PET godina proteklo je od upokojenja patrijarha Pavla. U manastiru Svetih arhanđela Mihaila i Gavrila, gde patrijarh počiva po svojoj volji, čini se da se, ovde, od tada meri vreme. Vreme od 15. novembra 2009. godine, kada se blagi pastir srpski upokojio, u bolesničkoj postelji Vojno-medicinske akademije. U snu, posle primanja Svete tajne pričešća.

Iz ovozemaljskog, preselio se, tada, u nebesko trajanje. I u trajanje svog, srpskog naroda. Porukama i poukama koje je ostavio. Ali, i u sećanje drugih naroda koji su ga uvažavali i poštovali.

Rakovica, u petak popodne. Manastirski mir i tišina. Traje molitva. U porti čekamo blagoslov igumanije, starešine manastira, da zabeležimo pripreme uoči dana kada će, kao i svake godine, ovo parče pod nebom biti ispunjeno vernicima koji će se pokloniti senima patrijarha-učitelja. Koji će se podsetititi na uzvišeni životni put. Biografiju koja nas vazda opominje „budimo ljudi, nikad neljudi“.

- Nema dana da desetine vernika ne prođe kroz kapiju manastira - kažu monahinje.- Ne samo oni koji slede njegove blage reči i njegovo snažno delo. Oni, ovde, dolaze sa svojom decom. Govore im ko je patrijarh Pavle.

SLUŽE DVA PATRIJARHA Povodom pete godišnjice upokojenja patrijarha Pavla, parastos i zaupokojenu liturgiju u subotu će služiti dva patrijarha. Ruski i moskovski patrijarh Kiril i patrijarh srpski Irinej.

U tišini celivaju njegov spomenik. Daruju beleg. Jabukom. Cvetom. Novčićem. Dolaze. Svakog dana dolaze. Mi ne beležimo koliko ih dnevno dođe. Došlo ih je na desetine hiljada za ovih pet godina. Stalno dolazi narod, bez razlike da li je neki praznik, godišnjica, ili običan dan. Na grobu uvek ima nekoga.

Ovde, u porti, sve je svakog dana, što bi se reklo „pod konac“. Monahinje i verni narod patrijarha Pavla, filigranskom pažnjom doteruju svaki pedalj, kako bi petogodišnjica njegovog upokojenja bila u saglasju sa njegovim ovozemaljskim putem. I priroda se, izgleda, potrudila da ovim danima daruje pejzaž. Pa je, tako, u cvetu čitava manastirska porta.

- Sećam se patrijarha Pavla koji je vazda pratio put našeg pravoslavlja - govori nam Darko Drobnjak iz Sjenice, koga zatičemo sa svećama u ruci. - Živeo je skromno, bez velikih želja i materijalnih bogatstava. Uvek nam ulivao nadu. Poučavao nas i podučavao. On je, za mene, jedan. Jedini. Živi i živeće, večno, u srcu svog naroda.

Patrijarh Pavle, na tronu Svetog Save, bio je 19 godina. Preuzeo je pastirski štap 1990. Tokom naredne dve godine vodio je Srpsku pravoslavnu crkvu i vernike kroz velika iskušenja. Kroz koja smo svi, zajedno, prolazili. U tim teškim vremenima borio se da pronađe najbolji put. U tome mu je pomoglo iskustvo koje je stekao na Kosovu i Metohiji gde je gotovo četiri decenije služio kao vladika raško-prizrenski. Tokom ove četiri decenije bio je suočen i borio se za prava srpskog naroda u pokrajini. Potom je, kao patrijarh govorio: „Naša braća na Kosovu i Metohiji, sa zebnjom u srcu i strahom u duši, svakodnevno iščekuju odluku moćnika ovoga sveta i nadaju se da će njihova pravda biti jednaka za sve koji žive na kosovskometohijskoj zemlji. Za život u ljubavi, miru, slozi, toleranciji, razumevanju... Ima na tom prostoru dovoljno mesta za sve ljude dobre volje“.

Skromnost je verovatno prva reč na koju mnogi pomisle sećajući se na upokojenog patrijarha Pavla. I danas se ta njegova vrlina ističe. Pamti se da se vozio gradskim prevozom ili pešačio. Da je sam kuvao. Šio. Popravljao cipele. A, nijedan fizički posao nije mu bio ni stran, ni težak.