmar gotovo svakog čoveka koji je susreo Domančića ili koji o njemu nešto zna. Rađa se bezbroj pitanja od kojih je najčešće: Šta taj čovek radi?

Počelo je ranih osamdesetih prošlog veka, na slikovitom jadranskom ostrvu Ugljan. Nadležni organi javili su centralama u Zagrebu i Beogradu da neki mladić, po imenu Zdenko, leči ljude bioenergijom, kako sam tvrdi, i da se situacija otima kontroli jer se pred njegovom kućom svakoga dana skuplja sve više ljudi. Na stotine, tokom vikenda i na hiljade. Tito je već bio na nebeskim drumovima, partijske stege su pucale, opšta kontrola društva slabila je iz dana u dan i pojave kao ta na Ugljanu nisu previše zabrinjavale komuniste. Ali, ipak, u šta mogu da se pretvore okupljanja pred njegovom kućom - lebdelo je u vazduhu. Sve slobodniji mediji u tadašnjoj Jugoslaviji pravili su od Domančića senzaciju i nešto je moralo da se uradi. Odgovorni drugovima pada na pamet da Domančić javno ismeju, da ga proglase šarlatanom, prevarantom i zaključe slučaj. Zovu ga u Zagreb i pitaju da li pristaje na naučnu proveru njegove metode lečenja, ubeđeni da će ih odbiti. Pristajem, kazao je Domančić istog sekunda. Pozovu lekare sa zagrebačke bolnice “Rebro”, oni se smeju i komentarišu da se radi o još jednom ludaku ali, u redu, prihvataju izazov. Biće dobre zabave. Na kojoj bolesti hoćete da dokazujete svoj metod lečenja, pitaju ga. Meni je svejedno, odgovara Domančić. Ovi se zgledaše, malo im čudno i jedan od njih izgovori - gangrena. U redu je, složio se Domančić. I tako je počeo jedan od misterioznijih događaja u medicini bivše Jugoslavije.

Čudesno izlečenje

U Zagreb je dopremljeno oko 100 bolesnika sa tzv. vlažnom gangrenom, kod desetak je već bio određen datum za amputaciju noge. Domančić počinje s terapijom, uz svakodnevno nadgledanje tima vrhunskih lekara klinike “Rebro”. Četiri meseca kasnije nikome nije amputirana noga a procenat potpunog izlečenja je fascinantan, oko 80 odsto.

Tih dana dr Josip Čiček, specijalista interne medicine i epidemiologije, izjavljuje: “Po svim mojim medicinskim saznanjima i lekarskom znanju, pacijent Rudolf Pavliša, trebao je da umre u roku od najviše 48 sati, a on je živ, čak se i oporavlja. Ne, u ovo se naprosto ne može verovati. Da nisam video svojim očima ne bih verovao. Ili je ono što su me decenijama učili krivo, ili je ovo što je Domančić napravio zaista čudo.”

Pomoć telu

Još jednom: Šta taj Zdenko radi? Dodatno zbunjuje njegova tvrdnja bezbroj puta ponovljena u intervjuima za pisane i elektronske medije, da on nikome ne daje nekakvu svoju, posebnu energiju. Ne, veli, sve je tu oko nas, i zdravlje i bolest, samo je pitanje da li čovek shvata u kolikoj meri je za bolest sam odgovoran.

Uoči Drugog svetskog rata, 1939. godine, Sejmon i Valentina Kirlijan uspeli su da snime ljudsku auru. Pre njih o tome su govorili drevni mudraci i sveštenici, do detalja, i svi su na neki način posredni učitelji Zdenka Domančića. Odavno službena nauka ne odbacuje postojanje aure a Domančić u lečenju kreće baš s tog mesta, od aure. Ako je ona u neredu, ako energetski centri, čakre (ima ih sedam osnovnih u našem telu, smeštene su duž kičmenog stuba) ne primaju i ne provode životnu energiju bez koje bi sve u našem telu stalo za samo jedan minut, rađa se pretpostavka za bolest. Taj energetski haos Domančić vraća u skladne tokove i pomaže telu da se samo izleči.

Ovaj danas 66-godišnji čovek obišao je u mladosti sva mesta na kojima je po predanju počivala misterija, nicala vera, izvirala nada da bolest, nemoć, tuga mogu izlečiti. Bio je na Tibetu, u Indiji, Bliskom istoku, Kini... družio se sa šamanima, monasima, rabinima... i shvatio, a drugačije nije ni moglo, da je ono za čim je tragao oduvek, od njegovog rođenja, bilo oko njega, nadohvat ruke. I onda je sve to sistematizovao, oslanjajući se najviše na kineske načine lečenja, stare najmanje pet hiljada godina. Tako smo dobili metod koji, tu nema nikakve sumnje, nije inovacija u ljudskoj civilizaciji ali je jedinstven u današnjem svetu.

Domančić leči, rukama. Ne zbog posebnosti njegovih ruku već stoga što je ljudska ruka organ nad organima, oruđe nad oruđima - kako je ruku davno definisao Aristotel a ruke su Domančiću sredstvo kojim uzima anergiju rasprostranjenu svuda oko nas i usmerava je na bolesni deo tela. Ako ga pitate da li je po tome jedinstven reći će vam da nije i da tu tehniku svako može da savlada, za svega nekoliko dana seminara koje on organizuje. Plaćaju se samo osnovni troškovi a ni taj novac ne ide njemu već u dobrotvorne svrhe.

Kao veoma mlad novinar pratio sam slučaj Zdenka Domančića u javnom životu bivše Jugoslavije. Lično, bio mi je veoma interesantan tim pre što se sve događalo u godinama koje čovek troši u potrazi za večnim pitanjima na koja uglavnom ne nalazi odgovore. Zdenko je pobuđivao baš takva razmišljanja i maštu. Pre određenog vremena a posle toliko godina, sreli smo se u Sloveniji. Onda se borio za egzistenciju i da ga ne doživljavaju kao šarlatana, prevaranta a sada se bori da njegov način lečenja uđe u svaku porodicu. Sve ostalo je davno rešio. Živi na relaciji Slovenija - Istra - Dalmacija.

Leukemija

Dok sedimo u jednom bledskom restoranu prilazi nam žena u pedesetim godinama, tek da ga poljubi i kaže - Hvala.

- Ona je supruga jednog poznatog zagrebačkog lekara. Pre nekoliko godina otkriveno je da ima leukemiju. Nakon nekoliko hemoterapija suprug je, sav očajan, stavio u kola i dovezao kod mene. Danas je ta žena potpuno zdrava, tri poslednja pregleda pokazala su da od leukemije nema ni traga - objašnjava mi Zdenko.

Domančić u Sloveniji ima status koji izaziva apsolutno poštovanje. Prošle godine objavljena je knjiga prof. dr Radovana Starca, izuzetno cenjenog lekara iz Ljubljane, pod naslovom: “Lečenje bioenergijom - prema metodi Zdenka Domančića”. Promocija je održana u “Cankarjevom domu”, pola prisutnih bili su lekari, neki od njih Domančićevi pacijenti, a u publici je viđen i Milan Kučan, bivši predsednik Slovenije, jedan od ljudi koji povremeno dolazi kod Domančića na tzv. preventivnu terapiju.

- Ovo što radim nije čudo, čuda su privilegija primitivaca koji nisu u stanju da razumiju. Sve je objašnjivo - reče na rastanku Zdenko Domančić, napominjući da je u Beogradu proveo tri divne godine života.

DOMANČIĆ je obučio nekoliko hiljada ljudi iz celog sveta da koriste njegovu isceliteljsku metodu, pomažu bolesnima kao i njemu samom prilikom masovnih terapija. Među njima su dvojica u Hrvatskoj i Sloveniji veoma poznatih ljudi; Alan Gregov, dugogodišnji reprezentativac Hrvatske u košarci i Boštjan Križaj, sin slavnog skijaša Bojana Križaja. Od Alana smo čuli da mesečno dva puta dolazi u Beograd gde ima oko pedesetak osoba na kojima primenjuje terapiju. Među njima je priličan broj vrlo poznatih Beograđana.

PAZI ŠTA MISLIŠ

KAO i bezbroj njegovih kroz istoriju poznatih i manje poznatih prethodnika, Domančić brani teoriju da je čovek ono što misli. Naš mozak je nepojmljiva snaga - kaže. Veoma rado citira jedan deo iz jevrejskih svetih knjiga koji glasi: “Pazi na ono što misliš, jer to što misliš ujedno i radiš a to što radiš postaje tvoja navika i tvoja navika oblikuje tvoj karakter i tvoj karakter je tvoja sudbina. Dakle, sami kreiramo i stvaramo svoju sudbinu.”