Neobičan život obične kraljice, srpske

Milena Marković

03. 05. 2014. u 21:20

Malo poznata priča o kraljici Mariji Karađorđević, udovici kralja Aleksandra: Bavila se filatelijom, volela šah i film, mnogo čitala, pisala... Sa sinovima na porodičnoj farmi u Engleskoj podizala skromno domaćinstvo

I TI ćeš to jednoga dana da prikažeš... Ako odeš u Srbiju - kazala je kraljica Marija sinu Tomislavu, dok su ona i mlađi kraljević, Andrej, satima pažljivo premotavali filmove koje je stariji, Tomislav, načinio na njihovom imanju u Kentu.

- Sve - odgovorio je kraljević.

- A, da li ćeš... da li ćeš... ikada otići tamo? - pitala je, a svaka reč, prigušena, zvučala je kao molitva: da se barem jedan od njenih sinova vrati.

Petar? Obistinila se njena strepnja da će mu sudbina za života biti tuđina. Andrej? Pamtio je otadžbinu iz njenih priča. Tomislav?

- U meni je prepoznavala i gajila žudnju susreta sa Srbijom. Podsticala me da, ako me zdravlje i okolnosti sreće posluže, tu priliku nikako ne propustim.

Ovo je malo poznata priča o kraljici Mariji Karađorđević, udovici kralja Aleksandra, majci trojice kraljevića koje je sama podizala. Rumunskoj princezi koja se "s ljubavlju privolela Srbima, kao svojima". I Srbiji, koju je volela kao otadžbinu. Iz koje je prognana. U koju je, uz počasti vraćena, i nedavno rehabilitovana. Ovo je priča o neobičnom životu "obične kraljice srpske", kako su joj tokom izgnanstva pripisivali Englezi, a naši hroničari je upamtili kao "narodnu majku i humanitarku".

Detalje o takvom životu saznajemo upravo iz beležaka i sa filmova koje je načinio njen sin Tomislav. Ali i iz kazivanja mnogih koji su je lično poznavali, poštovali i posećivali u progonstvu.

- Nama nije bilo lako u Engleskoj - zabeležio je Tomislav Karađorđević. - Neću da kažem: nama je bilo mnogo teško. To ni naša majka nikada nije govorila. Kazala bi, ponekad: naša muka ništa nije teža od muke brojnih srpskih porodica. I šta je preostalo? Ili da se predamo sudbini, ili da vidimo od čega ćemo živeti?

Prve posleratne godine još je tinjala nada o povratku. Kasnije će sasvim biti jasno: odluka novih komunističkih vlasti kraljicu Mariju i njenu decu će sprečiti da se vrate u zemlju.

IZUZETNO SKROMNA Danica i Srđan Čolović, istražujući život Marije Karađorđević, ispričali su u knjizi "Kraljica majka" o njenoj izuzetnoj skromnosti. Sa sinovima je, tokom rata, živela u preuređenoj seoskoj kući, oko 100 km udaljenoj od Londona. Nikad se nije kinđurila, od nakita je imala samo burmu i prsten sa jugoslovenskim i rumunskim grbom i tanku narukvicu sa pločicom na kojoj je bilo ugravirano njeno ime.

- Patila je, ali se nije predala patnji - zapisao je Tomislav. - I sam sam se začudio kada mi je preporučila: osnovaćemo jedno poljoprivredno domaćinstvo. Nalik srpskom. Da imamo sve. Da izbegnemo svaku milostinju. Tako smo na našem imanju, kao usred Šumadije, a u Kentu, imali sve. I živinu. I stoku. I poljoprivredne mašine koje smo polako nabavljali. A ona, naša majka, poneseno je volela domaće životinje. Sama ih je ponekad negovala. I ja sam to, sve, kamerom beležio.

U Topoli, početkom devedesetih, kada se posle izgnanstva prvi put sreo sa zavičajem, princ Tomislav je bio srećan što je imao šta da pokaže. A nesrećan, kako je kazao, što i majka, kraljica Marija ovaj trenutak nije doživela.

Pokazivao je, tada, koliko mu ona pomaže u orezivanju voćnjaka, polivanju sadnica, kalemljenju.

- Hrabrila me da proširim imanje novim parcelama voća - podsećao se Tomislav, pred okupljenim narodom. - Novim povrtnjacima. Bila je, naša majka, pre svega dobra domaćica od koje sam učio i naučio kako treba da izgleda jedna domaćinska, srpska kuća.

Ali interesovanje kraljice Marije, kako je ostavio svedočenje njen sin, prevazilazilo je svakidašnji, uobičajeni poziv majke i domaćice. U njegovim "Memoarima", koji će ubrzo posle prinčevog susreta sa zavičajem biti štampani pod pečatom Zadužbine kralja Petra Prvog, a zahvaljujući ponajviše tadašnjem, dugogodišljem upravniku, gospodinu Miladinu Gavriloviću, Tomislav otkriva još mnogo toga po čemu je kraljica Marija bila posebna. Šta ju je, osim ljubavi prema porodici i Srbiji, brizi o sirotinji i nadi da će se vratiti, još zaokupljalo.

REČI VLADIKE NIKOLAJA O kraljici Mariji najlepše reči izrekao je vladika Nikolaj Velimirović: "U njoj je narod našao ono za čim je žudeo - idealnu vladarku, dobru suprugu, požrtvovanu majku, vrednu domaćicu, dostojanstvenu kraljicu."

- Volela je filateliju, tako da je i meni otkrila draž i lepotu prikupljanja retkih primeraka poštanskih marki. Otkrila je da je to porodično nasleđe rumunskog dvora. I moj ujak, kralj Karolj, bio je pasionirani filatelista. Imao je najveću zbirku rumunskih maraka. A mi, mi smo imali čitave albume. Satima smo ih razgledali. To nam je ponekad bio jutarnji ritual. Majka je govorila: ritual kao učenje, jer se tako ulazi u geografiju, istoriju, tradiciju i kulturu mnogih naroda.

Tomislav Karađorđević u "Memoarima" otkriva da je kraljica Marija volela šah, filmove, knjige...

- Ponekad sam pomislio da nema knjige koju nije pročitala - prisećao se tih dana u Topoli. - U šahu je s njom vazda bila neravnopravna borba. Kad god sam je upitao: kako je ovu igru vešto savladala, samo bi se osmehnula. I, ne podižući pogled s table, dodala: Hajde, potez je tvoj!

Đorđe Karađorđević, brat kralja Aleksandra, u autobiografiji "Istina o mom životu" piše da je još po nečemu kraljica Marija bila izuzetna:

- Ova zaista retka žena i majka u meni je izazivala divljenje svojom skromnošću. Sama je kupala svoju dečicu i davala na krpljenje njihove cipelice, dok bi o prazniku majki, Matericama, obuvala mnoge sirotane. Kraljica je zimi, godinama, išla prestoničkim ulicama u istom kaputu, a na prijemima bila je jednostavnije obučena od mnogih svojih zvanica.

Majčinska ljubav i briga za decu odvela je kraljicu Mariju, u decembru 1939, u Englesku. Želela je da sa Tomislavom i Andrejem, koji su se tamo školovali, proslavi Božić. Nameravala je da se vrati odmah posle praznika. U Beogradu je ostao njen treći sin Petar, maloletni kralj Jugoslavije. Strepela je za njegov život.

U dnevniku, koji je pisala, 27. marta 1941. godine je ubeležila:

"Moje srce je sada sa Petrom u Jugoslaviji. Žalim što nisam pored mog sina i naroda Kraljevine."

Petru je uputila i telegram: "Neka Bog izlije blagoslov na tebe, sine moj i kralju, i na našu milu otadžbinu".

A kada je Petar 1944. godine u Crvenom krstu kod Kembridža, gde je bio aktivista, upoznao princezu Aleksandru, kćerku grčkog kralja (živela je i školovala se u Engleskoj), ubrzo ju je verio i rešio da se oženi. Tome se kraljica Marija usprotivila.

Princ Tomislav u "Memoarima" piše:

- U svima nama, a majci posebno, najsnažnije je postojala nada da ćemo se vratiti u Jugoslaviju. Zato je govorila Petru: Sačekaj kraj rata, pa se ženi. Zar ti, sam, da se danas veseliš? Neka tu radost oseti sav naš narod u slobodi.

Nepomirljivo je govorila da je svadba nemoralna dok u zemlji narod gine, dokle ga kolju po logorima i masovno uništavaju u Jasenovcu.

Petra su, seća se njegov brat, nažalost, za ženidbu podržavali Hrvati i Čerčil, lično: "Vi ste kralj i samo vi morate to da odlučite".

I moj se brat oženio, a majka je tugovala. Nije bila na sinovljevom venčanju...

Anka Gođevac je o tom periodu kraljičinog života zapisala:

- Tuga i fizička patnja iscrpele su Mariju. Od nekad mlade, srećom ozarene žene, postala je životom teško kušana osoba. NJene plave oči jedino su ostale od te, raskošne lepote.

U Londonu petnaest godina kasnije, kraljicu je posetila slikarka Leposava Bela Pavlović.

- Mnogi Jugosloveni navrate da porazgovaramo - kazala je kraljica Leposavi.

- Stariji su mudriji i odmereniji, iskustvo ih naučilo. Mladi su zaneti, kažu: Kad se vratimo, osvetićemo se komunistima. Ja im velim: Stanite, ne recite - kad se vratimo, već - ako se vratimo u Jugoslaviju. Onda se nikome nećemo svetiti, svi ćemo zajedno, složno da radimo. Da podignemo našu zemlju.

Nadala se i radovala povratku kraljica do kraja života. A padala je kiša i udarao ledeni vetar 3. jula, 1961. godine, kad su je sahranili u Crkvi Svetog Save u Londonu. A granulo sunce u Topoli, kada je konačno našla mir, uz kralja i sinove. U Srbiji, koju je smatrala otadžbinom.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (5)

ziveo kralj

03.05.2014. 23:11

Prokleti komunisti su unistili Srbiju narod ko narod..nesposoban i povrsan. Umesto da uzme motku u ruke.. lepo su nas sankali 60 godina bajkama a oduzeli nam slavnu Srbiju.

Miro Markovic

04.05.2014. 06:30

Svaka cast Mileni Markovic na ovom poetski napisanom prikazu o nasoj voljenoj kraljici, Mariji Karadjordjevic. Najdirnija je cinjenica da makja nije zelela da prisustvuje vencanju svojeg sina kralja Petra II zato sto mu je zemlja bila u krvavom ratu I njegov narod je ginuo na svim stranama. To je pravo plemicko osecanje za svoj narod. Stavila je svoj narod iznad svojeg sina prestolonaslednika. Svaka Vam cast, vase kraljevsko visocanstvo, kraljice Marija!

Srki

04.05.2014. 09:25

UK se krajnje dvolicno postavila prema kraljevskoj porodici. Dala im je mogucnost boravka, drzala ih za svaki slucaj, podupirala Drazin pokret otpora do 1943 a onda je Vinston dao svom kolegi iz loze da vodi FNRJ

Mali ja

04.05.2014. 10:07

Ovaj text kazuje da smo zahvaljujuci komunizmu izgubili sami sebe, ljubav, postenje, veru, kao sto se u praksi vidi izgubili smo I buducnost. Zivela Kraljevina Srbija. Da dodam komunizam je bio zavera a veliki broj ljudi u Srbiji je zarazen tom nepogodom.

4c

05.05.2014. 12:27

@Mali ja - da,da TAKO JE !Nasa istorija je ista i prije i za vreme i poslije komunizma,prevrtljivci bili i ostali,uvijek spremni da sluzimo stranim interesima,a na stetu sopstvenog naroda i drzavnosti.